Ljudi kojima su uvek drugi krivi za sve
Osobe pojačane narcističke organizacije ličnosti nikada (ili retko) neće priznati vaš napredak jer u njihovom doživljaju to znači degradaciju njihove vrednosti. Pošto nemaju celovit doživljaj sebe moraju stalno da se takmiče i ako nisu bolji (uspešniji u poslu ili nekoj aktivnosti koju obavljaju, lepši, bogatiji, zanimljiviji, inovativniji…) što automatski znači da su gori, manje vredni.
Ne priznaju vašu vrednost
Svet dele na dobitnike i luzere, a oni su, razume se, uvek ovi prvi. Tako “cepaju” sebe i druge na dva pola ‘”dobro” – “lose”, “crno” – “belo”, bez realističnog doživljaja “sredine”. Pribegavaju različitim oblicima agresivnog ponašanja (verbalnog i fizičkog). Što je narcizam više prisutan, u njihovom društvu imaćete osećaj da stalno morate nešto da objašnjavate, razjašnjavate kako biste dokazali svoju vrednost jer je oni ne vide- ne priznaju (što i nije moguće jer bi to za njih značio debakl i urušavanje njihove ličnosti). Vaše uspehe će ili prećutati ili propratiti uz kritiku ili ako ih i priznaju imaćete osećaj da “glume” da niste dobili od srca i stvarno. Osećaj napetosti i “napada” je konstantno prisutan jer ne možete da budete ono što jeste (osoba sa manama i vrlinama). Ono najbitnije što im nedostaje jeste empatija usled “splitinga” (cepanja) – mehanizma odbrane koji koriste od neprijatnih (nepodnošljivih) osećanja. Mogu da empatišu samo sa delovima druge osobe koje u sebi prepoznaju, ali ne i sa celom osobom. Ispitivački pogled i čekanje na grešku često će vas pratiti, pa ćete imati osećaj da se “utakmica” nikad ne završava.
Naporan život
S narcisima je život jako naporan (u svim odnosima) jer nema opuštanja, ocenjivanje i procenjivanje ne prestaju pa imate utisak da ste “pod lupom” u večitom eksperimentu. U ovakvim odnosima nema bliskosti i intimnosti jer da bi se ona razvila narcisi moraju doći u kontakt sa svojom ranjivošću što je za njih ravno “smrti”. Kad im u životu ne ide, oni nikad ne vide u sebi problem i drugi su uvek krivi za sve loše što im se dešava. Na psihoterapiju najčešće ne idu (često je omalovažaju jer njima ništa ne fali, oni su super drugi treba da se menjaju ) osim kad dođu u stanje depresije i besmisla. Tad se mogu pojaviti, ali opet ne zbog svog narcizma nego zbog osećaja praznine (obično posle nekog velikog neuspeha i rušenja njihove narcističke slike “nepobedivosti”). Odnos sa njima dovodi do urušavanja samopouzdanja i posebno je naporan ako ne možete da ih izbegnete (ako su vam roditelji, šef, pretpostavljeni na poslu).
Od problema sa upravljanjem emocijama do poremećaja ličnosti
Kod osoba krhkog samopouzdanja život sa narcisima može dovesti do razvoja depresivnosti, a kod dece narcističnih roditelja i do razvoja poremećaja ličnosti (jer nisu u stanju svoju decu da vide kao osobe nego kao sopstvene “produžetke” koji su “vidljivi” jedino ako misle, osećaju i žive onako kako roditelj- narcis od njih očekuje). Narcizam postoji i u zdravom obliku (zovemo ga asertivnost ili zdravo samopouzdanje) ali u ovom tekstu su opisani drugi, više patološki oblici narcizma koji su često prisutni u današnjem vremenu i kulturi u kojoj se “ovaj oblik življenja” propagira. U svakom slučaju, treba ih izbegavati u širokom luku onoliko koliko je to moguće (ili bar naučiti nositi se s njima da bismo sačuvali svoje mentalno zdravlje).
Maja Dokić, psihološki savetnik u superviziji i psihoterapeut u edukaciji OLI psihodinamskog integrativnog metoda
