Strah od vaspitavanja sopstvene dece
Detetu ne treba roditelj kojeg će se plašiti, ali ni roditelj koji se plaši deteta
“… u prostoru zdravog roditeljstva deca imaju pravo na emocije, ali ne i na sva ponašanja. To je prostor u kojem ih slušamo, ali ih i vodimo, poštujemo ih i uvažavamo, ali se ne odričemo odgovornosti da budemo roditelji.”
Poslednjih godina kao klinička psihološkinja i psihoterapeutkinja sve češće susrećem roditelje koji mi kažu: „Ja mu ništa ne mogu“, „Sve smo pokušali“, „On jednostavno ništa ne sluša“ ili „Ne možemo ga naterati“. Istovremeno, ispred mene sedi dete od tri, četiri ili pet godina koje vrlo ozbiljno govori: „Ja mogu da radim šta želim“, „To je moje pravo“, “Nećeš da mi govoriš šta ću da radim”, „Ne moram nikoga da slušam“.
Pre dvadesetak godina takve su se izjave uglavnom mogle čuti od adolescenata koji prolaze razvojnu fazu odvajanja od roditelja. Danas ih čujemo od dece vrtićkog uzrasta. I to nije problem dece, nego problem odraslih.
Da li je dete tvrdoglavo ili ne umemo da mu postavimo granice?
Nedavno su mi na razgovor došli roditelji četvorogodišnjeg dečaka, kažu da više ne znaju šta da rade jer dete odbija da pospremi igračke, odbija da ugasi televizor, odbija da dođe za sto kada ga pozovu, vrišti kad nije po njegovom, lupa nogama, baca stvari… Dok su mi roditelji objašnjavali problem, dečak je hodao po ordinaciji, uzimao i bacao igračke i stvari sa stola. U jednom trenutku majka mu je rekla: „Ljubavi, možeš li to da vratiš?“ On je odgovorio: „Neću” i namerno počeo da razbacuje papire i flomastere. Majka se nasmešila i rekla: „Vidite kako je tvrdoglav. Niko mu ništa ne može”. Nisam tada videla tvrdoglavo dete već dete koje je naučilo da niko zapravo ne misli ozbiljno kada postavlja granice.
Koliko roditelji znaju o dečjem razvoju?
Živimo u vremenu u kojem roditelji više nego ikad žele biti dobri roditelji. Nikada nisu toliko čitali, slušali podkaste, influensere, pratili edukacije i tražili savete. Na žalost, nikada nisu bili izloženiji ni tolikoj količini poluinformacija, pojednostavljenih poruka i saveta ljudi koji imaju nedovoljno ili nimalo znanja o dečjem razvoju. Društvene mreže pune su sadržaja koji roditeljima poručuju da gotovo svaka granica može narušiti samopouzdanje deteta, da će svaka frustracija ostaviti posledice, da je poslušnost zastareli koncept i da dete treba da učestvuje u donošenju gotovo svih odluka koje se tiču njegovog života, kao i da će mu postavljanje granica i insistiranje na njima ostaviti traume.
Čega se roditelji plaše?
U tom mnoštvu saveta došli smo do toga da smo počeli da se plašimo reči „ne“, kao što smo se počeli plašiti toga da budemo autoritet svojoj deci. Zapravo smo se počeli bojati odgajati decu.
Danas je gotovo nemoguće izgovoriti reč kazna, a da ne izazove negativne reakcije, pa onda govorimo o posledicama, logičkim posledicama, sankcijama ili drugim eufemizmima. Imam osećaj da smo toliko zaokupljeni terminologijom da smo zaboravili bit i da problem nije u rečima, nego u tome što se sve češće bojimo postaviti granicu. Kad roditelje podstaknem da detetu kažu: „Ako pospremiš sobu, idemo na igralište. Ako ne pospremiš, danas nećemo ići“, neretko čujem da je to ucena i da je to loše za razvoj deteta. Nazovimo to kako god hoćemo ali to je vaspitanje i priprema za život. Jer život funkcioniše upravo tako, ako ne učimo, nećemo položiti ispit, ako ne dolazimo na posao izgubićemo posao i nećemo dobiti platu, ako ne poštujemo druge ljude narušićemo odnose.
Kako se priprema dete za život?
Vaspitanje nije zaštita dece od svih neprijatnih posledica nego priprema za život u kojem posledice postoje. Danas se često govori o dečijim pravima, što je zaista važno. I sama često govorim da deca imaju pravo na zaštitu, sigurnost, ljubav, vrednovanje, pripadanje, obrazovanje, poštovanje i dostojanstvo. Međutim, deca nemaju pravo da rade sve što žele, nemaju pravo da upravljaju celom porodicom i nemaju pravo da donose odluke za koje razvojno nisu spremna. Ponekad imam utisak da smo pravo deteta na vaspitanje bez batina zamenili pravom deteta na vaspitanje bez granica, a pravo na mišljenje zamenili idejom da dete mora da odlučuje o svemu. A to nikako nisu iste stvari.
Dete treba da bude saslušano i uvaženo, ali roditelj treba da vodi. To nije traumatizacija deteta već je roditeljska odgovornost, jer je deci potrebna sloboda unutar granica, a ne sloboda bez granica.
Zdravo roditeljstvo
Granice nisu suprotnost ljubavi, nego jedan od njenih najvažnijih izraza. Kad roditelj postavlja granice time mu šalje poruku da je odrasla osoba koja će preuzeti odgovornost, da se dete može osloniti na njega i da ne mora samo da nosi teret odlučivanja.
Često mi roditelji kažu: „Ne želim da me se dete plaši kao što sam se ja plašila svog oca“ ili „Ne želim biti stroga kao moja majka.“ Uvek im odgovorim isto: između straha i potpune odsutnosti granica postoji ogroman prostor zdravog roditeljstva. Detetu ne treba roditelj kojeg će se plašiti, ali ni roditelj koji se plaši deteta.
Kakvi roditelji su potrebni deci?
Upravo zato deci nisu potrebni roditelji koji će biti njihovi prijatelji, već roditelji koji će ih razumeti, ali i voditi, koji će prihvatiti njihove emocije, ali neće prihvatiti svako ponašanje; roditelje koji će ostati smireni kada dete viče, plače ili se ljuti i koji neće odustati od granice samo zato što je dete nezadovoljno. Jer nezadovoljstvo nije trauma, frustracija nije trauma, čekanje nije trauma, kao što ni odlaganje želje nije trauma. Naprotiv, upravo kroz male svakodnevne frustracije deca razvijaju otpornost koja će im trebati celi život.
Od čega sve štitimo decu?
Kao društvo počeli smo decu da štitimo od tuge, razočaranja, čekanja i neuspeha. Međutim, upravo kroz te svakodnevne izazove razvijaju se strpljenje, otpornost, samokontrola i osećaj kompetentnosti. Ne pripremamo decu za život tako da uklonimo sve prepreke ispred njih, nego da ih naučimo kako ih preći. Još pre više od dvadeset godina psihološkinja Bonnie Maslin u knjizi “Birajte roditeljske bitke” upozoravala je na posledice roditeljstva bez jasnih granica. Opisivala je kako deca postepeno mogu preuzeti moć u porodici ne zato što su nevaljala, sebična ili manipulativna, već zato što odrasli iz straha od konflikta, osećaja krivice ili želje da budu voljeni odustaju od svoje roditeljske uloge. U stručnoj literaturi i medijima takva se deca često opisuju izrazom „mali tirani“, ne zato što su loša deca, nego zato što su ostala bez onoga što im je najpotrebnije – jasnog vođstva odraslih. Autorka naglašava da deca ne trebaju roditelje koji će pobediti u svakoj bici, nego roditelje koji znaju koje su bitke važne. Svako dete testira granice što je normalno i razvojno očekivano ponašanje. Kada dete odbija da posluša, ono često ne pita samo može li dobiti ono što želi. Ono zapravo pita: „Jesi li dovoljno jak da me vodiš?“, „Postoji li neko ko zna šta radi?“ i „Mogu li se osećati sigurno uz tebe?“
Kako roditelj stvara nesigurno dete?
Kad roditelj svaki put popusti, dete ne dobija osećaj slobode, nego osećaj nesigurnosti jer duboko u sebi zna da nije spremno da upravlja svetom odraslih. Deca su potrebni struktura, predvidivost i granice, a iznad svega su im potrebni odrasli koji će ostati odrasli. Kad roditelji izgube vođstvo, deca ne postaju slobodnija već usamljenija. Na žalost, posledice nedostatka granica danas vidimo svuda. Sve više dece teško podnosi frustraciju, teško prihvata odbijanje, teško čeka svoj red, teško poštuje autoritet učitelja, vaspitača ili roditelja. Ne zato što su se današnja deca promenila sama po sebi i postala lošija. Današnjoj deci su jednako potrebne granice kao i generacijama pre njih. Ali, promenili smo se mi odrasli. Možda je vreme da se zapitamo jesmo li u želji da budemo bolji od prethodnih generacija otišli predaleko u drugu krajnosti. Jer između autoritarnosti i permisivnosti postoji prostor zdravog roditeljstva u kojem deca imaju pravo na emocije, ali ne i na sva ponašanja. To je prostor u kojem ih slušamo, ali ih i vodimo, poštujemo ih i uvažavamo, ali se ne odričemo odgovornosti da budemo roditelji.
Zašto deca pate?
Nakon više od četrdeset godina rada sa decom i roditeljima još nisam upoznala dete koje je patilo zato što su mu roditelji postavili razumnu granicu. Ali upoznala sam puno dece koja su patila zato što odrasli nisu preuzeli odgovornost da budu odrasli.
Deca ne trebaju savršene roditelje koji će ispuniti svaku njihovu želju, niti roditelje koji se boje da ih dete neće voleti ako mu kažu „ne“. Trebaju roditelje koji imaju hrabrosti biti roditelji i koji mogu reći: „Razumem da si ljut i da ti se ovo ne sviđa. Ali moja je odgovornost da te vodim. Neću ti dozvoliti da se neprimereno ponašaš”.
Granice nisu suprotnost ljubavi
Deca se ne osećaju sigurno zato što mogu da rade šta žele, nego kada znaju da postoji odrasla osoba koja može podneti njihove emocije, izdržati njihov otpor i ostati roditelj. Dete koje ponekad kaže „Mrzim te!“ zato što smo mu postavili granicu nije izgubilo ljubav prema roditelju. Ono je upravo dobilo ono što mu je potrebno – odraslu osobu koja ga dovoljno voli da ga vodi. Deca ne odrastaju zdravo zahvaljujući tome što su uvek dobila ono što su htela, nego zahvaljujući tome što su uz sebe imala odrasle koji su imali hrabrosti da učine ono što je za njih bilo dobro. Najsigurnije dete nije ono koje može raditi šta želi, nego ono koje zna da uz sebe ima odraslu osobu koja zna kuda ga vodi. A to počinje granicama koje nisu suprotnost ljubavi, nego jedan od njenih najvažnijih izraza.
Prof. dr.sc. Gordana Buljan Flander, klinički psiholog, integrativni psihoterapeut za decu, adolescente i odrasle
Foto: privatna arhiva
Knjige o roditeljstu možete pogledadi na ovom linku: www.bgonline.rs/kategorija-proizvoda/roditeljstvo
