BG online

Intervjui

Sasvim lično… Simonida Milojković

GODINAMA SAM UČILA DA PRAŠTAM

Novinarka i pisac bestselera “Grabljivica” i “Ljubav u doba kokaina” je  tražeći inspiraciju i materijal za svoje knjige obilazila javne kuće, napuštene vagone, viđala narkomane i prostitutke, ušla u dušu sponzorušama, ali i dotakla brojne životne mudrosti koje su joj danas smernica u životu i najveće bogatstvo koje u sebi nosi

Prijatelji joj zameraju da je previše iskrena i otvorena prema svima, a najveći kompliment koji je dobila kako od žena, tako i od muškaraca je da je lafica i pravi drugar. I dok ona veruje da se dobrota uvek vrati i stalno kruži, u današnje vreme mnogi će reći da se ne insplati biti dobar. Simonida ipak bira ovaj put napominjući da oni koji čine dobro sa idejom da im to bude vraćeno nisu u svojoj suštini dobri ljudi već račundžije. Kao dugogodišnja novinarka uglavnom živi brzo i haotično, ustaje rano, kući dolazi kasno, ali se trudi da joj život bude ispunjen i da neprekidno radi na sebi. Usavršava znanje engleskog jezika, ne propušta fitnes treninge,već dve godine pilotira na helikopteru, a sa svojim kolegama-pilotima često ume da bude nepredvidiva pa čak i da se zanosnom letilicom odveze na piće u Crnu Goru. Tad joj se izlazak obavezno pretvori u nezaboravnu avanturu.
simonida
– Iako tokom vikenda ne znam šta bih pre, da li da pišem knjigu, pilotiram, odmaram se, vidim s prijateljima, uvek na kraju sve postignem, možda i zato što funkcionišem kao “mali Švajcarac”. Nisam stroga prema drugima, ali prema sebi jesam. Imam razumevanje za sve ljudske slabosti jer ih i sama imam. Drago mi je što se s godinama menjam, ponosna sam što sam smanjila loše navike, što ne izlazim često do zore kao nekad, ne pušim toliko kao nekad, idem na engleski, rekreaciju… Sve su to sitne ali veoma važne promene. Svi imamo šansu da budemo bolji nego što jesmo i svako ima priliku da počne život iz početka, ali samo hrabri tu priliku iskoriste.

Ljubavi koje su obojile Simonidin život su bile velike i lepe. Za muškarce koje je volela kaže da su izgledom bili drugačiji, ali i da su svi oni bili nadprosečno inteligentni, dobri ljudi, lepo vaspitani i duhoviti.

– I što je veoma važno- imali smo identičan moralni sklop, nikad se neke stvari nisu dovodile u pitanje, znalo se šta se nikad ne radi, šta je dobro a šta zlo. Ako dvoje u vezi imaju isti moralni sistem vrednosti, različitosti između njih tad mogu da budu i simpatične. Nije zanimljivo provoditi vreme sa osobom koja je baš potpuno ista kao vi. Suprotnosti se privlače na početku, ali za dugu zrelu vezu je to loše. Srodna duša je osoba koja će vas pre svega razumeti. Potrebno je imati toleranciju ali i izabrati partnera čije mane možeš da istolerišeš i prihvatiš. Simonida kaže da nikad tragično nije prihvatala raskid. Kao i mnogi drugi, prvih nekoliko dana bi se isplakala kao kiša i krenula dalje, jer… svaki kraj je prilika za novi početak. Što je starija, to je jednostavnija i sigurna u sebe i kaže da sad, u svojoj četrdesetdrugoj tačno zna šta hoće i šta neće.

-Priholozi kažu da je 4 minuta dovoljno da se zaljubiš ili ne, pa tako i ja mogu da procenim u ta 4 minuta nekog ko je preko puta mene. Kad se zaljubim ja sam stidljiva, pomalo zbunjena i ućutim se (smeh). Bivšim ljubavima se nikad ne vraćam. Kad nekog prestanem da volim to je zauvek, čak mi ponekad bude žao, naročito ako raskinemo zbog nekog nesporazuma.

U ovim stresnim vremenima kad svi imaju blagu dozu anksioznosti i depresije, Simonida je odličan ventil pronašla u fizičkoj aktivnosti, a odgovore na sva pitanja u pravoslavlju.
simonida11
-Imam prijatelje monahe u manastiru Tomić kraj Svilajnca i često tamo provedem ceo vikend sa njima. Volela bih da jednom odem kod njih na sedam dana, da budem na molitvama koliko i oni, da im pomognem u gajenju povrća, obrađivanju zemlje. Tamo mnogo pričamo o svemu, kako preživeti a ostati dobar, ne pokleknuti… Najveći uspeh je ne osuđivati i ne mrzeti one koji tebi donose zlo i mrze te već se treba moliti za njih i razumeti situaciju u kojoj se nalaze. Niko nije zao iz luksuza, verovatno teško živi, nezadovoljan je, neostvaren na mnogim poljima pa onda taj čemer izvire iz njega. Treba oprostiti i pomoliti se za tu osobu. Ko zna šta će ta duša napraviti za desetak godina, možda neki veliki podvig.

Najteže je oprostiti i dotaći taj stepen duhovnosti, slaže se Simonida.

– Mržnja je strašno osećanje, po jačini jednako snažno kao ljubav. Kao što ljubav oplemeni čoveka, učini ga boljim, lepšim, srećnijim, zadovoljnijim, tako mržnja uništava. Učila sam godinama da praštam i prilično sam savladala tu tehniku i bolje se osećam. Ne samo da praštam već i da se molim za one koji su me povredili.

Simonida iza sebe ima jedan brak ali nije dopustila da razvod i razočarenja unište njenu veru u ljubav.

-Mnogo je važno ne ponižavati se jer i kad ta osoba prestane da te voli mnogo je važno da ti nastaviš da voliš sebe, da kad se pogledaš u ogledalo ne osećas stid. Jedna od mojih junakinja u knjizi “Ljubav u doba kokaina“ lepo kaže”… da ne osećaš stid jer si se ponižavala pred svakim čovekolikim majmunom koji je bio pažljiv prema tebi i glumio zaljubljenost“. I zaista je tako, treba da ostaneš dostojanstven u bolu, kao u izreci “u sreći se ne ponesi, u bolu se ne ponizi”. To je uputstvo za život. Žao mi je što ranije nisam pravila više kompromisa. U mladosti smo svi drčni, mislimo da smo najpametniji i da je istina samo jedna.

“Ljubav u doba kokaina” i “Grabljivica” su knjige Simonide Milojković koje se bave tematikom koju ova svestrana novinarka nije pre upuštanja u spisalačku avanturu poznavala niti živela, ali je vođena radoznalošću ipak duboko ušla u tu priču i pripremila se za pisanje romana koji su ustalasali javnost i čitalačku publiku.
simonida10
-Kad sam primetila sponzoruše na svakom koraku napisala sam “Grabljivicu” – ispovest jedne sponzoruše. Sa svojom junakinjom sam prethodno dugo sedela, pričala, istovremeno bila šokirana, smejala se i plakala, zgražavala se, a onda sam je zavolela i prihvatila. Posetila sam je u Nemačkoj kad je postala prostitutka. Tamo sam provela sedam dana, obilazila javne kuće u kojima rade devojke iz bivše Jugoslavije, Muslimanke, Srpkinje, Crnogorke. Mnogima od njih su članovi porodice poginuli u ratovima, ili su potekle iz mešovitih brakova. One su prostitucijom izdržavale sebe i preživele članove porodice, družile se i volele. Mnoge od njih su bile narkomanke i kako koja bi koja umrla sve bi se skupile i pevale pesmu “Ja sam Jugoslovenka” Lepe Brene. To je bilo tako dirljivo da sam zaključila da one imaju više morala od vojskovođa koje su nas povele u rat. Kada shvatiš da svakome može sve da se desi ako se život dovoljno dugo i uporno poigra sa tobom, prestaneš da sudiš o nekome sa tako malo informacija o njemu, baš kao u izreci “nisi bio u mojim cipelama, nisi hodao mojim stazama, ne znaš kako bi postupio na mom mestu”.

Dok je pisala knjigu “Ljubav u doba kokaina” Simonida je mnogo vremena provodila s narkomanima, a tri godine se s vremena na vreme nalazila s junakinjom čiju je priču ispričala.

-Ona me je upoznavala sa svojim prijateljima narkomanima, odlazile smo u napuštene vagone i radničke barake gde su ležali poluživi sa iglom u veni, a te iste ljude sam godinu dana pre toga viđala u najelitnijim beogradskim klubovima u najskupljim separeima kako piju najskuplji šampanjac i odlaze do toaleta da se „osveže“ . Oni to tako nazivaju jer postoji strašna predrasuda da kokain nije droga već služi za osveženje. Ali, na žalost, to je veoma teška droga u rangu sa heroinom. Psihičke krize ostaju do kraja života, kao i teške depresije, osećaj besmisla života, i ništa posle droge ne može da im pruži tu “radost”. Videla sam da se narkomani jedino zaleče u manastirima. “Zalečen narkoman” je medicinski izraz jer kod njih neki strašan problem ili stres može uvek da bude inicijalna kapisla da opet posegnu za drogom. Narkomani koji su se lečili u manastirima su mi objasnili da jedino ljubav prema bogu može da im ispuni tu strašnu prazninu koja ostaje posle uzimanja droge. Mnogi ljudi sa estrade imaju problem sa drogom, na televiziji ih vidimo blistave, nasmejane, dobro obučene a u trenucima krize su u teškoj depresiji, obuzima ih paranoja, vide ono čega nema, čuju zvukove koji ne postoje. I pre nego sam se upustila u avanturu pisanja romana imala sam kontakt sa tim što mi je pomoglo da što realnije dočaram njihov svet.

Najluđa novinarska avantura Simonide Milojhković dogodila se pre nekoliko godina kada su Rolingstonsi imali veliki koncert na beogradskom Ušću. Kroz osmeh se prišeća svog podviga i konstatuje da je verovatno jedini novinar na planeti koji je ušao u najbolje čuvano mesto na svetu- u šator Rolingstonsa.
simonida9
– Sedela sam sa Kitom Ričardsom, pila pivo i bila najbliže moguće najpopularnijem bendu na svetu. U tome sam uspela pomoću trikova i mnogo sam ponosna na to jer u tom šatoru može da sedi samo njihova porodica. Pošto kod sebe nisam imala foto aparat morala sam da uvedem i mog druga frizera Milana Šarica da bi mi ga doneo. Obezbeđenju sam sva nervozna rekla da Mik Džeger ne može na scenu dok mu se ne skrate šiške i da treba da propuste Milana. Dok su se oni komešali ja sam vikala: “Brzo puštajte čoveka unutra”, a Šarić mi je samo rekao da nisam normalna. Morao je da me slika, jer ko bi mi verovao da sam bila u šatoru Rolingstonsa. Kad je to sve objavljeno u “Blicu” pozvalo me je obezbeđenje iz Londona. Pitali su kako sam tamo ušla da li sam svesna da su postojale rupe u obezbeđenju i da je tu mogao da uđe i neki manijak. A Kit Ričards i ja smo pili zajedno meksičko pivo koje se inače pije s limunom. Dok sam u šatoru seckala limun nudila sam i njega, ali je on rekao da pije pivo bez limuna. I to sam napisala u reportaži, a obezbeđenje iz Londona je primetilo “pa vi ste drzali nož???” (smeh).

Simonidin bestseler “Grabljivica” je nedavno preveden na engleski jezik pod nazivom “The lady predator” i biće objavljen u Velikoj Britaniji, Americi, Australiji, Kanadi, Novom Zelandu, a zatim u Rusiji, Nemačkoj, mnogim evropskim zemljama. Rege zvezda Edi Grant je prvi pročitao “The lady predator” i poslao Simonidi rukom potpisano pismo podrške koja joj neizmerno znači. Na pitanje da li je srećna Simonida kaže da jeste i podseća na reči Duška Radovića koji kaže da kad tražiš sreću prvo treba da se osvrneš oko sebe jer možda si je već našao.

-Nikad nisam žalila zbog nečeg što nemam, uživala sam u onome što mi je bog dao i ne sekiram se zbog onog što nije. Niko nema sve, a bog je dobro rasporedio- nekome je dao da uživa u materinstvu,nekome u nečemu drugom. Kad su se delile karte ja tu kartu nisam dobila, ali sam zato ostvarila neke druge ciljeve. Imam divnu porodicu i prijatelje, to je moje najveće bogatstvo. Očekivala sam da se moje knjige dopadnu ljudima, ali ovakav uspeh nisam ni sanjala. Gete je rekao da je skromnost  vrlina glupih, mada se ja ne slažem s tim. Ako si skroman u poslu nećes daleko da doguraš ali ja jesam skromna u hrišćanskom smislu. Ako misliš da si centimetar bolji od onog koji svakog dana otvara kontejner da bi našao hleb onda imaš ozbiljan problem sa sobom i egom. Prema nekome je život bio naklonjeniji, prema nekom jako surov, ali da svakome može sve da se desi je velika istina. To što imamo kuću, posao, sigurnost, sve preko noći može da se okrene. Dovoljan je samo jedan zemljotres. Potrebno je da čovek bude čovek i u dobru i u zlu, ne uljuljkati se u sreću, a ni tuga ne sme da obeshrabri.

01.07.2014

© 2014 by BG online. All rights reserved

© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

KupiKupi.rs
Ostavite komentar

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Sajt u boji
To Top
PROČITAJTE I OVO:
Ayurvedska limfna drenaža je najstarija tehnika masaže koja ima za…