Šampion se prvo postaje u glavi
„Neka deca završavaju sa sportom sa 13, 14, 15, 16 godina jer već tad budu zasićena i u stresu i nikad više se ne vrate na sportski teren. Ono za šta najviše treba da služi sport je da bude igračka koja će dati deci zdravlje i opšti razvoj…“
Sport deci treba približiti kroz igru, a pobeda ne treba da im bude imperativ- kaže Vladimir Vanja Grbić, otac četvoro dece, proslavljeni odbojkaš, olimpijski šampion, član Kuće slavnih i doktor nauka sporta i fizičkog vaspitanja. Uvek je na strani dece i napominje da je dečija igra u prirodi ulaganje u njihovo zdravo detinjstvo.
Uz podršku supruge Sare, nekadašnje šampionke u karateu, porodica Grbić funkcioniše u skladu sa njihovim vaspitanjem i životnim principima, dok Vanja ima vremena za edukaciju, kao i za rad sa decom u svom odbojkaškom kampu.
Svako ima neki potencijal
Deca često mnogo žele, ali nedovoljno znaju kako da nešto postignu ili se ne trude da dođu do cilja, zaključuje Vanja Grbić.
-Niko nije naučen rođen i želja treba da bude talas koji će da nas nosi, međutim, često se taj talas želje razbija o zid koji se zove strah od greške. Ljudi se najčešće plaše da nešto urade da ne bi pogrešili ili naučili. A naučiti se ne može ništa ako se ne pogreši. Da ne bi sebe doveli u situaciju da greše, neki nikad i ne pokušaju. Ja sam se uvek trudio da obaram sve barijere. Nije uvek bilo lako, ali sam bio ponosan na to što sam pokušao. U takvim situacijama bolje upoznate sebe. Mislim da svako u sebi ima nešto posebno, neki dar i potencijal. Jedini način da dođe do toga je da da sve od sebe.
Sa decom ne sme da se greši
Doktorat na Fakultetu za sport i fizičku kulturu Univerziteta u Beogradu zaokružio je ambicije Vanje Grbića.
-Na taj korak me je motivisalo to što sam odlučio da radim s decom koja su najveće blago koje postoji i što u radu s njima može strahovito da se pogreši, a pri tom kroz sport možete aktivno da učestvujete u stvaranju budućeg društva. Moje suštinsko opredeljenje traži temeljnu pripremu, da sagledam sve aspekte dečije ličnosti, pozitivne i negativne stvari, a neke segmente toga sam spoznao kroz profesionalni sport. Diplomirao sam na fakultetu 2014. i mnoge stvari video da nisu kako sam mislio da jesu i dao sam im pravo značenje. Tad sam upisao doktorske studije koje sam nakon sedam godina završio, tokom kojih sam suštinski mogao da shvatim i prepoznam kako se tumače parametri koji se dobijaju iz testiranja dece, odnosno kako da ih rastumačim i organizujem program. To je zaokružilo sve. Doktor sporta i fizičkog vaspitanja zvuči lepo kao titula, ali kao i svaka titula nema značenje ako se ne koristi na adekvatan način.
Zašto neka deca odustaju od sporta?
Tokom šest godina u svom odbojkaškom kampu Vanja Grbić je radio sa preko 3000 dece iz 37 zemalja, kao i sa decom Specijalne olimpijade čiji je ambasador. Uvek ističe da se šampion postaje prvo u glavi i da je u sportu psihološki deo izuzetno značajan.
-Mogu da kvalifikujem prostor rada sa decom različitog uzrasta po različitim sposobnostima i polu i da to bude pre svega u svrhu i korist dece, ostvarenju njihove ličnosti, njihovog razvoja, a ne sportskog postignuća. Treneri svoj način rada sa decom decenijama nisu menjali. Ono što se zanemaruje je aspekt dečije ličnosti koji je faktor broj 1 kad je reč o uspešnosti dece u sportu, odnosno njihovom harmoničnom razvoju. Vi možete da nekog spremite fizički, tehnički i taktički, a da zanemarite semantičke delove ličnosti deteta, emocionalnu i psihološku stabilnost koja je najčešće ozbiljno urušena zbog anticipacije ostvarenja sportskih rezultata. Zbog članarina, roditeljskih očekivanja, želje trenera da se dokaže, desi se da deca završavaju sa sportom 13,14,15,16 godina. Tad budu već zasićena i u stresu, pa se nikad ne vrate na sportski teren. Ono za šta najviše treba da služi sport je da bude igračka koja će dati deci zdravlje i opšti razvoj, što u vrhunskom sportu pravi razliku.
Nema spavanja pred važne utakmice
Ako niste stabilna ličnost vi ne možete da odgovorite adekvatno na ono što su suštinski izazovi vrhunskih sportista, kaže Vanja Grbić i otkriva šta se dešava u glavi vrhunskih sportista pred velika finala i važne utakmice.
-Tu gde je jako redak vazduh potrebno je da naučite lepo da dišete. Telo je tad u maksimalnom uzbuđenju, spavate 4-5 sati, pod strahovitim ste stresom, zamišljate situacije, a sve se to trenira od malih nogu. Upravljanje stresom i strahom je kulturološki fenomen. Ako dete učite od malih nogu kako da trenira i igra, ono će isto tako naučiti kako da se suoči sa strahom i kako da ga kanališe. Sećam se da sam finale Olimpijskih igara odigrao u svojoj glavi pre nego se i odigralo. Malo sam spavao, uzbuđenje je bilo neprekidno, a na samom finalu sam bio pospan. Rekao sam sebi „Igraš finale OI jednom u životu“. Drao sam se da bih se razbudio.
Važno je pobediti svoje strahove
Kao doktor nauka sporta i fizičkog vaspitanja Vanja Grbić napominje koliko su časovi fizičkog vaspitanja izuzetno važni.
-Dete u igri pokazuje sve aspekte svog karaktera i tad možete da vidite ko je kakav profil- da li se socijalizuje, takmiči, da li je dete povučeno, da li voli da se igra ili samo da pobedi, ko je drug, a ko nije. To je važno i zbog postignuća u školi, a nastavlja se kasnije. Kako kreirate kulturu fizičke aktivnosti u mlađem uzrastu, tako ćete kasnije imati odnos prema samom sportu i svemu.
Mrzim da gubim
Kad radi sa decom Vanja Grbić ih korak po korak uči kako da razmišljaju o tome šta treba da rade, da nauče pravilno da dišu i ono esecijalno- da je važno na čemu im je fokus.
-Često su igrači u sportu fokusirani na grešku i onda je velika šansa da će pogrešiti. Ako ste fokusirani na ono što treba da radite u stanju velikog stresa gubi se sitna motorika i veoma je važno da pravilno dišete, da se smirite ne biste li vratili motoriku. Ja sam sve to sam naučio silom prilika jer sam sebe naterao da radim svom snagom, pa i ako grešim. Na početku sam se plašio, kao i svi, možda čak i više. Pobedio sam svoje strahove tako što sam se suočio s njima. Uhvatio sam bika za rogove i savladao ga. Uspešnost je pobeda sebe. Poraze nisam podnosio nikako. Mrzim da gubim. Morao sam da nađem formulu kako da poraz pretočim u ono što će biti proces učenja. Ja sam jako samokritičan. Kad izgubite utakmicu svesni ste svake greščice i svojih saigrača. Lakše mi je bilo kad izgubimo ne mojom krivicom. Teže sam podnosio svoje greške. Poraz je jedna negativna karika u nepreglednom lancu na putu ka savršenstvu.
Ne trenirajte zbog pobede
Ono što je poneo iz dečačkih dana je iskustvo i saznanje o tome kakav trener (ne)treba da bude.
-Autoritet se ne postiže dranjem. U šestom razredu sam išao na takmičenje u odbojci i na svom prvom servisu sam se tresao kao zečica. Plašio sam se neverovatno. Očevo „Udari“ mi je bilo znak da prevaziđem ono što je moj strah i da to uradim. Ruka koju mi je tad dao je bila način da to prevaziđem, a deca često ne znaju kako da to urade. Treba im pomoć da nauče kako da sebe unaprede. Za dosta životnih situacija bilo je „hajde“. Nisam smeo da kažem ocu da nešto neću ili ne mogu, bilo je to spartansko vaspitanje. Sa nekim drugim možda to ne bi funkcionisalo. Poenta u pedagoškom radu je da shvatite koji model će kod nekog da funkcioniše. Treba da se svakom detetu posvetite, da se ne radi sa njim razvoj sporta već razvoj ličnosti kroz sport. Često navodim primer devojčice koja je došla u kamp povučena, preplašena, imala je loše ocene. Na kampu se oslobodila, socijalizovala, vremenom je popravila ocene i postala glavna u razredu. Sport treba da to pruži detetu, da mu podršku da izvuče najbolje iz sebe. Devojčice od 15 godina i dečaci od 16 koji imaju talenat treba da treniraju za pobede, a kad počnu da se opterećuju u pravcu rezultata i ostvarenja, prethodno je važno da nauče kako da kanališu strah.
Škola ispred sporta
Neka deca uz podršku roditelja, klubova i trenera zapostavljaju školu zarad sporta. Vanja Grbić kaže da nakon srednje škole nemate nikakvu šansu istovremeno redovno studirate i profesionalno se bavite sportom. Ali, ne slaže se sa tim da deca ne pohađaju nastavu u srednjoj školi.
– Veliki broj klubova je uticao na decu da pređu na vanredno školovanje i treniraju dva puta dnevno što je notorna glupost. Emocionalni, psihološki i fizički razvoj idu zajedno, pa tako škola i sport podupiru jedno drugo, prepliću se i pomažu međusobni razvoj. Dete koje ode u inostranstvo sa 16, 17 godina i samo se bavi sportom ostane na tom emocionalnom nivou. Njegovo ostvarenje i mogućnosti su limitirani i puno je primera za to. Emocionalni i psihološki faktor je odlučujući za uspešnost u sportu, a mnogi zaboravljaju da postoji život i nakon sporta. Kad sam završio profesionalne obaveze ja sam se vratio na fakultet. Međunarodni olimpijski komitet ima program “ACP after career” koji je podrška sportistima nakon završetka karijere i priprema za njihov život posle jer postajete sportski penzioner i treba naći svoj potencijal i nastaviti sa privređivanjem. To što se zaradilo do tad se brzo potroši u većini slučajeva. Taj program ima za cilj da pomogne sportistima koji su završili karijeru da sagledaju u kom smeru treba da se edukuju kako bi doprineli društvu. Nama koji smo prošli taj seminar je to pomoglo da uvidimo probleme koje sportisti imaju, a bilo je i onih koji su se našli sa saldom „0“ na računu nakon milionskih zarada. Kad završite karijeru prvo se osećate neiskorišćeno, kao ogroman traktor u maloj bašti, ugojite se jer isto jedete kao pre, a ne trenirate jer vam je muka od toga, pređete u minus fazu. O tome niko ne govori. Veliki broj sportista kad prestane s karijerom ne zna gde će, prepušteni su sebi, a društvu ne trebaju.
Moja misija
Često se Vanja seti svog odrastanja u malom mestu Klek pored Zrenjanina, pored oca za kojeg kaže da je imao spartansko vaspitanje i majke koja je uvek bila puna razumevanja i podrške.
-Mislim da nikad ne bih uspeo da nije bilo majke koja mi je bila velika podrška, kao neki dobri duh. Uvek je savetovala i govorila „možeš ti to“. Ko nije ljut na roditelje koji ih ne razumeju? Ali, vremenom shvatiš da ti žele najbolje. Često su se odricali da bi tebi pružili. U sebi se nasmejem kad god prepoznam svog oca u sebi. Za ono što mislim da je bio u pravu ne menjam kod sebe, a ono što mislim da je trebalo drugačije, uradim onako kako mislim da treba. Vremena su se promenila, a deca su ostala ista. Nisu se promenila deca u semantičkom smislu. Deca se ne uče rečima već primerom. Ona gledaju vas. Ako vi niste dosledni, deca vas neće poštovati. Tako je i u roditeljstvu. Neki roditelji imaju ideju da će trener da se odnosi prema njihovom detetu kao roditelj, ali to nije baš tako. Prevelika su očekivanja roditelja, pa je tako u kampu bilo slučajeva da me pitaju posle 7 dana „Da li će biti nešto od malog?“. Moj odgovor je uvek isti- da treba okupiti sportske naučnike i tim stručnjaka, pa ćemo za 18 godina da mu kažemo. Proces rasta i razvoja deteta je specifičan, pa tako neke stvari ne možeš da predvidiš, naročito sa emocionalno psihološkog aspekta. Suštinsko pitanje je odrastanje. Roditelji su navikli da budu varani od strane trenera, da im se nakon jednog treninga kaže da će im dete biti „top“, a njima u stvari treba njihova članarina. Ja svojim radom vraćam onima od kojih sam učio. Ovo što radim je moja misija, a ne posao i to se ne radi zbog novca. Veoma je važno kakvu poruku želimo da prenesemo deci, kako želimo da nas poštuju, želimo li da živimo egoističan život, da nam život ima smisao, a ne da samo preživljavamo. Način da postanete šampion svojih mogućnosti nije sedenje na klupi već trening svakog dana. Čovek kad prekine da uči on umre.
Branka Gajić
Foto: Dario Konstantinović
