Roditeljstvo

Kada adaptacija deteta na vrtić donosi stres u porodicu?

- BGonline

Objavljeno 01/08/2023

Vežbajte strpljenje, smirenost, doslednost

„Važno je da podnesemo dečije emocije i vratimo ih deci, za početak, tako da razumeju da one nisu strašne, da će proći, a to činimo kroz zagrljaj, nežnost, reči razumevanja i utehe.“

Polazak deteta u vrtić obično predstavlja stresan period nakon kojeg roditelji još dugo pamte scene durenja, negodovanja i plakanja na putu do vrtića. Slikovnica „Glišina tajna“ psihologa Miljane Prijić govori upravo o jednoj takvoj situaciji i nastala je sa namerom da pomogne, kako deci, tako i roditeljima koji se susreću sa ovim problemom.

Miljana Prijić

Radeći kao psiholog u predškolskoj ustanovi u Beogradu, Miljana Prijić se svakodnevno susretala sa teškoćama u prilagođavanju dece na vrtić što ju je inspirisalo da napiše priču koja se odnosi na ovu problematiku i može doprineti jačanju spone između kuće i vrtića, kao i osećaju sigurnosti. Mirjana Prljić govori za BGonline o tome kako roditelj može pomoći detetu da napravi prve korake u savladavanju straha od napuštanja, ali i o tome kako mogu pomoći sebi da lakše prebrode stres od polaska njihovog deteta u vrtić.
Da li je polazak u vrtić jednako stresan i najmlađima i roditeljima?
-Može biti stresan i za roditelje i dete, a da li je jednako stresan to je već diskutabilno i zavisi od raznih faktora. Uglavnom roditelji budu u početku malo zabrinuti, pa i tužni, ali ubrzo postanu spremni da podrže svoje dete i pomognu mu u prilagođavanju na vrtić. Možemo reći da je ključ za prilagođavanje na vrtić, velikim delom u rukama roditelja i da njihov pristup emocijama deteta, reakcijama, pa i temperamentu deteta itekako utiče na adaptaciju. Međutim, može se desiti da detetov polazak u vrtić bude u trenutku aktivirane ranjivosti roditelja i povećanog stresa, na primer: usled aktuelnog razvoda, skorog gubitka bliske osobe, iznenadnog preseljenja ili da odvajanje od deteta pokreće bolnu separaciju samog roditelja. Tada polazak u vrtić i odvajanje od deteta može biti prilično stresno i roditeljima.
Koje najčešće greške roditelj prave tokom tih dana adaptacije najmlađih na vrtić?
-U praksi se pokazalo da dugo opraštanje sa detetom pri ulasku u sobu vrtića, može povećati uznemirenost i deteta i roditelja. Trenutak rastanka je krizan, neophodno je da tada roditelji pokažu emotivnu stabilnost, odlučnost. Ne preporučuje se iskradanje i sakrivanje ili da roditelj ode bez pozdrava. Savetuje se dosledno, kratko opraštanje. Korisno je osmisliti ritualni kratak pozdrav koji može uključivati zagrljaj, poljubac i reči nežnosti. Većina dece se primiri i zaigra nakon što roditelj ode. Neka deca tokom prvih dana adaptacije ulaze u sobu bez otpora, zainteresovana za nove igračke i drugare, da bi se otpor i burno reagovanje pojavili naknadno. To je trenutak, kada je dete uvidelo da je odlazak u vrtić svakodnevan, a u njemu se još uvek ne oseća sigurno. Pored burnog reagovanja, mogu se pojaviti i buđenje noću, oslabljen apetit, regresivni oblici ponašanja (na primer dete traži cuclu koju je ostavilo) itd. Dešava se da roditelji tada ”povuku decu iz vrtića” kako bi ih na neki način zaštitili. Ipak povlačenja, osim kada je dete bolesno, mogu dovesti do dužeg prilagođavanja. Važno je ne povlačiti dete iz vrtića kada se ovakve reakcije pojave. One su uglavnom prolaznog karaktera i zahtevaju dodatno emotivno angažovanje roditelja. Umesto povlačenja iz vrtića važno je da roditelj odvoji više vremena koje će po dolasku iz vrtića provesti sa detetom u igri, maženju, šetnji. Tako će se smanjiti stres i roditelja i deteta, i zadovoljiće se potreba za sigurnošću i ljubavlju koja je izražena u ovom periodu prilagođavanja. Takođe u većini vrtića postoji plan adaptacije i organizovan boravak deteta sa roditeljem u grupi. Uspostavljanje odnosa poverenja između vaspitača i roditelja je važno kako bi zajednički, usaglašeno, prateći dete pristupili planu adaptacije.

Šta vas je navelo da napišete „Glišinu tajnu“? Na koji način će koristiti roditeljima u ovom periodu?
-Dugo godina sam radila kao stručni saradnik psiholog u Predškolskoj ustanovi Čukarica. Jedna od važnih tema koja se ponavljala svake godine sa upisom nove dece u vrtić je njihova adaptacija ili prilagođavanje. Uvek bi usledili sastanci sa vaspitačima, roditeljski sastanci, radionice sa ovom temom, a potom i obilazak grupa, individualna podrška porodici i praćenje adaptacije u sobama vrtića. Sam taj proces je nekad buran i činilo se da je važno u njega utkati sve što doprinosi kontinuitetu dečijeg iskustva pažnje, nežnosti i brige odraslih kod kuće i u vrtiću. Činilo se da je važno da se taj kontinuitet i vidi, da ga dete može osetiti i prepoznati u vaspitaču ali i u sobi u kojoj boravi. Otuda sakupljanje porodičnih priča, slika, omiljenih igračaka, njihovo unošenje u prostor vrtića… Tako sam došla na ideju da priča koja se tiče polaska u vrtić i te kako može doprineti toj sponi između kuće i vrtića, i osećaju sigurnosti. Želela sam da prikažem kako je važno da komunikacija i poverenje između odraslih koji brinu o detetu (vaspitača i roditelja) teče u oba smera i da je dete nadograđuje i bogati svojom autentičnošću, što u ovoj priči meda Gliša i čini. Lično iskustvo mame koja je zajedno sa svojom decom prošla kroz tri različite adaptacije svakako je probudilo nežnost i saosećanje koje su uticali na osmišljavanje priče. Čitajući ovu slikovnicu zajedno sa decom dobijamo priliku kao roditelji da razgovaramo o osećanjima, ponašanju koja ispoljava simpatični meda zbog odbijanja polaska u vrtić. Možemo videti kako je meda uz strpljivu i usaglašenu podršku odraslih pobedio strah od odvajanja. Takođe, čitanje slikovnice može biti i poziv da se razgovara o osećanjima i polasku u vrtić samih roditelja, kada njihove fotografije iz vrtića, i priče o odvajanju, upoznavanju vaspitača i novih drugara mogu biti deci od značaja. Neka deca će se možda identifikovati sa ovim glavnim junakom i sama poželeti da napišu sa roditeljima pismo novim vaspitačima, prošetaju do svog vrtića i fotografišu, na primer, njegovo dvorište u kojem će se igrati. Tako vrtić polako postaje deo dečijeg iskustva i dobija nova značenja kao mesto koje nije više tako strano i opasno, već mesto na kojem se može igrati, istraživati i družiti. Slikovnica ujedno može i vaspitačima poslužiti kao inspiracija za osmišljavanje podrške porodici i deci pri adaptaciji.
Zbog čega deca reaguju toliko dramatično kad kreću u vrtić? Sa kakvim ste se situacijama suočavali kao psiholog, kada je reč o dečijim ali i roditeljskim reakcijama?
-Kada smo držali roditeljske sastanke sa ovom temom, nekad bismo zamolili roditelje da zamisle kako bi se osećali da se iznenada nađu u nekoj stranoj zemlji, u nekom nepoznatom gradu, okruženi nepoznatim ljudima čiji jezik ne mogu da razumeju. Tako, nekako slično, se može osećati dete koje kreće u vrtić. Ono se nalazi u nepoznatom okruženju, dočekuje ga nepoznata odrasla osoba i uvodi u nov prostor ispunjen žagorom, smehom ali i plačem nepoznate dece. Dete može osetiti da gubi sigurnost, gubi sve na šta se naviklo, što mu je poznato, za šta je vezano i uranja u nešto novo i nepoznato. Zato se plaši, i burno reaguje, posebno ako je po prirodi senzitivno a sa roditeljima nije izgradilo još uvek osećaj sigurne vezanosti (plaši se da će biti napušteno, ostavljeno..) Tada je važno da vaspitači, roditelji pomognu detetu da taj osećaj sigurnosti izgradi, ”prenese” iz porodice u vrtić. Važno je da se dete uveri u postojanost, prisutnost roditeljske nege i pažnje koja se nastavlja čak i ako ono na trenutak ne bude u svojoj porodici. Tada će o njemu brinuti vaspitači, ali po povratku iz vrtića roditelji će i dalje biti tu da zajedno prebrode uznemirenost i promene u ponašanju izazvane adaptacijom. Praksa pokazuje da će se lakše adaptirati deca koja su imala iskustvo odvajanja od roditelja i koja su iskusila osećaj sigurnosti i emocionalne bliskosti sa više odraslih osoba (na primer sa rodbinom, bakama dekama…). Takođe lakše će se adaptirati deca koja u svom iskustvu imaju druženje sa drugom decom, koja su ohrabrena da se sama hrane, oblače; čiji je ”ritam” sličan okvirnom ritmu dana u vrtiću (na primer vreme obroka, odmora) i koja uživaju u igri, čitanju slikovnica, pevanju pesmica… Obilaskom vrtićkih soba i na osnovu razgovora sa vaspitačima i roditeljima lepo se moglo videti bogatstvo raznolikosti ovog procesa. Spektar situacija je zaista veliki od uzajamnog nerazumevanja odraslih, burnog reagovanja dece do lake adaptacije, razumevanja i timskog zalaganja svih koji su odgovorni za ovaj proces prilagođavanja.
Kako roditelj sebe može da „pripremi“ za odvajanje od deteta pred njegov polazak u vrtić?
-Nekada je roditeljima teško da proživljavaju dečiju patnju izazvanu odvajanjem od njih. Kao mama mogu dodati da se nakon rastanka sa detetom koje se adaptira na vrtić, odvija prava emotivna drama i u roditelju. Potrebno je da razumemo da su možda neki strahovi pokrenuti u nama. Možemo popisati dileme i pitanja i da o njima razgovaramo sa vaspitačima, stručnim saradnicima vrtića i nama dragim osobama. U razgovoru sa članovima porodice možemo zajedno odlučiti da adaptaciju ”vodi” onaj roditelj (staratelj) koji procenjuje da će uznemirenost deteta emotivno stabilnije prevladati. Osim razgovora možemo raditi nešto što nas opušta, i adaptaciju shvatiti kao izazov iz kojeg će i naše roditeljstvo izaći osnaženo. Povećaćemo kapacitet za prihvatanje dečijih emocija i njihovu obradu, vežbaćemo strpljenje, smirenost, doslednost, osvestićemo koliko nam je važno da podnesemo dečije emocije i da ih vratimo deci, za početak, tako da razumeju da one nisu strašne, da će proći.. a to činimo kroz zagrljaj, nežnost, reči razumevanja i utehe.