Svakog dana možemo biti srećni bar malo
Negujte dete u sebi, svoj najbolji deo ličnosti, a istina je da su mnogi to odavno zaboravili- poručuje klinički psiholog Aleksandra Janković.
Ljudi već dugo poput tempiranih bombi hodaju ovim delom Balkana, ali i velikog dela Evrope. Neki su pred pucanjem, neki su već sagoreli u brzini života koji vode, a klinički psiholog Aleksandra Janković kaže da ne mora biti tako.
-Ipak je način života koji vodimo pitanje izbora. Istina je da je sve više odsutnih i mračnih lica koji užurbano koračaju ulicama. Nekad smo umeli da se osmehnemo i priđemo drugima, udelimo kompliment, ali se to vremenom izgubilo i najradije bismo prošli ćutke pored svakog. Izgleda kao da se trudimo da samo pokazujemo svoju namrgođenu stranu, dok ono što je pitomo, lepo i nežno u nama skrivamo. Mnogi se žale da su drugi ljudi neprijatni i namrgođeni, ne pitajući se da li i sami daju povod nekom da se tako prema njima neko odnosi. Ako se na ulici osmehnete u prolazu, obradujete se drugom čoveku, teško ćete dobiti drugačiju reakciju, ali ako uđete u prodavnicu frustrirani i onaj koga tamo zateknete će vam pokazati isti deo sebe. Važno je negovati u sebi tu detinju prirodu, vratiti u svoj život vedrinu i živost. Ovih dana primećujem da su ljudi počeli u prolazu da se javljaju jedni drugima. Da li mora da se desi katastrofa da bismo se setili da se nekom osmehnemo, javimo, kažemo nešto lepo? Kad promenite stav drugačije će reagovati i ljudi oko vas.
Zašto ljudi tako lako „sagorevaju“?
-Sebi su nametnuli takav tempo života u kojem imaju mnogo poslova, ciljeva, obaveza, često idu preko svojih mogućnosti, što neminovno vodi ka sagorevanju, zatim ka nezadovoljstvu. Mnogi su na ivici pucanja ili su već pukli, a neretko čim počnu da se osećaju malo bolje nastavljaju sa serijom novih zadataka. Ozbiljan problem je što nama rukovodi sve ono što je materijalno. Cele godine se neki ubijaju od rada da bi otišli na ekskluzivno letovanje i postavljali fotografije na društvenim mrežama, hvaleći se gde su bili, šta su tamo jeli i radili. Robuje se imidžu i stvarima, a u svemu tome ostaje malo vremena za realno uživanje. Pitam se kad uopšte stignu da se opuste i uživaju kad neprekidno nešto i sebe fotografišu. Kad odmarate od posla treba da zaboravite na prestiž. Teška su vremena, ali i u njima čovek može biti realističan, odrediti prioritete, a da pri tom sebe ne zatrpava preteranim očekivanjima i obavezama.
Koju istinu je najvažnije prihvatiti?
-Najteže je sebi postaviti granicu. Srećni su oni koji uspevaju da nađu zlatnu sredinu. Nekad treba napraviti spisak u glavi ili se preslišati i pitati se „Da li mi ovo stvarno treba?“ ili „Da li ću sebe time obezbediti u večnosti?“. Potpuno je neverovatno da oni koji već dugo nemaju iskustvo gladi imaju toliki strah od gladovanja kao što je slučaj danas. Većini ljudi kad bi jeli mesec dana samo hleb ništa ne bi falilo. Niko ne bi umro od gladi, ali uprkos tome oni prave zalihe, vladaju sebičluk i sindrom hrčka. Ako nemate šta da jedete pojaviće se komšija, doneće vam neko nešto, nećete ostati gladni. Pitajte se „Šta mi je zaista neophodno?“. Valjalo bi da se naučimo minimalizmu, suzdržimo se od nekontrolisane kupovine nepotrebnih stvari. To nikog ne može da izleči. Naučite se jednostavnosti. Meni je pre 10 godina moj duhovnik rekao kad sam mu se požalila da ne mogu sebi da priuštim neke stvari da ako ništa drugo imam garderobe do kraja života. Nije skupocena, ali je zaista ima previše. Bio je u pravu.
Mnogima je najteže kad ostanu sami sa sobom i sa svojim mislima…
– Svako ima mogućnost da organizuje sopstveni život i u njemu nađe smisao. Ima onih koji su išli u dobrovoljnu izolaciju da bi u miru kreirali. Nikola Tesla ne bi stigao da se sabere da je pio kafu sa 10 komšija. Mnogo je onih koji su u uslovima svojevrsne izolacije kreirali fantastične stvari, pronašli smisao i uneli u svoj život vedrinu.
Kad je teško, narod na Balkanu ima takav odbrambeni mehanizam da uvek unese dozu humora u ono što se dešava…
-Razvili smo odbrambene mehanizme kroz humor što nas je i održalo. U radu sa ljudima koji imaju psihološke poteškoće, kad se pojavi humor to je najbolji signal ozdravljenja. Kad možete da se nasmejete svojoj slabosti ili muci nastupa novo duhovno stanje. Tad izlazite iz turobnosti, postajete življi i bolji za sebe i druge.
Mnogi su izgubili veru u ljude, u dobro u ljudima…
-Živimo u egocentričnoj i narcističkoj kulturi što je karakteristično za ceo svet gde je čovek postavio sebe u centar svega, a druge tretira kao produžetak svojih potreba, kao instrument. U takvim smo vremenima gde se egocentričnost čak i potkrepljuje. Ono što je ranije smatrano ružnim, sebičlukom, danas je prihvatljivo, pa tako ljudi kažu da ne mogu da slušaju loše vesti i tuđe probleme, ne mogu da podnesu lošu informaciju i očekuju da ih sve što dođe do njih razgali. Ta je postavka prilično pogrešna. Onog trenutka kad sebe stavite u centar sveta vi ste u problemu. To je duhovna bolest.
Kako izgleda i živi srećan čovek?
-Mislim da su trenuci sreće prilično kratki, a ta čista sreća nam je data na kratko, na mahove, ali je ima i može da je ima u svakom danu ukoliko smo spremni da gledamo stvari na dobar način. Svakog dana možemo biti srećni bar po malo, da se nekom ili nečemu obradujemo, da osetimo radost. Treba mentalno beležiti te trenutke jednostavne, potpuno čiste sreće i svakog dana reći sebi da se u groznom danu ipak desilo nešto lepo, naučiti da iz svega izvučemo nešto pozitivno.
Brakovi i veze su u teškim situacijama na ispitu. Kako sačuvati partnerski odnos u vreme neizvesnosti?
-Nekad su rizične situacije dobre jer ne možete veliko spremanje da napravite dok ne dovedete sistem do krša. Da biste nešto promenili u svom životu i preispitali partnerski odnos, kriza može biti korisna jer je podsticaj da se pogledate na drugačiji način. Mnogi odnosi su postali rutinirani, partneri raportiraju jedno drugom šta su tokom dana uradili, odnos im se sveo na referate, a na kraju dana se svako okrene svom izvoru zabave, neko televizoru, neko mobilnom telefonu. Sad je prilika da malo pogledaju kako žive jedno s drugim, kako mogu da osveže svoj odnos, da partnera opet pogledaju očima ljubavi, kao nekad. Koliko god da ste prošli teških trenutaka, ako ste u tu zajednicu stupili iz ljubavi, ne treba da zaboravite da se ljubav trenira. Ona ne dolazi sama od sebe. Budite nežni prema partneru, imajte razumevanja, napravite kompromis. Veoma je važno da iskoračite iz sebe, da tom ljubavlju nekako okupate ljude koji vas okružuju. Onaj ko je nežan i drag, a to povremeno pokazuje, teško će ostati hladan i bezdušan. Ako ipak ne bude tako, pitajte se da li s takvom osobom treba da budete.
Neki ljudi vremenom ogrube, sve počne da im se podrazumeva, pa i partner koji je pored njih?
– To se dešava jer zaboravljaju na najbolji deo sebe. Identifikuju se sa svojim ožiljcima, postaju oštećeni i pokazuju drugima svoje ljuske, a ne suštinu. Zato i kažem da se ljubav trenira. Dajte sebi zadatak da budete nežni prema nekom. Nekad je žena nežnija prema prijateljici nego prema partneru, što je pogrešno. Kroz davanje, dobro i plemenitost istovremeno negujete sebe i počinjete da se osećate drugačije.
Kofere prošlosti mnogi unose u odnose s drugim ljudima. Zašto imaju potrebu da ih tu ostave, a ne tamo gde im je mesto?
-Potrebno je neprekidno raditi na sebi i imati dnevnu mentalnu i duhovnu higijenu. Neprekidno vraćanje u prošlost i osvrtanje na loša iskustva da bi se navodno zaštitio od onoga u budućnosti je pogrešno. Treba raditi na tome da te kofere ispraznimo, da oprostimo sebi zbog pogrešaka koje smo učinili, pogrešnih izbora i akcija i okrenemo se onome što je ovde i sada, jer jedino je to u našoj nadležnosti. Budućnost ne možemo da kontrolišemo i njom se ne treba baviti.
Sve je više usamljenih ljudi, razočaranih zbog toga što nemaju partnera, što mnogima narušava samopouzdanje.
-Onaj ko je sam ne mora biti usamljen. To su različite kategorije i od toga kako se postavite zavisi da li ćete se osećati usamljeno. Ima i onih koji su okruženi gomilom ljudi, a i dalje se osećaju usamljeno. Ako nemate partnera možete se okružiti nekim drugim ljudima ili nekim stvorenjima koja možete da volite. Mnogo je načina da ne budete usamljeni iako ste sami. Ja živim sama, okružena životinjama i nemam ideju usamljenosti i ne dozvoljavam to sebi. Ljudi preteruju kad kažu: „Jadna ja, ne mogu da nađem nikog“. Pa šta, ali nađi sebe! Pronađite sebe i način da se sami sa sobom dobro osećate. U tome vam neće pomoći ljudi ni gomila sveta, ni hepeninzi, ekskluzivna letovanja, putovanja. Morate sa sobom biti u skladu i onda usamljenosti nema.
Kažete da panika uništava imuni sistem i da su apokaliptični stavovi pogubni za psihu. Kako deluje taj mehanizam?
-Ukoliko u sebi ne probudite odbrambene psihičke mehanizme, ako nemate u sebi ni malo poverenja, nade, radosti, teško ćete se izboriti s bilo čim, a kamoli sa nekakvom bolešću. Većina ljudi koji su itekako bolovali od ozbiljnih i smrtonosnih bolesti, su usled svog pozitivnog duha produžili sebi život, neki i ozdravili. Od njih treba učiti kako se živi život, da se živi kao dar. Ideja apokalipse razara čoveka. Pa šta i ako se desi? Ali, pre sudnjeg dana treba se upitati ima li života pre smrti. Ne bi bilo loše da sebi postavimo to pitanje s vremena na vreme. Teška je situacija, ovo što se dešava je svetski problem i nismo usamljeni u tome. Mnogo je načina da osmislite svoj dan i osećate se dobro. Različitim ljudima različite stvari prijaju. Kad sam bila ukočena i išla na terapije zbog bolova u leđima dobila sam vežbe, ali mene je ozdravilo to što sam tverkovala uz muziku. Niko me nije video osim mojih životinja, ali mi je pomoglo. Javila sam mom terapeutu i rekla mu da mi je mnogo bolje, da mi je tverk prijao više od svega. Oslušnula sam i poslušala sebe. Radite ono što nikog ne ugrožava, a pri tom vama prija- igrajte, pričajte. Pesimisti su navodno uvek u pravu, ali su užasno nesrećni, dok optimisti možda nisu u pravu, ali dok imaju pozitivan duh oni su srećni.
Branka Gajić
