DOBRE MISLI I SRCE BEZ GORČINE (Mirjana Bobić Mojsilović)

Iako je najčešće nasmejana i pozitivna, ona ne krije da je melanholija važan začin njenog života. Rad je za nju posebna vrsta radosti, a sa mnogo strasti i ljubavi stvara- piše, slika, kuva… Mirjana Bobić Mojsilović tvrdi da je knjiga najdelotvorniji i najjeftiniji način da se popravi sopstveni život, a da je dosada izvor svakog zla. Po njenim rečima treba uvek biti otvoren prema svetu i obavezno nakon loših dana, izdaja i razočaranja sprati gorčinu sa srca.
Odavno ova popularna književnica i novinarka ima sopstveni život u svojim rukama. Mirjana Bobić Mojsilović je kreativac, sanjar, žena koja je danas ponosna na to što je uspela da kreira i živi život po svojoj meri.

Sjajno piše, kuva, pleše i kaže da je za nju pisanje jedna vrsta intimne terapije. “Tvoj anđeo čuvar” je njena najnovija knjiga za koju je dr Zoran Milivojević rekao da svaka žena treba da je pročita.
Ko je vaš anđeo čuvar, a koga vi najlepše i najbolje čuvate?
-Moj anđeo čuvar je moje vaspitanje – budi pristojna osoba, ne poželi ništa što je tuđe, raduj se malim stvarima i kad god možeš, potrudi se oko života. A ja, kad se setim, najbolje i najlepše čuvam dete u sebi.
U kakvoj atmosferi najčešće pišete?

-Potreban mi je mir. Ranije sam pisala isključivo slušajući Šade. Ali, već dugo mogu da dok pišem podnesem samo udaljenu muziku sa radija, nešto što mi ne skreće pažnju i nešto što me ne umara. Ranije sam, takođe, pisala mnogo noću.  Sad mi bolje ide kad radim danju.

Strah od rastanka

Zbog čega su ljudi toliko usamljeni, čega se plaše, od koga se kriju?
-Usamljeni su jer je usamljenost nešto što se može nazvati opštom klimom savremenog doba. Okrenuti su radu, uspehu, karijeri i onda i nemaju vremena za druženje. Većini slobodno vreme pojede televizija ili vreme koje provedu putujući do posla i sa posla. Umorni su. Umorni su da započinju nešto novo. Umorni su da se druže. A plaše se neuspeha, rastanaka, komplikacija. Nije čudo što je pornografija toliko popularna.
Mnogi ljudi materijalni momenat i finansijske okolnosti krive za svoje loše dane i apatiju. Kako ste živeli bez novca i sebi ulepšavali te dane?
-Da se ne lažemo, veoma je teško živeti bez novca. Veoma je teško živeti bez posla, bez prihoda. Prošla sam to i mogu da kažem da je to pakao.  Ali, bez velikog novca se može živeti. Čak se možda može živeti i dobro. Manje ideš taksijem. Kreativniji si u kuhinji jer pratiš model naših mama koje su umele ni od čega da naprave ručak za celu porodicu. Prekrajaš stare haljine. Ako u tome pronađeš neku zabavu i počneš da se raduješ zbog svoje nepobedivosti, skoro uvek privučeš bolje dane.

Istraživanje sebe

Kako izgleda “zdrava” ljubav? (svedoci smo pogrešnih tumačenja poput onih i da je patološka ljubomora ljubav).
-Patološka ljubomora nije ljubav. Ona je najčešće proizvod izvesne dosade. Patološki ljubomorne osobe, najčešće imaju višak vremena, dosadno im je sa samima sobom i onda počinje da radi bolesna mašta. Zapravo, njihovo uzbuđenje, njihov adrenalin raste kad naprave dramu i kad kinje svog partnera. Prava ljubav je za mene, u stvari osećaj vrhunskog prijateljstva – zaljubiš se, pa onda počinješ da voliš tu osobu zato jer negde vidiš da ste veoma bliski, to jest da ste prijatelji.
Na koja pitanja daje odgovore knjiga “Tvoj anđeo čuvar” i zašto ste je pisali tolio dugo?
-Imala sam stvaralačke krize. Uvek ih imam. Odlazim, pa se vraćam. Sumnjam u ono što sam do tad napravila, preispitujem se. Ovaj roman sam dugo pisala jer je u pitanju vrlo ozbiljna i kompleksna tema. S jedne strane, istraživala sam fenomen ljubomore, kontrole, narcističkog poremećaja ličnosti, besa, morala sam da uđem u svaki lik, a uz to sam po malo istraživala i sebe. Možda je zato ovaj moj roman pogodio toliko različitih ljudi jer govori o onome o čemu se ne govori. O strahu, o tome da svako može da bude uvučen u vrzino kolo straha.
Šta iz vaših knjiga mogu čitaoci da saznaju o vama i šta vas najčešće pitaju?
-Ne znam da li nešto zaključuju o meni, osim da me treba čitati. Mogu da zaključe da u skoro svakom mom romanu, moji junci spasavaju svoje živote knjigama. Ili tako što ih čitaju, ili tako što ih pišu. Knjige su lekovite. Pisanje je za mene takođe neka vrsta intimne terapije.

Trka za lajkovima

Nedostaje li vam novinarstvo i verujete li u to da je to najlepše zanimanje ako se na vreme napusti?
-Verujem u tu divnu misao Duška Radovića. Ali, ne nedostaje mi uopšte. Ja skoro 17 godina nisam ni u jednoj redakciji, niti sam ušla u neku redakciju. Zasitila sam se. Moj život i moja interesovanja odveli su me u sasvim drugom pravcu.
Kako ste uspeli da se sačuvate zamke “virtuelnog života” koji mnogi žive online, na društvenim mrežama? Šta vi najčešće pretražujete na internetu?
-Na internetu najčešće čitam antiglobalističke autore, ljude koji vole slobodu i koji se kao i ja groze ideje Velikog Brata, kontrole, kontrole uma, lažnih vesti, nasilja nad pameću i moralom. Ali, to ne znači da ponekad i sama ne pomislim kako sam na ivici da postanem zavisna od interneta. Internet je zbilja mač sa dve oštrice – i genijalna stvar i vrlo opasna. A što se društvenih mreža tiče, imam svoje naloge tamo, ali se zaista trudim da mi to ne bude ni život, ni provod, a još manje da provodim sate jureći „lajkove“. S druge strane, za nekoga ko se bavi  umetnošću,  literaturom, pozorištem i slikama i to kao potpuno nezavisna jednika, društvene mreže su jednostavno neophodni usud, neka vrsta vaših ličnih novina.

Velika i mala sreća

Mnogi su izgubili veru u to da sebi mogu biti najbolja i najveća podrška. Kad ste u potpunosti zavoleli sebe?
-Ne znam ni sada da li mogu da kažem da volim sebe. Nemam taj odnos prema sebi. Ali, volim svoj život, volim kako ga živim, kako sam ga napravila. Mislim da je to ključ. Voleti ono što radiš. Pa čak i zavoleti i ono što nemaš. Primećujem da ponekad kad se pogledam u ogledalu, pomislim kako tu osobu preko puta odjednom ne poznajem. A onda se setim te male neophodne ljubavi, namignem samoj sebi i svakoj svojoj nesavršenosti i pomislim „nisi loša“. Eto, tako sebi dižem samopouzdanje. Nemam drugi recept.
Šta je za vas najbolja psihoterapija i da li ste nekad imali potrebu da razgovarate sa psiholozima i ljudima koji se profesionalno bave tim temama?
-Išla sam jedno kratko vreme kod psihijatra. A volim i da samu sebe „psihoanaliziram“. Kad sam svesna onoga što mi prolazi kroz glavu – onda nekako umem sebi i da objasnim zašto to mislim, umem da rastumačim svoje emocije i taj moj mali unutrašnji dijalog mi je veoma lekovit. A kad to ne pomaže, zovem sestre koje su moji psihijatri, kao i ja njihov.
Koje su najvrednije životne lekcije koje ste poneli iz roditeljskog doma?
-Ne budi lenja. Budi vredna. Budi odgovorna. Budi pošten čovek. Sigurno to. A onda je na to legao život i možda najbolja lekcija koju sam naučila glasi – najslađi je novac koji si sama zaradila svojim radom.  I druga velika lekcija – nema velike sreće – velika sreća je uvek samo zbir mnogo malih sreća.

Voljene, a nesrećne

Koliko je teško i važno osloboditi se “toksičnih prijatelja”?
-Važno je osloboditi ih se elegantno. Bez velikih reči, pogotovo bez svađe. Ja se ni sa kim ne svađam. Nikoga ne učim pameti, nikoga ne stavljam „na njegovo mesto“, samo se povučem. Toksični ljudi su oni koji stalno govore nešto loše, oni koji se samo žale, koji samo pričaju o sebi i pogotovo oni koji ne mogu da sakriju da vam zavide i da vam ne žele dobro.
Kako izgleda vaša formula zdravog života?
-Nebitno je šta jedeš, ako dobro misliš. Dobre misli, srce bez gorčine, zlopamćenja, mržnje – garantuju zdravlje. Ubeđena sam u to. Ubeđena sam da bolest dolazi kao posledica nesrećnih i dugo potiskivanih osećanja.
Vaš novi roman govori o strahu, ljubavi, ljubomori, uspešnoj ženi koja je u kandžama posesivnog i ljubomornog muškarca. Koliko je takve žene teško ili lako voleti?
-Naravno da mogu da budu voljene, ali to ne znači I da će zato biti srećne. Neke takve žene, srećnije su kad su same. Sa druge strane, muškarac koji bi mogao da parira takvoj ženi, mora da bude odrastao i zreo. Sve ispod toga vodi u ljubomoru, zavist, posesivnost.

Teški dani

Kako ste savladali sopstvene strahove?
-Neke lako, neke tešo, ali na kraju, kad bolje razmislim, uvek sam to uradila kao junakinja mog romana “Tvoj anđeo čuvar” – najveći strah koji imamo je da se usudimo da bilo kom drugom strahu koji nas opseda kažemo – gotov si! Ja sam ti dala moć, ja ću ti je i uzeti.
Kako vam  s ove vremenske distance izgleda period kad ste sami štampali i prodavali vaše knjige i borili se za egzistenciju?
-Blo je to teško, vrlo tešo, ali i divno vreme. Bilo je nečeg klinačkog, inadžijskog i vrlo romantičnog u tome. Kao film “Mesec od hartije”. Moja tad mala ćerka i ja, idemo po beogradskim knjižarama i prodajemo knjige.
Organizujete li još uvek žurke i sedeljke za svoje prijatelje i kako takva okupljanja najčešće izgledaju? Ko gleda u tarot karte i kakve priče se pričaju?
-Volim goste, volim da kuvam i hvala Bogu imam mnogo prijatelja. Ne gledamo u tarot odavno, ali se često igramo, kao neka deca.
Kako ljudi mogu sebi najbolje da pomognu? Na koje kompromise nikako ne bi trebalo pristajati?
-Svaki put kada zbog neke koristi radimo nešto za šta mislimo da nije ispravno, na neki način sami sebe kaznimo, na neki način to platimo. To su kompromisi, zar ne?  S druge strane, ne treba baš tako često govoriti ni reč “nikad”. Život je čudesan i što više mislimo da smo ga savladali, to nas više iznenadi. A živ čovek je i spreman na sve, takođe može mnogo i da izdrži. Čitajte Viktora Frankla “Zašto se niste ubili”.

Uspešne, a same

Ima žena koje veruju  da ne mogu biti srećne i ispunjene ako pored sebe nemaju muškarca. Vaš stav je da su loši partnerski odnosi mnogo pogubniji od samoće?
-Loša veza je toksična stvar. Ali, nekim ljudima je i samoća nepodnošljiva.
Verujete li  u to da su uspešne i jake žene najčešće neshvaćene i same, često bez podrške i da frustriraju pre svega muškarce koji nisu ostvareni i jaki?
-Pa, uspešne žene su najčešće same. Na žalost. Istina.
Šta ste do sad naučili iz sopstvenih grešaka?
-Ništa. U redu je grešiti, u redu je ne biti pobednik. Vrlo dugo sam se trudila da pobeđujem, da budem u pravu, a onda sam jednog dana zaključila da „Nije važno da budem u pravu, važno je da budem srećna“. I zaista, od toga da nisam u pravu se ne umire. Dodatna sreća je kad pobedite vlastiti ego i možete da nekom drugom kažete „u pravu si“-
Verujete li svojoj intuiciji i umete li da je osluškujete?
-Nikad nisam pogrešila kad sam poslušala svoju intuiciju. Jer, ionako, svi odgovori su u nama.
Da li ćerka i majka mogu i treba da budu drugarice ili ipak postoji granica u vašem odnosu, svakodnevnom životu i poveravanju koju ipak ne prelazite?
-Dođe trenutak kad mama i ćerka postanu drugarice, ali tek pošto su pre toga bile mama I ćerka,  Iako sam ja bila popustljiva mama, ipak sam bila i ostala pre svega njena mama. To znači da i sada, kada smo obe odrasle, umem da je onako fino, majčinski pridavim glupim pitanjima i viškom brige. Ali, to je normalno. Znate kako se kaže – jednom mama- uvek mama.- kaže Mirjana Bobić Mojsilović. 

Branka Gajić
Foto: Vukica Mikača

Knjige Mirjane Bobić Mojsilović “Happy End”, “Gospodin Pogrešni”, “Muška azbuka”, “Traži me”, “Azbuka mog života”, “Tvoj anđeo čuvar” i “Dnevnik srpske domaćice” po ceni od 999 dinara (cena za jednu knjigu)+ troškovi dostave 270 din.možete poručiti telefonom 066 060 820 ili putem porudžbenice:

Život bez bliskosti

Bila sam u depresiji, ali je jedan događaj promenio sve

 

© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Leave this field empty if you're human: