Naše rane nisu naša sudbina
“Potiskivanje emocija (naročito ljutnje i besa), previsoki standardi, samožrtvovanje, perfekcionizam mogu da nas razbole…”
“Mnoga istraživanja ukazuju na to da neki psihološki mehanizmi suočavanja sa stresom koje smo stekli u ranom detinjstvu i sa kojima smo naučili da živimo povećavaju rizik za oboljevanje od karcinoma dojke. Među tim mehanizmima su perfekcionizam, samožrtvovanje, potiskivanje emocija (naročito potiskivanje ljutnje i besa) i previsoki standardi. Ti mehanizmi povećavaju rizik od oboljevanja, zato što povećavaju naš fiziološki stres i tako utiču na potiskivanje imunološke odbrane” – kaže Ljiljana Milić koja se dva puta izborila sa dijagnozom karcinoma.
Odluku da napiše knjigu “(B)ranjeno mesto” Ljiljana je donela nakon lečenja drugog karcinoma dojke istovremeno čvrsto rešena i da započe ozbiljan rad na sebi. Njenu knjigu čini niz tekstova- ogledala u kojima će čitaoci moći da vide i neki delić sebe koji čeka svoje isceljenje. Zašto baš “(B)ranjeno mesto”?
– Svi se branimo. Odbrane su sastavni deo naše rezilijentnosti na život. One su sastavni deo zdrave psihičke strukture i služe da naš nervni sistem održavaju u optimalnom balansu ili da redukuju stres. Zapravo, služe da nam omoguće optimalnu adaptaciju na okolnosti, bilo da su one spoljašnje, kao što su odnosi sa drugima, bilo da su unutrašnje, kao što su naša fiziološka ili emocionalna stanja. U čemu je onda problem kod naših odbrana? Te odbrane mogu da budu zrele kao što su autonomija, samopoštovanje, povezanost sa drugima, pripadanje i afirmativna slika o sebi. Mi naše odbrane gradimo rano, adaptirajući se na okolnosti odrastanja. One mogu da budu odbrane autonomija, samopoštovanje, povezanost sa drugima, pripadanje i afirmativna slika o sebi. Sve zavisi od uslova odrastanja na koje smo se adaptirali i od rana koje smo usput, odrastajući u nekim okolnostima i sa nekim ljudima doživeli. – objašnjava Ljiljana Milić, praktičar praktične psihologije i autorka knjige „Branjeno mesto“ koja je u svoje životne pobede ubeležila i rođenje sina između dva karcinoma.
Mehanizmi odbrane kao deo nas
Ukoliko smo rane doživeli u vrlo ranom uzrastu, naši mehanizmi odbrane će služiti da naučimo da živimo sa tim ranama, a ne da ih prevaziđemo ili integrišemo, kaže Ljiljana.
– Deca nemaju kapacitete za integraciju, pa tako oko tih rana razvijamo mehanizme preživljavanja, suočavanja sa stresom i povezivanja, sa kojima ćemo i kasnije nastaviti da živimo. Ponećemo ih sa sobom u svoje odrasle živote jer će ti mehanizmi odbrane postati deo nas. Iako su ti mehanizmi odbrane prilagođeni kapacitetima malog deteta koje nema veliku moć ni agensnost u svetu, mi ćemo nastaviti da gradimo svoje živote, povezujemo se sa drugima, odnosimo se prema sebi, suočavamo sa stresom u skladu sa tim ranim i nezrelim mehanizmima odbrane. To će nam doneti mnogo problema u našim odraslim životima jer mehanizam odbrane koji je služio da redukuje stres kada smo bili deca, danas, u našim odraslim životima samo produkuje stres.
Kako se zrelije braniti?
Naslov knjige „(B)ranjeno mesto“ po rečima Ljiljane Milić ukazuje na to da mnogo toga što smatramo odlikama svoje ličnosti jesu mehanizmi odbrane koje smo stekli u ranom detinjstvu, adaptirajući se na emocionalne kontekste svojih odrastanja.
-Uz svaku ranu koju smo doživeli stekli smo i mehanizme odbrane od sličnih rana u životu. Tako mi učimo iz iskustava. Ako se mnogo i nezrelo branimo, najčešće iza toga stoji i velika ranjenost koja se dogodila u vrlo ranom periodu našeg života. Na nama je da naučimo da se štitimo zrelije a to znači da razvijemo svest o vlastitoj individualnosti i upoznamo se sa sopstvenim granicama, kao i granicama drugih. A da bismo se branili zrelije potrebno je da upoznamo svoje odbrane, kao i ono što te odbrane brane: naše rane. To je jako teško, ali vredi svakog truda.
Ranjeni ljudi
Knjiga « (B)ranjeno mesto » je namenjena svima koji rade na svom ličnom razvoju, kaže Ljiljana Milić.
-Namenjena je ranjenim ljudima, kako onima koji prepoznaju svoje rane, tako i onima koji osećaju da ih mnogo toga žulja, da ne žive u skladu sa nekom svojom dubokom istinom, a zapravo ne znaju ni šta ih žulja, ni sa čim to nisu u skladu. Ova knjiga je pomalo je i priručnik za prepoznavanje rana. U prvom poglavlju koje se zove « Putnici» se naročito bavim razvojem psihološkog profila žene koja se leči ili se izlečila od karcinoma dojke. Kroz sve te priče raznih klijentkinja, zapravo sam imala nameru da osvetlim nekoliko važnih trauma iz detinjstva koje su ušle u taj račun koji se zove: karcinom dojke. Odsustvo modelovanja granica, uloga spasitelja, perfekcionizam, konfuzija uloga, parentifikacija, zabrana na izražavanje emocija, potiskivanje besa, samožrtvovanje samo su neke od njih. Kroz knjigu sam imala nameru i da edukujem čitaoce o nekim važnim psihološkim činjenicama kao što je i ona da se većina naših problema vrti oko nezrelosti, a nezrelost se skoro sasvim sastoji u nedostatku nekih važnih tolerancija: tolerancije na frustraciju, ambivalenciju, rizik, neizvesnost, razočaranje. Te tolerancije zovemo životne kompetencije jer nam olakšavaju život, pa je cilj razvoja- razvoj tih tolerancija. A to je drugo ime za razvoj lične odgovornosti. Zato je knjiga posvećena svima koji rade na sopstvenom razvoju, od onih koji uče da postavljaju granice do onih koji se sada suočavaju sa teškom dijagnozom ili teškim životnim okolnostima, koje ne znaju ili ne umeju da prežive.
Kakav život želimo da živimo?
Za kratko vreme mnogo je ljudi izabralo da pročita « (B)ranjeno mesto » a Ljiljana sa velikom pažnjom čita i pamti njihove utiske.
-Mi tradicionalno mislimo o sebi kroz onu sliku ledenog brega u kojem je najveći deo nas u dubokom nesvesnom, dok je najmanji deo nas na površini i dostupan vidu naše svesti. Zato mnogi ljudi misle da se rad na sebi sastoji od nekog dubokog kopanja po dubinama za koje ni ne znamo da postoje, pa se bojimo da ćemo odatle izvući nešto sa čime nećemo znati šta da činimo. Ja se slažem sa nekim novijim psihološkim paradigmama koje psihičku strukturu čoveka vide malo drugačije. Tako je najmanji deo nas u duboko nesvesnom (i možda nije naš zadatak) dok je najveći na površini. Ali je rascepkan, iscepkan, sastavljen od delova i delića. Jedan deo ne vidi onaj drugi, pa smo često kontradiktorni. Naš zadatak je da radom na sebi te delove povežemo u celinu. Što je veća celina to je veći unutrašnji oslonac ili samopouzdanje. Zato je jedan od najvažnijih uvida sadržan u glavnoj metafori o automobilu i putnicima, koja se provlači kroz celu knjigu: kompleksni smo. Sastavljeni smo iz delova koji su više ili manje spojeni u jednu isto tako više ili manje funkcionalnu celinu. Ako danas sebe ne razumemo to je zato što očekujemo da smo jednostavni i da se uvek slažemo sa sobom. Mnogi delovi nas su posvađani, mnogi nas vuku i razvlače na suprotne strane i na nama je da pomirimo te unutrašnje konflikte i uspostavimo nekakav unutrašnji koncenzus oko toga kakve živote želimo da živimo, a zatim polako i krenemo u tom pravcu. Drugi važan uvid je da je promena moguća, ma šta da nam se danas događa i ma kako se osećali zavezano. To je taj najvažniji optimizam ove knjige. Od kada je knjiga objavljena stiže mi mnogo poruka čitalaca. Najčešće pišu kako ih je knjiga motivisala da krenu u neku konkretnu promenu, kako su doneli odluku koju dugo odlažu, shvatili šta ih toliko dugo boli, a nisu znali kako se zove. Kako su se prepoznali. Kako su se napokon isplakali. I jedna od najvažnijih poruka je ona da su shvatili da je sve u redu sa njima, nisu sami. Delimo iste rane. Svi smo samo ljudi, ranjivi i snažni u isto vreme.
Psihološko potiskivanje imunološke odbrane organizma
Pored konvencionalne medicine još dosta toga može biti dragoceno znanje ljudima koji se bore sa bolešću, napominje Ljiljana Milić.
-Ja sam donela odluku da prilikom lečenja i prvog i drugog karcinoma dojke iskoristim sve tekovine konvencionalne medicine i to svima savetujem. Karcinom je vrlo složena pojava i treba ga napasti sa svih strana, a to znači i svim medicinskim protokolima. Obavezno se informišite koji sve protokoli postoje i interesujte se da li ste dobili adekvatan protokol. Interesujte se koje su sve nuspojave protokola kroz koje ćete proći. Promenom načina života: pre svega, uvesti što zdraviju hranu, vežbanje, regulisati spavanje. Uz to svako ima neki svoj čaj, mazalicu, šta god, koja može da pomogne. I obavezno početi sa radom na sebi jer je na osnovu mnogih istraživanja danas poznato da neki psihološki mehanizmi suočavanja sa stresom, koje smo stekli u ranom detinjstvu i sa kojima smo naučili da živimo, povećavaju rizik za oboljevanje od karcinoma dojke. Među tim mehanizmima su perfekcionizam, samožrtvovanje, potiskivanje emocija (naročito potiskivanje ljutnje i besa) i previsoki standardi. Ti mehanizmi povećavaju rizik od oboljevanja, zato što povećavaju naš fiziološki stres i tako utiču na potiskivanje imunološke odbrane. A jedna od posledica potisnute imunološke odbrane je proliferacija ćelija karcinoma. Jako je važno da se pacijentkinje informišu o tome i da započnu rad na sebi, ali je važno i da pišemo o tome i pričamo o tome, kako bismo rad na sebi i razvoj emocionalne kompetencije uveli kao važnu preventivu za očuvanje fizičkog i mentalnog zdravlja.
Branka Gajić
Foto : BGonline
Knjigu “Branjeno mesto” po ceni od 1400 dinara + troškovi dostave možete poručiti telefonom 066060820 ili putem porudžbenice:
