U ime ljubavi pristajem na sve (Viktor Lazić)
Njegov život je neverovatna, velika avantura koja svakodnevno ispisuje uzbudljive stranice. Viktor Lazić je najpoznatiji svetski putnik iz Beograda koji je sa 18 godina krenuo put sveta sa malo novca u džepu i puno ljubavi prema putovanjima, novim saznanjima i knjigama. Zbog knjiga se često odricao ličnih stvari, ostavljao ih na aerodromima, plažama, na ulici kako bi sa raznih svetskih destinacija u koferima dopremio do Beograda što više knjiga. Sve su one našle mesto u Muzeju knjiga i putovanja čiji je Viktor osnivač. Sa jednakom strašću Viktor putuje i danas, skoro dve decenije kasnije. Na svojim putovanjima je svašta radio kako bi došao do novca i obezbedio sebi još koji dan duže na nekoj destinaciji. Zaljubljivao se, prao magarce, jeo bube, bio u zatvoru, bežao sa sopstvenog venčanja, bio u nemilosti ljudoždera… Ono o čemu nam je ovog puta pričao je neobičan običaj u Indoneziji do kojeg ga je odvela ljubav. O ljubavi je na njegovim putovanjima širom sveta bilo puno.
-Ljubav mi je najveći motiv u životu. Na putovanjima su mi se dešavale lepe i stresne stvari. Bio sam i u vezi sa Tajlanđankom koja je radila kao prostitutka. Ne, nije mi smetalo čime se bavi. Bila je lepotica i dobra osoba, prepametna. Na Tajlandu je devojka koja se bavi prostitucijom i zaradi novac da bi pomogla porodici veoma poštovana, zovu je “lady” i tretiraju je kao kraljicu kad dođe svojoj kući. Ona je svojom lepotom toliko muškaraca osvojila da je porodicu izvukla iz bede i to je za veliko poštovanje. Tako oni to gledaju. Zbog ljubavi sam išao i u Sibir na minus 55 stepeni iako ne podnosim zimu i na svim kontinentima osim u Autraliji sam imao devojku, a Holanđanka bila mi je jedna od najčudnijih devojaka. Pobegao sam sa svog venčanja na Sumatri i ubeđen sam da je većina brakova koje sam video posledica jezičkog nesporazuma. Većina tih ljudi nikad nije trebalo da se spoji- otkriva Viktor.
Žena vam dodirom kaže SVE
Prvi put se zaljubio u tri godine stariju Indonežanku sa 12 godina i to u svojoj kući u Beogradu budući da su kod njega često odsedali stranci. Viktor tvrdi da ne možete u potpunosti upoznati kulturu neke zemlje sve dok ne upoznate njihove žene.
-Ne može milion knjiga da kaže ono što žena dodirom može da ti kaže- objašnjava Viktor koji nam je priznao da je slab na Indonežanke i da ga je jedna od njih u potpunosti osvojila. -Indonežane su nekako srećnije i cene život na drugačiji način. Čuvaju u sebi dečiji odnos prema životu, a sitnice raduju. Dok će naša devojka kad joj donesete ružu reći kiselkasto “Hvala” što bi značilo “i trebalo je da donoseš”, Indonežanka se toj ruži obraduje kao dete kad se raduje nećemu što voli. Ja uživam u tome da usrećim druge i čini me srećnim kad je moja devojka srećna. Mislim da su Indonežanke hrabrije i drugačije od drugih žena.
Upoznao sam mrtvog dedu
Tako zaljubljen Viktor ispunjava sve želje svojoj devojci, pa je čak pristao i na to da se upozna sa jednim nesvakidašnjim indonežanskim običajem.
-Najneobičnije što me je zamolila je da iz groba iskopamo njenog mrtvog dedu kako bih ga upoznao. Taj predlog je prvo bio šok za mene. Ona je poreklom iz plemena u kojem kad se ljudi užele svojih preminulih bliskih ljudi odu na groblje, iskopaju ih, prošetaju s njima,popričaju i vrate ih nazad. Nije mi bilo strašno da to uradim. Sa mrtvima nemam problema, živih se ljudi više plašim. Inače,oni pokojnike premažu nekim sredstvom za balzamovanje. Ne sahranjuju ih odmah kad umru, čak nekad drže mrtvaka i do pet godina u kući. Kod njih ne važi to da onog ko umre sutradan izbaciš iz života, već prvo treba da se privikneš na činjenicu da onaj koga si voleo nije više tu, da se oprostiš sa tom osobom. Oni veruju da čovek nije mrtav sve dok ne ubiju 24 bivola. To je strašan pokolj i krv do kolena. Bivoli su mnogo skupi i da bi sakupili potreban broj treba im vremena, nekad i nekoliko godina.
Viktor kaže da Indonežani u kući imaju posebnu sobu za mrtvaka koga smatraju bolesnom osobom, a ne mrtvom, premažu ga nekim tečnostima da ne truli. Noću mu pale svetlo, hrane ga i tretiraju kao živog čoveka.
-Kad skupe bivole, tad oni smatraju da na onaj svet duh pokojnika dolazi na leđima bivola, jer bez njih mrtva duša ne može preći taj put- otkriva nam Viktor Lazić i o objašnjava kako je izgledao susret sa dedom njegove devojke. -Drugi običaj je da iskopamo njenog dedu, presvučemo ga, popričamo, kažemo mu probleme koje imamo, da bi nam dao blagoslov. Deda ko deda, ne buni se ništa, slaže se sa svim. Po pravilu jednom godišnje porodica iskopa svoje najmilije, presvuku ih, prošetaju. Tamo se grobovi nalaze u stenama.
Kada je reč o predrasudama, preprekama i kulturološkim i jezičkim barijerama u ljubavi, Viktor kaže da one ne postoje.
-Ljubav je osnova planete. Kakve predrasude? Šta je važnije od ljubavi? Ljubav se razume sama po sebi, ne treba da joj znate jezik. Moja devojka je počela da uči srpski, ja indonežanski, a razgovaramo na engleskom i sjajno se razumemo.
Branka Gajić
Foto: Marija Nisić
Viktor Lazić je avanturista, advokat, doktorant kineskog prava, književnik/putopisac, predsednik udruženja “Agligat” u okviru kojeg se nalaze Muzej knjige i putovanja i Muzej srpske književnosti. Iza sebe ima preko milion pređenih kilometara, oko 10 godina provedenih na putovanjima tokom kojih je obišao 85 zemalja i 6 kontinenata. Iza njega su neverovatne avanture koje je pretočio u 6 knjiga.
muzejknjige@gmail.com
www.adligat.rs
Intervjui i tekstovi Viktora Lazića:
Maldivi na drugi pogled
Putovanja kao stil života
Kaži šta čitaš i reći ću ti ko si
Kako izgleda najveća žurka na svetu?
Ljubav na drugačiji način
Pravoslavlje u srcu Afrike
© by BGonline. All rights reserved
