U kontaktu sa sobom, svojom lepotom i snagom
Koliko je čovek u stanju da izdrzi emocionalni bol? Zašto neki uspeju da prevaziđu ogromna iskušenja i pronađu dublji smisao u životu, a neki jednostavno odustanu i krenu pasivnijim putem tražeci izlaz u lekovima za smirenje, drogi, alkoholu, kockanju i kompulzivnom seksu.
Trauma iz prošlosti
Marinu sam upoznala pre godinu dana. Prisustvala je mom predavanju o partnerskim odnosima i strahovima. Nakon predavanja prišla mi je i postavila par pitanja. Inteligentna osoba, profesor u srednjoj školi, obožava svoj posao i bavi se naukom. Zatražila je individualnu seansu koju smo zakazali za narednu nedelju. Sećam se da sam pomislila kad je prvi put ušla u moj studio da sam bila radoznala da otkrijem koji je problem muči, zato što nije na prvi pogled delovala kao neko sa velikim problemom. Kad je sela ispred mene i počela da priča, krenula je od toga da joj je želja da nađe čoveka s kojim bi ušla u ozbiljnu partnersku vezu zato što u stvari nikad nije ni imala dugu vezu. Kao što uvek radim u toku prve seanse, počela sam da joj postavljam pitanja o njenoj prošlosti i porodičnim odnosima da bih dobila što vise informacija i sa tim bila u stanju da joj ponudim adekvatne alatke da reši svoje probleme. Ono što je usledilo je bilo za mene toliko šokantno da skoro da nisam pala sa stolice kad sam čula njenu priču. Nekako sam bila ubeđena da sam do sad čula sve ono najgore što čoveku može da se desi, ali ona mi je potvrdila da postoji i više od toga. Krenula je da mi objašnjava da traži konkretan izlaz iz svog dubokog bola i da je do sada zakucala na više vrata ali još uvek nije uspela da sebi objasni zbog čega je baš ona morala da proživi neke stvari. “O čemu se radi?” Upitala sam je. “Pre par godina, moj rođeni brat je ubio svoje dete, mog voljenog nećaka a onda je sebi oduzeo život. Nakon nekoliko meseci moj otac je pokušao da se ubije zato što nije više mogao da trpi taj bol”. Suze su joj se slivale dok je pričala, a i meni dok sam je slušala. Kad je završila, pogledala sam je pravo u oči i rekla joj da joj se divim što je uspela da ostane normalna, a da ja nisam sigurna da bih to bila u stanju ako bi se meni tako nešto desilo. Rekla sam joj da i sama pomisao na to što je ona proživela stvara u meni ogroman bol, a ne mogu ni da zamislim kako tek ona može da se oseća. Na to mi je rekla da želi da radi sa mnom zato što je osetila iskrenost u mojim rečima i da ima nameru, ogromnu nameru da izleči svoju dušu od patnje.
Marinina priča
Šta se desilo sa Marinom i kako se ona oseća danas? Odlučila je da vam sama ispriča:
“Kad sam odlučila da ispričam moje iskustvo sa radom sa Anom, u tom trenutku sam osetila koliko sam se u stvari promenila tokom zadnjih meseci. Prvi put u životu uspevam da pričam o mom životnom iskustvu bez straha da ne budem osuđena. Prvi put uspevam da izrazim slobodno moje emocije. Poslednjih godina puno sam patila zbog gubitka mog brata, nećaka i oca. Nekako sam uvek naslućivala da svako negativno iskustvo ima neku poruku, ali do sada nisam imala prave alatke da to duboko shvatim, obradim i da vremenom zadržim stanje mira. Rad sa Anom za mene je značio baš ovo: da ponovo otkrijem moju istinsku suštinu koja je ljubav i da konačno otpustim sav bes i oprostim onima koji su u meni izazvali toliko patnje i narocito da otpustim moje osećanje krivice u vezi cele situacije. Najzad sam u stanju da volim, cenim i duboko prihvatim sebe baš onakvom kakva sam. Postala sam svesna da je cilj mog života da iskreno zavolim ljude oko sebe sa skromnošću, jednostavnošću i bez očekivanja da mi se ta ljubav od njih vrati. Shvatila sam i na koji način sam dopustila bolu da deluje i upravlja sa mnom. Zahvaljujući radu sa Anom stupila sam dublje u kontakt sa sobom, počela da prepoznajem moje emocije, da ih osetim i otpustim. Sve to je uticalo na mene na taj način da sam postala mnogo jača, autentično jača, osećajnija i popustljivija ka meni i drugima. To ne znači da nemam više nikakvih problema, ali se promenio moj pristup njima. Sad sam ja kapetan mog života i sama odlučujem gde će ići brod kojim upravljam. A u prošlosti sam dopustila da me životne okolnosti vode gde one hoće, bez određenog cilja i pravca.”
Gde je vaša snaga?
Kada sam se čula juče sa Marinom da joj kažem da ću podeliti njeno iskustvo sa čitaocima u Beogradu, opet mi se duboko zahvalila i rekla mi je da je ona sada dobro, da još uvek koristi sve alatke koje je dobila u toku rada sa mnom i da je spremna da sretne neku posebnu osobu i da uđe u vezu sa njom. Na to je dodala da joj je vrlo jasno da je ono što je proživela veoma jako i bolno iskustvo, ali je najzad uspela da se smiri. Sećanje na to na nju više ne utiče dramatično i bolno. Izjavila je da se nada da će njeno iskustvo moći da pozitivno utiče na ljude i da im da nadu da je moguće prebroditi toliko veliki bol i naći smisao u svemu tome.
Mi smo jaki, neverovatno jaki. Autentično jaki. Ali tužna stvar je da je malo ljudi toga svesno. Nadam se da će sve više ljudi doći u kontakt sa sobom, sa svojom lepotom i svojom jačinom. Marina je uspela. Uspela je da oseti lepotu svoje duše i shvati koliko je život vredan. Neprocenljivo vredan.
Ana Nadeždić
Foto: Ema Bednarž
© by BGonline. All rights reserved
