GLASOVI U GLAVI NISU UVEK RAZLOG ZA UZBUNU
Svi smo mnogo puta primetili čoveka koji u autobusu ili na ulici priča sam sa sobom. Pre desetak godina to bi bio siguran znak da nešto sa njim nije u redu ili da je “prolupao”. Međutim, ako mu danas primetimo bubicu u uhu od slušalice mobilnog telefona, u trenutku ćemo promeniti mišljenje o njemu.
Lekovite priče
Ipak, da li je baš sve zaista tako? Postoji uvreženo mišljenje da je razgovor sa samim sobom nešto neprirodno i nenormalno. I zaista, u nekim drastičnim slučajevima psihoza ili teških psihičkih poremećaja ovo je svakako jedan od signala da je osobi jako loše. Ali, razgovor sa sobom kad su u pitanju ljudi koje ubrajamo u one prosečne ili “normalne” (ovde ovaj pojam koristim zbog poentiranja iako ga smatram besmislenim i pogrešnim, ali o tome u nekom drugom tekstu), ne samo da nije štetan već može biti i lekovit!
Zašto? Engleski psihoterapeut i klinički psiholog i jedan od najuticajnijih svetskih živih konstruktivista Harry Procter, osmislio je terapijsku tehniku pod nazivom “Community of selfs” ili “Zajednica jastava”. Ja je često i sam koristim u radu i sa nekim klijentima je izuzetno uspešna i veoma korisna i daje odlične rezultate. Njen smisao je u elaboraciji vlastitog selfa ili vlastite ličnosti.
Ko sam ja, ko si ti?
Naime, klijent treba da zamisli i podeli sebe na 5, 6 ili 7 različitih ličnosti. Nakon toga, mora svakoj da da ime, funkciju, opis, interesovanja, osobine i uzrast. Onda da zamisli predstavu ili scenu u kojoj mora da objasni njihovu međusobnu dinamiku i odnose. Ko koga voli, a ko ne? Ko je najglasniji, a ko najtiši? Koga nema, a trebalo bi? Ko je višak? Ko je tu najduže, a ko najkraće?
Čitavim nizom brižljivo terapijski odabranih pitanja osoba sebe rastače na delove i bolje razume sebe. Kad to sve obavi klijent počinje da shvata i razume glasove u svojoj glavi. Zna kad se sebi obraća iz pounutrenog “tata Pere” ili “mama Branke”. Zna kada sam sebi nešto sugeriše iz pozicije “detenceta” ili “sebe kao profesora”. Zna kad je nešto uradio “bludnik i seksualac” u njemu, a zna i kad je pod uticajem “krivice”. Na ovaj način mnogo bolje razumemo sebe i svoja ponašanja, bolje shvatamo i uticaje koje su važni drugi imali na nas.
Pričanje sa samim sobom je zapravo spontana elaboracija samog sebe i u njoj nema ničeg lošeg. Treba samo znati koji su to delovi nas, šta žele i kakvo im je poreklo. Neke od likova treba obuzdati, a neke ojačati i ohrabriti. Nekad treba osmisliti nove, a nekad isplakati one od kojih je možda krajnje vreme i da se oprostimo.
Marko Braković
Foto: Jelena Vlatković
Marko Braković je diplomirao andragogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao jedan od najboljih studenata u generaciji. Završio je postdiplomsku edukaciju iz oblasti konstruktivističke psihoterapije. Autor je i voditelj brojnih psiholoških radionica, ali i angažovan u radu sa klijentima različitih životnih dobi. Napisao je tri romana: „Fejsbuk Predator“, „Tablet“ i „Ljudski aparat“.
© by BGonline. All rights reserved
