Intervjui

Za ljubav nikad nismo spremni, ali bez nje nema ni nas

- BGonline

Objavljeno 02/08/2016

ZAŠTO TREBA VEROVATI U ČUDA? (Marijana Rajić, autor zbirke poezije “Čudovišno čudo moje”)

Poeziju je pisala još kao dete, a njene pesme su objavljivane u brojnim dečjim časopisima. Bila je i pobednica “Limskih večeri dečje poezije” i imala sreću da nastavnici i profesori maternjeg jezika tokom školovanja prepoznaju i podrže njen talenat za pisanje. Život je Marijanu Rajić vremenom odveo u neke druge priče, pa se tako već kao tinejdžerka zaljubila u radio, a novinarstvo i PR su profesije kojima se i danas s radošću bavi.
Pisanje, kao njena velika ljubav uvek je nekako koračalo uz nju, a od pre dve godine počela je da piše poeziju. Način na koji su nastali stihovi sabrani u zbirku Marijane Rajić “Čudovišno čudo moje” je i sam bio takav – čudovišan. -Pesme su iz mene same izlazile potpuno neukroćeno, neomeđeno, silno i emotivno. Tako sam ih i zapisivala: u restoranu na salveti, budila sam se noću odsanjavši čitavu pesmu i ukucavala je u mobilni aparat ili stavljala na papir, neke od njih su nastale u autobusu ili kombiju, na putovanjima. Inicijalno stanje za njihovo rađanje bio je moj lični san o jednoj ljubavi- otkriva Marijana Rajić.
Ko (šta) je “čudovišno čudo tvoje”?
-Čudovišno čudo moje je sam život. U osnovi, za nastajanje ove zbirke najbitnija jeste bila jedna ljubav koju sam duboko i turbulentno proživela nespremna za nju (možemo li se na ljubav ikada pripremiti?), ali iz pesama istrčavaju i angažovanost i prezir prema politici i političarima, lepote prirode koju uporno i bahato uništavamo kao da ih imamo napretek, otisak potpuno poremećenog vremena u kojem živimo, naša ranjivost, zatvorenost, otuđenost, tehnološka agresija koja nam polako ali sigurno uzima dušu. Moje čudo su i dobar koncert, svaka nova knjiga koju pročitam, partija kuglanja sa drugaricama ili skakanje zip lajnom… Čudo je moj pas Mićko koji je čista ljubav, čudo je svaka dobra pozorišna predstava koju odgledam, čudo je sunce svakog novog dana, čudo je kafa na Ski stazi u Košutnjaku sa najlepšim pogledom na svetu, čudo je sposobnost koju sam čini mi se, uspela da očuvam a to je da i pored turbulentnog tempa koji nas melje ne zaboravim da slušam unutrašnje glasove koji govore da nas bez ljubavi zapravo, nema.
Ima li više tuge ili radosti u ovim stihovima?
-Ne stavljam osećanja na kantar. Život je neprekidna borba između crnog i belog. Jin i jang prave ravnotežu u našim telima, sva veličanstvenost ljubavi je satkana od lepote i bola. U recenziji knjige Jovica Stojanović je zapisao: “Naravno, ovde ima puno gorčine i čemera zbog neuzvraćenosti i uzaludnih doziva, ali zar se čaša meda može ispiti dok se malo i na zagrči, kako je govorio veliki pesnik Njegoš? Kad naša pesnikinja pati zbog ljubavi to je najuzvišenija patnja, jer najlepšu ljubavnu poeziju sveta su ispisale zapreke i frustracije koje iz njih proizilaze. Naša pesnikinja je svesna da je na ovom svetu najteže voleti, ali onaj koji to nije činio ili nije uzvratio ljubav taj nije ni bio u životu na planeti. Danas se ljubav prozaizuje kao efemerna pojava i zato su nam životi tako efemerni i – bezvredni”. Ako tuga i jeste osećanje koje preovladava, već na sledećoj stranici ja se sebi zbog toga podsmevam pa i rugam, dozivam smeh, radost i pokušavam da dosanjam neka lepša, srećnija jutra.
Kako izgleda saradnja sa prof.Ratkom Božovićem?
-Ponekad se pitam čime sam zaslužila privilegiju da me profesor Ratko Božović koga smatram jednim od najvećih živih intelektualaca našeg vremena prepozna kao osobu dovoljno vrednu da sa njom deli svoje znanje, nepresušnu energiju, kratko rečeno – neke važne segmente života. Naša saradnja a potom i druženje započeli su radom na serijalu “O psima i ljudima” čiji je profesor idejni tvorac i koji je u svetu ljubitelja pasa postao svojevrsni pokret. Uz njega sam učvrstila neke svoje stavove a recimo da me uči kroz svoj lični primer prvenstveno tome da čovek gradi svoj identitet i integritet isključivo ako iskreno i bez kompromisa stoji iza onoga što misli i govori, da nikada ne prestajem da radim na sebi i da neprekidno učim, da malo ukrotim svoju prirodu i ipak dva puta izmerim dok ne presečem… Sve to čini kroz kvalitetan, otvoren i skoro očinski odnos pun poverenja ali i kritičnosti. Kad sam mu prvi put poslala pesme, bio je pomalo iznenađen, ali i oduševljen ekspresivnošću i proživljenošću jer ja mnogima na prvi pogled ostavljam utisak čak pomalo hladne, pa i arogantne osobe. Dopalo mu se što su pesme bez rime i interpunkcije a nisu, kako je rekao, izgubile na melodičnosti. Primedbe su se uglavnom odnosile na reč viška čemu smo valjda sve mi žene sklone, konačno, naučio me je i da je “manje uvek više”, ne samo u poeziji.
Zašto u čuda treba verovati?
-Po prirodi sam egzaktan, racionalan tip osobe i neko ko je verovao samo u ono što vidi očima i dodirne rukama. Međutim, niz tragičnih događaja kroz bolan gubitak važnih osoba koji mi se dogodio pre nekoliko godina promenio je moju percepciju ličnog i opšteg položaja i uloge u Svemiru. Shvatila sam da nam je život kao bogatstvo dat prvenstveno da bismo davali i uživali u tom kruženju i razmeni dobrih energija. Oduvek sam bila radoholičarka, ali sada dnevno obavezno napravim prostor od barem sat vremena opuštanje, uživanja i traganja za nečim lepim, sama ili sa ljudima koji mi prijaju (delimično odgovoreno na pitanje ko i šta su moja čuda). Svi to možemo samo ako se malo potrudimo i zanemarimo liniju manjeg otpora. Život je sam za sebe jedno veliko čudo, od čina našeg dolaska na svet pa do fizičkog kraja i sledećeg nivoa putovanja naše duše. Verovanje u čuda koja svako za sebe može i treba da odabere potrebno je da bismo izbegli šablon robova potrošačkog društva koji rade za prostu reprodukciju i bukvalno vegetiraju u životima ispred televizora, prstiju slepljenih za mobilne telefone i video igrice, a onda takav obrazac ponašanja prenose na decu… E, onda se pitamo zašto nam je društvo zapušteno, zašto su sami ljudi lično i iznutra zapušteni, zbog čega su za “junake” današnjeg vremena odabrani oni koji bi trebalo da budu na stubovima srama, zašto nas je preplavio talas nasilja i zašto osoba koja u gradskom prevozu čita knjigu izgleda kao ludak umesto kao dobar primer. Svi su za promene, ali niko ne želi da menja sebe, a od toga se počinje… Čudo je i svaka jutarnja kafa u kojoj vidite oblik koji vam može izmamiti osmeh i uvesti vas u novi dan.
Na promociji knjige “Čudovišno čudo moje” bili su i glumica Vanja Milačić, Milan Đurđević, prof. Ratko Bozović i dali joj posebnu emociju i energiju…?
-Moja velika želja je bila da promocija bude drugačija od uglavnom uobičajenih na kojima ponekad ume da bude dosadno, naporno i kontraproduktivno u beskonačnim govorancijama i pretencioznom hvaljenju onoga čemu smo došli da prisustvujemo. Inače, mislim da je nekulturno previše govoriti u prvom licu a da je delo to koje umesto nas treba da govori. Zameraju mi da sam previše skromna, ali činilo mi se jedino primerenim da kroz kratke govorne segmente i najave prvenstveno damo priliku stihovima da se sami predstave, bolje od bilo kakve preterane prateće priče. Tako su svoje impresije o knjizi dali Milan Đurdjević, profesor Ratko Božović koji je i urednik izdanja, višestruko nagrađivani mladi pesnik i najmlađi član Udruženja književnika Srbije Nemanja Dragaš, a Ana Živković koja je ilustrovala zbirku govorila je o tome kakvu su inspiraciju pesme u njoj pokrenule. Stihove su pored Vanje Milačić govorili još i Nada Šargin, Vesna Stanković, Cvijeta Mesić i Ljubomir Bandović, kao i moja malenkost.