“Dešavalo se u životu da poljubimo nekog koga ne volimo svim srcem, možda smo i spavali s nekim koga ne volimo svim srcem, ali probuditi se u nečijem zagrljaju je stvarno jedino moguće ako nekog beskrajno voliš i ako taj neko tebe beskrajno voli. Parametar i mera svim ženama u braku i vezama, ako su u dilemi da li da ostanu ili odu, treba da bude zagrljaj…”
Novinarka i autor nekoliko bestselera, buntovnik i borac protiv lažnih moralista već dvanaest godina korača svojom “Balkanskom ulicom” dok od sagovornika prikuplja zrnca mudrosti i njima oplemenjuje svoj, ali i živote brojnih gledalaca. Počela je da radi na televiziji još kao studentkinja Filološkog fakulteta. Uverena da je velika sramota biti na televiziji bez fakultetske diplome, danju je radila a po celu noć učila. Druga je u svojoj generaciji diplomirala na svetskoj književnosti. Vesna Dedić je principijelna, dosledna, pravdoljubiva, emotivna, ranjiva, ali i hrabra žena koja odavno zna šta želi od života i na šta nikad ne pristaje.
-Smrt roditelja, razvod, bolest deteta, ostanak bez para, svašta se izdešavalo u mom životu, ali nikad se nije desilo da ne dođem na emisiju ili da zbog tih okolnosti ona bude loša. Naprotiv, bila bi još bolja. Tako sam na intervju sa Sinišom Kovačevićem otišla posle velikog loma na poslu. Bilo mi je jako teško, plakala sam u toaletu. Otišla sam na intervju sa pripremljenim pitanjima, ali pored toga sam ga pitala kao iskusnog čoveka još ponešto o smislu življenja, da li se u Srbiji plaća sreća, prašta uspeh, da li je bolje biti dobar ili loš, sve ono što me je tad lično mučilo. Rekao je :“Ne mogu vas svi podržavati i voleti, nemojte očekivati da vas cene i ako ste najbolji na svetu, ali vi za svaki slučaj upalite sveću za sve njih i trudite se da oko sebe imate što više ljudi koji će paliti sveću za vaše zdravlje, više nego onih koji će pljuvati na vaš život.” Vratila sam se kući srećna i nisam više mislila o tim problemima.
Nedavno je Vesna Dedić objavila novi roman “Zagrli me” koji je za kratko vreme baš kao i sve njene prethodne knjige stekao brojne čitaoce. Dok konstatuje da živimo u vremenu u kojem ljudi žene pričaju o orgazmu nego o vaspitanju dece, o spoljašnjem izgledu nego o onome što jesmo iznutra Vesna kaže da primećuje kako je sve češće “demode” u društvu jer je takve priče ne interesuju i ne dotiču.
– Mnogima su postale tako nebitne neke osnovne ljudske vrednosti, kakvi ste kao majka, zaposlena žena, ko vas voli, ko ne voli … Moj stav je da svakog od nas jedino opredeljuju ljudske i moralne vrednosti. Javnosti treba da je potpuno nevažno kakva sam ja majka ili ljubavnica, već je bitno kako pišem romane, dok je za moj svakodnevni život potpuno nevažno kakav sam novinar. Ali, moje dete itekako zanima kad sam tu za nju i da li može da priča sa mnom o svojim problemima.
Kako smo došli do situacije da prijateljice više pričaju o kremicama, boricama i seksu nego o majčinstvu? Ova priča ima svoje najdublje korene pre svega u medijima koji već dugo propagiraju problematične vrednosti, napominje Vesna.
-Postajemo sve površniji ljudi, o mnogim stvarima razgovaramo površno i način na koji to činimo je takav. Ne postoji časopis koji ima stalnu rubriku pod nazivom “majke” ili “brak”, sa temom koja čini život, ali zato su tu redovne rubolike tipa “ moj ormar”, “moja kuća”, “moja nova kupatilska pločica”- duhovito i iskreno konstatuje Vesna i dodaje da mnogo važnije stvari čine život i da je tako malo važno da li se tuširamo u kupatilu sa španskim pločicama ili onim domaće proizvodnje.
Po završetku gimnazije Vesna Dedić upisala je Filološki fakultet u Beogradu i iz rodne Podgorice preselila se u prestonicu gde je napravila svoje prve velike novinarske korake, rodila ćerku Lenku, napisala prvu knjigu, a za njom i sve ostale.
-Moje potrebe i razmišljanja se nisu promenili od moje trinaeste godine pa sve do danas. Vremenom sam postala zrelija, više ne vičem kao nekad i ne patim na poslu. Presabrala sam se, ali nije pohvalno što se moji apetiti i želje nisu promenili. Sve što me je radovalo sa 15-16 godina raduje me i sad. Ono što mi je jako nedostajalo i danas se trudim sebi da nadoknadim, a ono bez čega sam mogla nekad, mogu i sad. Postoji samo jedna situacija koja me lično dira, a to je činenica je da se sve promenilo a moja shvatanja u glavi nisu.
Pre nego se upusti u pisanje romana Vesna često krstari ženskim forumima na internetu kako bi oslušnula šta je ono što ih interesuje,o čemu pričaju, kako razmišljaju.
-Prošlog leta sam znajući da će moj novi roman govoriti o razvodu, preljubi i suočavanju sa starošću, krenula u potragu za forumima te vrste, ali tragajući primetila sam teme sa preko 200 000 komentara. Prva na listi tih tema bila je “seks za jednu noć”, a za njom “seksi igračke”. Danima sam razmišljala o tome, pitala se ko će onda da čita moje priče o traganju za večnom ljubavlju i emocijama. Ipak sam odlučila da napišem roman “Zagrli me” koji će da suoči dva sveta, devojku od 20 godina i jednu ženu mojih godina.
Jedna od junakinja Vesninog novog romana izrekla je u ovoj knjizi mnogo životnih mudrosti i pomalo surovih istina o muško ženskim odnosima.
– Najveća istina koju ona izgovara koja je i moj lični stav kaže da je žena lepa samo kad daje i dobija ljubav. Ako samo dajete ljubav ostarite pre vremena, a ako je samo dobijate onda delujete vulgarno i primitivno. Ne znam koja je teža situacija. Ta junakinja romana “Zagrli me” predstavlja veći deo žena u Srbiji. Ona je ušla u brak iz velike ljubavi, doživela razočarenje, ali nije imala snagu da napusti tu vrstu zajednice zbog patrijahalnog vaspitanja, majčinstva, nemanja podrške sredine, finansija i nedostatka hrabrosti. Druga junakinja je mlada devojka i ima u glavi iskustvo svoje majke i porodice u kojoj je gledala kako se roditelji bore za koru hleba, svađaju oko para a ne oko ljubavi, nikad se ne grle niti ljube. Te devojke znaju da takav život sebi ne žele pa odlaze u drugu vrstu ekstremizma tipa “ja držim život u svojim rukama, ja ću sada birati s kim ću da spavam”. Ali i njih čeka ono na šta nisu računale, a to je da ipak imaju emocije, potrebu za zagrljajem, ali tog zagrljaja nema…
Napisano je mnogo knjiga o muško- ženskima odnosima. Vesna kaže da je osnovna razlika između muškaraca i žena u činjenici da će svaka žena koja voli dopustiti da je muškarac “gazi”, dok muškarac, koliko god voleo ženu to neće dopustiti.
-To je zbog genetski usađene nade da ljubav može biti večna. I ja mislim da je takva ljubav moguća. Da tako ne mislim ne bih nikad nikog volela niti bih pisala knjige. Sve moje knjige pričaju o potrazi za večnom ljubavi. Čak i emisija “Balkanskom ulicom” proteklih dvanaest godina iz različitih uglova govori o tome.
Svoje prve laži izgovorimo još kao mali, prve osobe koje grlimo su roditelji, ali i njih prve prestanemo da grlimo-zaključuje Vesna i napominje da je ona od onih “frojdovaca” koji smatraju da sve nas umnogome određuju detinjstvo i porodica.
– Svi mi sve svoje ponesemo iz porodice, i sigurnost, nesigurnost, potrebu za emocijom. Posle dvadesete godine počinjemo da tragamo za ljubavi, onom kakvu nismo imali u porodici.
Vesna živi sa trinaestogodišnjom ćerkicom Lenkom kojoj je bila u prilici da tokom odrastanja posveti mnogo vremena zahvaljujući poslu koji nema klasično radno vreme. Uverena je da majke i ćerke nikad ne treba da budu “najbolje drugarice” i trenutno se navikava na Lenkine “lude godine” ali se i veoma trudi da zadrži odnos pun poverenja koji su godinama gradile.
– Prvo Lenkino “neću” pre godinu i po dana za mene je bio šok, toliki da sam tri dana i tri noći čitala tekstove na psihološkim sajtovima.
Roditelji su tokom puberteta svoje dece prilično nemoćni i sva moć je u toj deci. Verujem da je istina da ti se kasnije vrati ono što pružiš detetu dok je jako malo. Ono što imam i ne želim da izgubim je odnos poverenja i da mi sve priča. Ponavljam joj da je toliko volim da ću sve što uradi da podnesem, pa čak i najgore, mnogo bolje nego laži. Ona zna da ja kad čujem laž dobijem visok pritisak i glavobolju. Verujem da me toliko voli da će me sačuvati od toga.
Vesna kaže da ju je pisanje učinilo mnogo staloženijom i da ono na neki način jeste neka vrsta psihoterapije.
– Zamišljajući razne situacije svojih junaka samu sebe suočavam sa tim situacijama. Kroz mnoge moje junake nevoljno sam progovorila i ja sama. Ispisujući toliko životnih zavrzlama ponekad postaješ paranoičan, s pitanjem “a šta ako mi se to desi?” Sećam se da sam ispisujući neke od stranica romana “Pola duše” oko 2 sata iza ponoći toliko plakala i bila nesrećna što je “sudbina tako htela” iako sam ja krojač te iste priče da sam čak popila i dve, tri rakije kako bih se smirila. Taj roman ima vrhunski kraj, mnoge čitateljke vole taj momenat. “Zagrli me” govori o mnogo stvari koje čine jednu ljubav, igrarijama, manipulacijama, stvarima koje su uobičajene u nekim vezama, a ja sam toliko bila uneta u tu priču da sam neko vreme sumnjala u sve ljude oko sebe, ljuta što je to baš tako.
Nekad je Vesna svoje romane pisala do kasno u noć. Sad kaže da se pišući “Zagrli me” promenila ta njena dugogodišnja navika.
-Nekad sam uz 2-3 čase vina i kutiju cigareta pisala do zore, ali godine su učinile svoje. Sad mi se već posle prve čaše vina i 1 cigarete spava u to doba, pa je većim delom ovaj roman napisan u zoru. Najčešće bih ustala rano, skuvala kafu i u zoru pisala.
Vesna otkriva da kad piše namanje brine o sebi. Tad ne ide kod frizera, ne vežba, ne pazi šta jede, ne razmišlja o tome šta će obući…
-U toj fazi ne mogu da zamaram mozak glupostima. U trenutku kad pišem, sve ovo to je za mene glupost. Kad završim s romanom ponovo počnem da vežbam, da pazim šta jedem, idem kod frizera…
Kada je reč o njenom stilu života i radoznalosti koja najčešće opisuje žene, Vesna kaže da nikad nije bila rob navika bilo da je reč o rekreaciji, filozofiji življenja, modi, hrani….
-Imala sam uvek pravilo kada je reč o mojim emocijama, životu i poslu, da to bude mera moje doze sreće i emotivnog balansa. Da li ću da se ošišam, kupim čizme, 60 ili 70 kvadrata stana, da vežbam… nikad se time nisam opterećivala. Nisam rob bilo čega. Postoji period kad mi se čini da je joga najbolja za mene, ali onda vidim da je suviše spora za moj temperament. Kad vidim da mi farmerke ne stoje dobro ja krenem u teretanu. Kad “otkrijem” hrono ishranu pridržavam se toga neko vreme pa onda kažem da je ipak to glupost i jedem jagnjetinu i lepinju. Nisam disciplinovana, ali jesam u smislu doslednosti svom karakteru. Nikad neću osamariti dete jer je to moj stav, nikad neću uredniku reći da je u pravu ako nije, nikad neću da ne dođem na snimanje makar se raspadala od bolova bilo koje vrste, nikad nikog neću slagati i izneveriti. Ako mi nešto kažu u poverenju, da me bičuju ne ih nikom rekla. Bila bih savršen Titov ilegalac. Smatram da svako treba da živi u skladu sa sopstvenim potrebama. Moja potreba je da sa svojih 46 godina imam energiju da pratim svoje dete koje ima 13, da kad upise fakultet da imam dovoljno snage, volje i elana da se bavim sobom. Ako sam juče (kao što jesam) pojela 300g čupavaca što je 1500 kalorija, u narednih sedam dana neću okusiti nijedan kolač.
Vesna nikad nije bila rob trendova, naprotiv. Živi u skladu sa sobom i svojim potrebama i ne podnosi stege bilo koje vrste.
-Vidim da se preporučuju silikonska usta, da ne smes da imaš bore oko očiju i da moraš da imaš narandžastu torbu ovog leta. Ja sam generacija 80- ih i baš volim da kažem “neću” i “iz inata”. U javnosti sam skoro 30 godina i te priče o sreći, fotografije tipa : “moja porodica, divan brak, divan stan, divna haljina, šminka, zagrljeni..” to je sve meni lično tako strašno da sam ja svoju naslovnu špicu za “Balkanskom ulicom” snimila u beloj košulji i pantalonama, a kosu sam samo oprala i nedovoljno osušila. Čak na licu nemam ni šminku. I na promociji knige “Zagrli me” sam bila bez šminke.
Vesna Dedić je hedonista s merom. Leto najradije provodi sa ćerkom i prijateljima na plaži Pržno, gde uz lozu, pršutu , sir i prepečen hleb uživa na svoj način i ne sanja jahte.
-Najvažnije je u životu naći svoju meru sreće. Ne bih mogla da letujem u kamp kućici i pod šatorom u nekim nehigijenskim uslovima. Nisam ta vrsta ekstrema. Možda bih mogla da na kredit odem u neki skup hotel i posle svima pričam da sam bila tamo, ali neću. Volim jednostavnost, a pravo opuštanje očekujem tek kad Lenka završi fakultet.
Svojim romanom “Zagrli me” Vesna je suočila čitaoce i sa brojnim istinama, a jedna od njih je i ta kolika je istinska snaga zagrljaja.
-Zagrljaj ima veću snagu i od poljupca i od seksa. Kad se pogledamo svi oči u oči možemo priznati jedni drugima da se dešavalo u životu da poljubimo nekog koga ne volimo svim srcem, možda smo i spavali s nekim koga ne volimo svim srcem, ali posle cele noći spavanja probuditi se u nečijem zagrljaju je stvarno jedino moguće ako nekog beskrajno volis i ako taj neko tebe beskrajno voli. Ako nekome legneš na rame i osetiš da njegove ruke nisu oko tebe, znaš da ti tu nije mesto. Parametar svim ženama u braku i vezama, ako su u dilemi da li da ostanu ili odu, mera za tu odluku treba da im bude zagrljaj. Zagrljaj je mera ljubavi.
Njene junakinje teško odlaze od svojih partnera što negde između redova govori i o tome da i za rastanke treba imati “petlju”.
-Najčešće žene teško odlaze, i moje junakinje to teško čine.
Jedina koja je otišla lako i istrpela posledice tog lakog odlaska je iz romana “Zauvek u srcu”. Ona je najhrabrija i najsličnija meni, a “Pola duše” je moj najličniji roman-otkriva Vesna.
septembar 2014
© 2014 by BG online. All rights reserved
© by BGonline. All rights reserved
