fbpx

BG online

Intervjui

Lepota i prolaznost života

PRIČE SA ORJENTA ŽELJKE MIĆANOVIĆ MILJKOVIĆ

Putovanja i odlasci na različite destinacije su inspiracija koja me navodi na to da ostavim svoj trag gde god da odem- kaže multimedijalna umetnica Željka Mićanović Miljković. Od odlaska iz rodne Tuzle promenila je mnogo gradova u kojima je živela i svaki od njih je dobio specijalno mesto u njenom umetničkom opusu.
Iz Beograda se nakon završene gimnazije preselila u Italiju gde je živela sedam godina, završila umetničku grafiku na Akademiji lepih umetnosti i master studije na Evropskom univerzitetu za dizajn. Zatim je dve godine živela u Grčkoj, pet godina u Istanbulu, godinu dana u Ankari, a  sve te zemlje, gradovi i kulture su ostavili snažan utisak na ovu umetnicu koja je svoje impresije pretočila u fantastične radove.
“Ankara: Pogled kroz prozor Istanbula” naziv je izložbe Željke Mićanović Miljković koja je nakon Beograda krenula na putovanje mnogim gradovima.

Foto : Julia Forsman

Od knjige do prostora

Željka je posetioce ove ove nesvakidašnje izložbe povela na putovanje s druge strane Bosfora gde su prostori i prozori iskazani putem crteža, slika i video projekcija.
-Danas se retko koji savremeni umetnik bavi samo jednom vrstom umetnosti jer ne može da se dovoljno dobro izrazi u jednom mediju. Prevaziđene su striktne podele na keramiku, vajarstvo, slikarstvo… Moja baza je primenjena grafika, a papir je moja pasija i baza. Proširila sam ono što radim  na umetničku knjigu koja se obično pravi u jednom primerku, od radova koji su autentični i originalni. Nakon knjige sam prešla na prostor, neko vreme sam imala i svoju galeriju “Prozor” u Beogradu koja tokom poslednjih par godina samo virutelno postoji-kaže Željka Mićanović Miljković.
Ova mlada, kreativna i talentovana umetnica pohađa i doktorske studije za scenski dizajn na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Njene izložbe su multimedijalni projekti sačinjeni od grafika, slika, kombinovanih tehnika akvarela, akrilika i kolaža, a njeni video radovi prate sve njene izložbe. Pokrovitelj Željkine izložbe u Kolarcu je bio Turski kulturni centar koji je prepoznao njen talenat i podržao predstavljanje njihove zemlje iz perspektive jednog umetnika.

Maslačak kao metafora

Željka je sa mnogo pažnje i emocija pripremala izložbu u Beogradu posvećenu gradu koji ju je opčinio na prvi pogled.
– Brojna ekipa mojih saradnika je učestvovala u kreiranju izložbe od scenografa, montažera, dizajnera, kompozitora, a može se reći da sam u svemu tome ja imala i ulogu reditelja jer je i sama izložba bila poput neke predstave-objašnjava Željka. -Malačak se kroz izložbu provlači kao metafora jer mi je Ankara osvestila efemerni momenat života, kako je sve prolazno i lepo. Imala sam, priznajem, predrasude prema tom gradu i pitala se kako će mi se svideti posle Istambula.
Na ovoj izložbi je bila izložena i Željkina velika knjiga o Istanbulu, a iznad nje se na zidu nalazila ogroma slika Ankare, prvi veliki format koji je uradila nakon mnogo minijatura. Željka Mićanović Miljković kaže da se u Turskoj oseća kao kod kuće, a da je jedna od najvećih predrasuda koje ljudi imaju o Turskoj da je tamo sve prljavo.
-Čisto je toliko da može da se jede sa ulice, njihove žene su jako uredne, a kuća im blista. Smeće je uvek u kanti, a ne na ulici iako Istanbul ima 20 miliona stanovnika i  mnogo turista- priča Željka.

Foto: Patricia Willocq

Kutije pune uspomena

Slojevitost Turske ju je osvojila na prvi pogled  i veoma inspirisala, a svako putovanje je za Željku inspiracija koja je navodi na to da ostavi svoj trag gde god da ode.
-Imam kutije namenjene svakom mestu u kojem sam bila. U njima su ulaznice za muzeje koje sam posetila, dnevne novine koje su za taj grad važne, knjige na jeziku te države. Jezici su moja druga ljubav, a turski sam učila kako bih mogla da čitam Orhana Pamuka u originalu. Velika inspiracija mi je uvek književnik koji je obeležio taj grad. Knjige uvek donosim sa putovanja, ali cveće koje kasnije koristim za herbarijum ili otiske u grafici.Volela bih da jednog dana sve to saberem u jednu priču i da možda imam i muzej.
Na doktorskim studijama scenskog dizajna Željka se vraća pozorištu.Kaže da bi volela da jednog dana radi kao profesor, da kao predavač “otvori umove mladim generacijama”.

Nestvarni zalasci sunca

Željkine “Priče sa orjenta” u budućnosti će pre nego stignu u Tursku obići Bosnu. Budući da je ukupno šest godina provela u Turskoj otkrila nam je neke njihove običaje.
-Nikad se u Turskoj ne ulazi obuven u kuću, kao narod su veoma sujeverni, a plavo oko na sebi ima svaka građevina- zgrada, lokal, banka, moderne poslovne zgrade… Plavo oko je izrađeno od stakla, keramike, drveta, čak ga ugrađuju i u fasadu, bar na jedno mesto. Čaj se u Turskoj pije u mnogo većim količinama od kafe,  a najpopularniji gradski prevoz u Istanbulu je brod. Nestvarni su zalasci sunca koje možete posmatrati sa broda dok prelazite sa azijske na evropsku stanu. Na brodu je uvek potpuni mir. Putnici piju čaj i slatkim đevrecima hrane galebove sa vrha broda. I takvi prizori su se našli i na mojim radovima.

Branka Gajić
Foto: Jovan Marjanov, Milan Kralj, Jovana Bogdanović

© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Ostavite komentar

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

To Top
PROČITAJTE I OVO:
NAUČITE DA PRIHVATITE TEŠKE EMOCIJE I NOSITE IH SA SOBOM…
error: