POSTOJE ODLASCI NAKON KOJIH VIŠE NISI ISTI…
Preko milion pređenih kilometara je u njegovim nogama. Ne drži ga mesto, putovanja su njegova ljubav, strast i potreba, a sebi uvek postavlja nove izazove i visoke ciljeve. Avanture mu nikad ne nedostaju i često ga same pronalaze, pa su ga tako u Malajskom arhipelagu mogli da pojedu ljudožderi. Desilo mu se i da u jednoj azijskoj zemlji putuje 48 sati vozom, sa kartom za stajanje jer je samo za toliko imao novca. Bilo je situacija da su ovog Beograđanina koji potiče iz ugledne porodice, diplomiranog pravnika i advokata, doktoranta kineskog prava i prevodioca gledali kao klošara i prosjaka, na primer u Australiji kad nisu hteli da ga puste u prodavnicu nakon što je doputovao iz istočnog Timora, neobrijan i sa prljavom odećom na sebi. Doživeo je i da ga nepozati ljudi prime u svoju siromašnu kuću i namene mu krevet na kojem će da spava, dok ostali ukućani spavaju na podu ponosni što imaju priliku da ugoste stranca. Zaljubljivao se Viktor Lazić i u devojke širom planete i tvrdi da ne mogu da se upoznaju niti zemlja niti narod sve dok se ne upoznaju žene sa tog područja. Kad je reč o suvenirima, sa putovanja najviše voli da donosi knjige. Nije mu žao da žrtvuje mnogo toga da bi došao do knjige koju želi, pa je tako u Brazilu ispraznio kofer i odrekao se svoje garderobe kako bi doneo u Beograd što više knjiga. Iza najpoznatijeg srpskog svetskog putnika je najmanje milion pređenih kilometara.
-Mnogo sam znatiželjan i svuda bih da se provučem, čujem i vidim šta se zbiva i to je jedini razlog zbog kojeg toliko putujem-priča Viktor Lazić. -Volim da učim i to je za mene najbolji vid sticanja novih znanja. Ja živim dok učim. Isto je i sa čitanjem, pa je tako za mene putovanje drugi vid čitanja, a dok putuješ često shvatiš i da toliko malo znaš o sebi i da se u stvari neprekidno menjaš. Uvek se sa putovanja vratim kući drugačiji. Putovanja su me oblikovala, a moj najveći pokretač je osećaj da stalno putujem, da sam samo putnik na ovoj Zemlji. Potpuno mi je isto bilo da sam u Beogradu, Brazilu ili Vijetnamu.
Važne su male stvari
Viktor kaže da se oseća “kao kod kuće” gde god da ode. Lako se prilagođava novoj sredini i zato uspešno putuje toliko godina. S druge strane, veoma je vezan i za Beograd, sve svoje projekte i poslove kojima se u svom gradu bavi. Budući da je odlično organizovan za sada stiže da živi onako kako je oduvek želeo, na relaciji: Beograd- ceo svet. Iza njega je mnogo životnih avantura i kaže da ono što se najviše prepričavalo, u stvari ono o čemu najmanje voli da priča.
-Te velike stvari nisu ključne, poput mog bežanja s venčanja u Aziji ili boravka u zatvoru u Južnoj Osetiji- otkriva Viktor. – One najvažnije stvari nisu tako velike, pa mi je tako više od svega toga meni snažnija plovidba Amazonom i to onaj deo plovidbe u kojoj nema nijedan zanimljiv događaj, osim možda jednog kad je sletela jedna ptičurina, a ispostavilo se da je u stvari insekt.
Kroz osmeh priznaje da mu često ujutro kad se probudi treba desetak minuta da shvati gde je.
-Čak ponekad, kad se vozim Beogradom, imam “deja vu” da se vozim Vladivostokom gde se nalazi jedan most koji veoma podseća na Gazelu. Ni sam ne znam koliko jezika govorim, jer mi se često sve pomeša, što je normalno, naročito kad obiđeš toliko zemalja. Engleski, nemački i ruski jezik znam dosta dobro, ali kad provedeš tri meseca u arapskim zemljama, naučiš 2000-3000 reči i dobro se sporazumevaš, ali s druge strane ne znam da li zaista znam arapski jezik. U hodu učim jezik države u kojoj sam, zaboravim ga kad odem i ponovo ga progovorim kad se vratim.
Svako može da putuje
Do sad je Viktor obišao 6 kontinenata, 85 zemalja, a ukupno 11 godina je proveo na putovanjima. Dok ga mnogi pitaju odakle mu novac i kako da i sami postanu svetski putnici Viktor uvek ima isti odgovor.
-Velika je laž da ljudi ne mogu da putuju, samo je pitanje šta žele i šta je kome prioritet. Ja sam na većinu svojih putovanja išao kad nisam mogao da ih sebi priuštim. Zašto svako putovanje mora biti na Bora Boru ili Tahiti? Često pitam ljude da li su išli do Bugarske, Rumunije i da li znaju za bogatstvo koje se krije u Srbiji, Bosni ,Mađarskoj… Dve godine putovanja je potrebno da bi se samo Balkan dobro upoznao.
Viktor Lazić je jedinac i priznaje da njegovim roditeljima nimalo nije bilo lako da se suoče i prihvate njegovu strast prema putovanjima. Teška srca su ga pustili na Tajland a Viktor kaže da je dugo trajala ta “borba” s roditeljima.
-Pustili su me kad su shvatili da ne mogu da spreče moj odlazak. U to vreme sam imao 18 godina, stipendiju kao jedan od 15 najboljih studenata u Beograd. Dobijao sam oko 250 e mesečno i taj novac ostavljao na čuvanje kod roditelja. Kad je trebalo da putujem nisu hteli da mi daju novac za to i kad sam shvatio da će to teško odobriti potražio sam posao noćnog čuvara, pa da radim na trafikama… Na kraju su popustili. Na Tajlandu sam ukupno sa avionskom kartom potrošio 1200 e za mesec dana.
Knjiga na štapićima
Pisanje je još jedna Viktorova velika ljubav.
-Stalno imam osećaj da sam usamljen i imam potrebu da podelim s drugima ono što mi se događa i otud šest knjiga koje sam napisao i muzej knjiga i putovanja koji sam osnovao. Sve ono što sam video i doživeo nema tu težinu dok ne podelim iskustvo s drugima.
Putuje uglavnom sam, a svojom Ladom Nivom je prešao preko 200 000 km. Zajedno su stigli i do Londona, Iraka, Vladivostoka, Mongolije… Sad je Lada niva službeno vozilo Muzeja knjige i putovanja i Muzeja srpske književnosti.
-Ideal mi je da u muzeju predstavimo sve zemlje sveta putem njihovih knjiga i do sad smo pokrili 150 zemalja- priča Viktor i otkirva da su tu već i knjige od pirinča koje mogu da se pojedu u slučaju gladi, knjiga od slonovog izmeta, knjiga na štapićima bambusa, knjiga od ljuskih kostiju, ona što je ispisana na palminom lišću ili na najkvalitetnijoj kineskoj svili, tikovom drvetu…
Kako izgleda pranje magaraca?
Da bi došao do novca za jedno od svojih prvih putovanja Viktor je savladao neverovatne stvari i veštine. Jedna od njih je i daktilografija.
– Bio sam šampion daktilografije Jugoslavije i nakon toga nosio 6 meseci specijalni zavoj na rukama jer sam kucanjem po mašini uništio zglobove. Često sam na svojim putovanjima noćio pod vedrim nebom da bih došao do neke knjige, a u Brazilu sam bacio svu svoju garderobu da bih mogao da ponesem u koferu knjige. Ne podnosim izgovore, a mnogi ih imaju kao obrazloženje zašto nešto nisu uradili i to me izluđuje. Knjiga je temelj celokupnog ljudskog znanja i civilizacije. Loših ima koliko voliš, a svaki čovek koji je napisao knjigu je sve svoje najbolje u nju utkao. Ono što u knjizi ne valja najviše govori o ljudima, a ne o knjigama.
Tokom putovanja mu se često dešavalo da ostane bez novca i tad bi prihvatao da radi bilo šta kako bi sebi omogućio ostanak u toj zemlji ili odlazak na sledeću destinaciju. Jedan od poslova kojih se nerado seća je pranje magaraca u Mongoliji što je bila kompenzacija za popravak Lade Nive.
-To izgleda tako da vi perete magraca, a on uporno to ne želi- priseća se Viktor. -Radio sam i u jednom hostelu u Moskvi, kao potrčko. Raznosio sam turistima sapune, sim kartice, peškire i za to dobio smeštaj i nešto malo novca. Kao ovlašćeni prevodilac često sam prevodio na putovanjima i tako zarađivao, ali i pružao pravne usluge u čemu sam uvek veoma uspešan. Prao sam i posuđe, ljuštio jegulje. Ne bih više nikada jeo jegulje, prelivene mravljim sosom što sam probao u Kini. Još gadniji su fetusi, specijalitet sa Filipinima koji su mi moji domaćini s radošću spremili. Ja sam advokat i prevodilac i bezbroj puta sam svoje usluge pružao preko interneta. Baš kao što sam spremao ispite i polagao sa visokim prosekom dok sam učio u krateru vulkana ili u džungli, tako sam isto kasnije nastavljao i da zarađujem. Ali, to je lični izbor i svako ko krene tim putem mora biti načisto da to nije lako. Sigurno nisam oduševljen da odem u Amazoniju i tamo svaki dan provedem tri do četiri sata za računarom. Međutim, ko ne želi da proba i da se žrtvuje, po meni može samo u prazno da kuka.
Strašno me nervira kad mi kažu “Blago tebi, ti si putovao…”, a da krenu sa mnom pobegli bi posle sat vremena- kaže Viktor. -Meni je cilj da što više vidim i saznam. Popeo sam se na tridesetak vrhova u Etiopiji. Tamo je svaka crkva jedna priča i ne možeš naći put, pa unajmiš nekog da te vodi… To je jedna od vrlo rizičnih stvari, jer dok se kanapom penješ uz stenu ispod tebe je provalija.
Glupi ljudi- opasnost na putu
Ne smatra sebe mnogo hrabrim i kaže da ne misli da je hrabrost isto što i nedostastak straha.
-To što ne znaš da treba da se plašiš ne znači da si hrabar. Da bi bio hrabar treba da se plašis i da svoj strah pobediš. Ja se jedino plašim glupih i ograničenih ljudi. Nema ništa gore od toga kad ti nešto zavisi od glupog čoveka-iskren je Viktor.
Kad ga pitaju da predloži putovanja na koja može da se ode za malo novca Viktor uvek izdvoji Južnu Aziju, Vijetnam, Kambodžu, Indiju i kaže da za isti novac može da se bude 10 dana u Sutomoru ili se obiđe jedna od najpoznatijih građevina na svetu Tadž Mahal. Na plaži nikad nije bio duže od nekoliko sati.
-Vlada Tajlanda mi je svojevremeno omogućila boravak u najskupljim hotelima i tamo mi je lepo dan ili dva, ali mi sve to deluje umetnuto i neprirodno u toj sredini. Boravkom u takvim hotelima čovek ne može da shvati gde je došao i doživi tu zemlju, pa kad izađe na ulicu stigne ga šok, kao da je iz prostorije s klimom i temperaturom od 12 stepeni izašao napolje na 45.
Besplatan smeštaj
Za sve one koji nisu šampioni izgovora i žele da putuju, Viktor preporučuje internet sajt couchsurfing.org putem kojeg putnici i ljubitelji putovanja jedni drugima pružaju besplatan smeštaj.
– Najmanje 20 puta sam tako nalazio noćenje, a više od 30 puta sam nepoznatim putnicima pružio prenoćište u Beogadu. Naravno, tu postoji čitav sistem kako se koriste ti sajtovi. Postoje i specijalizovani sajtovi za pronalaženje besplatnog ili jeftinog prevoza, to bih čak mogao nazvati “online stopiranjem.” Na tim sajtovima se prijavljuju vozači koji putuju u određenom pravcu i traže društvo ili im je stalo da se bar donekle podele trošak benzina. Dakle, putovati sa malo para je svakako moguće. Od mojih deset godina koje sam proveo na putovanju, na prste jedne ruke se mogu nabrojati meseci kad sam imao dovoljno sredstava za ono što sam namerio da obiđem. Sada najčešće iznajmljujem krevete u hostelima (obično jedan krevet u sobi od 6 do 8 kreveta), ali uvek u centru grada, tako da što lakše mogu da obiđem mesta koja želim. Pošto je usamljenost takođe problem na putovanjima, u tim sobama uvek ima više ljudi, pa su nova prijateljstva, najčešće sa drugim putnicima zagarantovana.
Zažmuriš i… progutaš
Kad je reč o hrani Viktor kaže da uvek preporučuje da se jede hrana koja je odomaćena na nekom području.
–Nema mnogo izvoljevanja kad se nema novca. Mnogo puta sam noćio na otvorenom, jeo zmije i žabe, gliste i larve, čak i nedavno u Brazilu. Prošao sam obuku za snalaženje u džungli i šta god smo našli da smo znali da nije bilo otrovno, pojeli smo. Zažmuriš i progutaš. Često ukus nije toliko odvratan koliko izgled, zato je važno ne gledati i ne raspitivati se mnogo o hrani pre nego što je progutaš. Hranu je veoma nepraktično nositi na put, pa to ne savetujem, osim možda određene količine keksa i jednostavnih stvari koje mogu da zavaraju glad, u slučaju da, kad negde stignete, ne možete lako da se snađete i odmah pronađete povoljnu domaću kuhinju. Uvek savetujem jeftine radničke restorane i kafane u kojima ručaju udarnici. Tih mesta ima na većini meridijana, hrana je solidnog kvaliteta,a jeftine. Usled velkog prometa, mala je verovatnoća da ćete dobiti pokvareno meso ili jogurt iz 1986.
Branka Gajić
Foto: Jelena Vlatković
Intervjui i tekstovi Viktora Lazića:
U šetnji sa pokojnicima
Maldivi na drugi pogled
Kaži šta čitaš i reći ću ti ko si
Kako izgleda najveća žurka na svetu?
Ljubav na drugačiji način
Pravoslavlje u srcu Afrike/a>
© by BGonline. All rights reserved
