fbpx

BG online

Intervjui

Ljubav i rad su najbolji antidepresivi

Stid, tuga i pokajanje su spas za čoveka (prof. dr. Mila Alečković)

„Danas je svako okrenut samo svom egu i svi su nesrećni. Kad ljude udaljite jedne od drugih, onda je njima lako upravljati. To je ravno smrti, jer je čovek socijalno biće i jedini njegov stvarni imunitet jeste psihosocijalni.“

„Majka mi je uvek govorila: „Čak i ako osećaš strah, nikada ne pokaži“. To od nje pamtim i tako živim. Kad psihopate žele da vas zastrašuju, ako vide da se ne bojite, njihova energija odmah slabi!“

Prof.Dr Mila Alečković, ćerka čuvene srpske pesnikinje i književnice Mire Alečković profesor je psihologije i psihopatologije, pisac nekoliko knjiga i stotine radova. Doktorirala je na Univerzitetu Sorbona, član je SIPE (Société Internationale de Psychopathologie de l’Expression), nagrađena je francuskom nagradom za psihodijagnostiku, predavala je studentima širom sveta, a 2017. je izabrana za dopisnog člana Ruske Akademije prirodnih nauka. Izuzetno obrazovana, posvećena i hrabra, dr Mila Alečković na početku razgovora za BGonline kaže da je za život potrebna mudrost jer život dobija smisao samo u mudrosti.
-Lav Tolstoj je govorio: “Živimo empirijski život, a doživljavamo metaempirijski kraj“. Šta god da danas znamo u nauci, sve je to ipak velika misterija i nema odgovora na mnoga pitanja. Ne znamo dobro ni sopstveno nesvesno, ne znamo u potpunosti ni kako naš mozak radi, zbog čega nevini stradaju, kakve su sile iznad nas… Mnogo je toga što ne znamo. Zato je potrebna mudrost da bismo uopšte mogli da živimo. Putovanje, upoznavanje različitosti, kosmički pogled na samog sebe, sve je to potrebno da bismo pronašli smisao jednog misterionog života- kaže prof. dr Mila Alečković koja živi na relaciji Pariz-Beograd. Bila je čest gost dijaspora mnogih naroda i napominje da od njih možemo mnogo da naučimo. -Kojih god da su usmerenja, naši ljudi u svetu su naučili da rade, odriču se i štede. Niko se ne razbacuje, iako Srbiju mnogo pomažu. Ono što mi Srbi imamo za razliku od drugih naroda su dva glavna etnopsihološka i etnopsihijatrijska sklopa: rajetinski i borilački. Prvi je ostatak teške istorije i znači savijanje, trpljenje, ulizištvo, denunciranje, pakost, zavist, licemerje, kukavičluk i konformizam prema svemu. To je naša raja koja se savija i ide pognutih leđa. Drugi, borilački sklop su istorijski uskoci i hajduci. On jeste agresivan, ali smo zahvaljujući njemu preživeli do danas. Moje kolege psiholozi i psihijatri se od ovog ograđuju, ali ja otvoreno kažem: sreća je naša što imamo i te borilačke osobine, naravno, kad se posle dugog trpljenja probude. Moj muž je francuski istoričar i Degolista, a kaže da pripada našem mentalitetu i sebe doživljava kao Srbina. Imam mnogo studenata i to u nekoliko zemalja. Predavala sam (i još predajem) u Francuskoj, gostovala sam u Švajcarskoj, Španiji, Italiji, Holandiji, Libiji, Jermeniji, jedno vreme i u Kini. Odlazim na Kosovo da bih mladim ljudima tamo dala neku nadu da će i oni sveta videti, a kasnije se, naravno, vratiti u svoju Srbiju. Imam studente i u Beogradu. Mnogi moji studenti su briljantni ljudi i oni vrlo brzo shvataju kada im, recimo govorim o psihološkim oblicima manipulacije. Bistriji su nego njihovi vršnjaci u Evropi. Svesni su, inteligentni i trezni i ja u njih verujem.
Šta je doprinelo tome da se ljudi otuđe?
-Socijalni inženjering, preterani individualizam, patološki reality programi gde se ljudi dresiraju i kontrolišu, kao i slika sveta totalne korupcije. Virtualni finansijski kapitalizam stvorio je od ljudi uplašene ekektrone i sebičnjake koji se spasavaju bežeći jedan od drugog. Danas je svako okrenut samo svom egu i svi su nesrećni. Kad ljude udaljite jedne od drugih, onda je njima lako upravljati. To je ravno smrti, jer je čovek socijalno biće i jedini njegov stvarni imunitet jeste psihosocijalni. Nije čudo što je najstrašnija zatvorska kazna uvek bila upravo – samica. Ljudi polude kada ih izolujete. Ali, u ekstremnim životnim uslovima, nagon života ipak pobedi nagon smrti!
Šta je najbolji antidepresiv i ono što svako može da uradi za sebe kako bi se osećao bolje?
-Samo ljubav i rad. Treba živeti sa biljkama i životinjama, sa prirodom jer nas jedino ona vraća u homeostazu. Treba povremeno zagrliti drvo, poljubiti biljke, obavezno držati pored sebe domaće životinje. Treba ostaviti sve droge i pilule. Dvadeset i pet godina nisam uzela nijedan lek, čak ni aspirin. I nisam nikad bolesna. Treba slušati muziku. Pisati poeziju. Slikati, graditi nešto, saditi voće, povrće praviti opanke, rezbariti, farbati zidove. Stalno nešto konstruisati ulepšavati i konstruisati, probuditi stvaralačko u sebi. Morate stalno da gledate kako život oko vas niče i raste.
Šta savetujete onima koji su izgubili nadu?
– Količina nasilja koje nam se prikazuje danas jeste veća nego pre, jer živimo, kako bi francuski mislilac Gij Debor rekao u “društvu spektakla”. Takvo društvo je doprinelo da se ljudi pasivizuju, neutralizuju, otuđe i postanu nesposobni za bilo kakav otpor. Nasilje je postalo glavna informacija i glavna “zabava”. Ono je danas kao doza heroina koju narkoman mora da uzme i koja postaje sve veća i veća, jer se sve više adaptira na prisustvo u krvi. To imate i u danas popularnim emisijama koje su sve samo ne realnost. Takve emisije zahtevaju sve više i više nasilja, potreban im je sve veći ŠOK, što veće poniženje, kako bi skrenuli pažnju na sebe i “pobedili”. U eri interneta, mediji su odavno u krizi, posebno štampani mediji i da bi opstali, sve više potežu za šokiranjem, zgražavanjem, skandalizovanjem, budući da zombirane i pasivne ljude- potrošače budi jedino veliki šok. Ako ljudima oduzmete intimni život, bavljenje sobom i svojim telom, sport, stvaralaštvo i porodicu i ako takve ljude pretvorite u tržišne jednodimenzionalne konzumente, pa ih onda još i pasivizujete glupom zabavom, takvi raskorenjeni pojedinci gledaju ovakve programe da bi sebe podsvesno ubedili da su još živi. Fiziološki šok je naš poslednji životinjski znak života, kada propadne sve ono što je bilo specifično ljudsko. Zato to ljudsko moramo da obnovimo: ljubav, druženje, duhovnost i stvaralaštvo. Ovo je večno pitanje nas koji se bavimo ljudskom dušom: da li je čovek kroz tolike vekove, osim što je postigao genijalna naučna i tehnička otkrića, postao u psihološkom smislu bolji? Da li je osećaj mržnje evoluirao kroz sve ove vekove? Mislim da nije, samo se oblici pokazivanja te mržnje razlikuju. Zato ponekad kažem da su naše nauke o duši (psihologija i psihijatrija) u stvari čista arheologija. Najvažnije je znati da u svakom ljudskom biću postoje dva osnovna nagona: nagon smrti i nagon života. Kad psihoterapijom lečimo ljude, budimo nagon života u njima, a ono što se dešava sa ljudskom surovošću kad ona postane informacija i zabava, jeste probuđen nagon smrti. Život je veliki dar. Dobili ste ga i morate da ga vratite ili da ga stvaralaštvom zadužite. Pomislite na sve one u istoriji koji su stradali zbog vas i za vas i dobićete snagu. To je savez duša. Kad stvara, čovek prestaje da se boji i dobija neverovatnu snagu i neverovatnu prozorljivost.
Živimo u svetu u kojem je materijalno već dugo imperativ. Kako decu naučiti da vrednuju ljude prema dobroti, a ne prema tome šta imaju?
-Ljudi se dive bogatima, ali negde u podsvesti ih i mrze, jer znaju da većina nije bogatstvo stekla radom. Zato bi najbolje bilo da pokušamo da pronađemo neku sredinu. Materijalno bogatstvo kao „analno zgrtanje“ nije nikakav cilj, ali ako je u njega utkano neko stvaranje, onda takvo bogatstvo služi svima. Stvaralac je u istoriji stvarao ogromna bogatstva, a često je sam ostajao siromašan (slikari, graditelji, pisci, naučnici). Decu treba učiti da je dobro da nešto stiču, ali da ne smeju da procenjuju svoje drugove prema onome što oni imaju ili nemaju. Zato je najbolje od malena deci čitati stare srpske i ruske bajke (mada često i u bajkama drugih naroda vidimo sličan arhetip borbe dobra i zla), bajke u kojima je sve dobro postavljeno, u kojima je Pepeljuga dobra upravo zato što je bila siromašna, ali vredna. Važno je kod dece odmah počinjati stvaranje moralne instance čitanjem takvih priča. Dati im bajke koje ih moralno oblikuju, a ne agresivne video igrice.
Ima li nade da će „preživeti“ i opstati dobri ljudi u ovom vremenu?
– Moguće je, ima ljudi koji su snažno strukturirani, kojima ništa ne možete. Ima ljudi koje možete da ubijete, ali kojima ne možete da slomite volju i snagu. Postoje ljudi na koje ne možete da utičete, ne možete da ih uslovljavate, ni manipulišete. Uvek ima ljudi kojima niko ne može ništa. Samo taj psihološki podatak je dovoljan da svi preživimo! Dobro i Zlo postoji u svakom čoveku i mi ceo život radimo na tome da zlo zakopamo i obradimo (sublimiramo), a da dobro bude naša struktura ličnosti. Borba u nama traje dugo.
„Samo onaj ko prihvata sebe može da voli druge…“ Šta to ljudi kod sebe ne mogu da prihvate i zašto?
-Svi mi imamo više delova ličnosti u našoj strukturi: imamo nagonski deo(Id), svesni misaoni deo(Ego) i moralni deo savesti(Super-Ego). Sve se ovo razvija u ranom detinjstvu i tada se stvaraju i naše prve odbrane, kao i naše slabosti. Psiholog Karl Gustav Jung tvrdio je da svaka ljudska ličnost poseduje tzv. Senku, jedan svoj deo koji poznaje, ali ga ne voli. To je ono što obično želimo da sakrijemo od drugh ljudi, jer znamo da je deo nas, ali nam se ne sviđa taj deo i ovo prikrivanje najčešće nije svesno. Nasuprot tome, ono što kod sebe volimo i slika koju bismo voleli da o sebi damo drugima, zove se „Persona“. Tu idealizovanu sliku o sebi nudimo drugima, a onu „Senku“ koju ne volimo, sakrivamo. Kad neka osoba poseduje baš te osobine koje su nevoljeni deo nas samih, onda često postajemo agresivni prema takvoj osobi. Drugim rečima, mi ljude ne volimo ili odbacujemo projektivno, mi u njima vidimo našu Senku. Optužujemo ih da su onakvi kakvi smo u skrivenom delu naše ličnosti – mi sami. Što čovek bolje sebe poznaje, to je ovo neprihvatanje drugih manje, a jaz između onoga što u sopstvenoj ličnosti idealizujemo i onoga što u njoj ne volimo je manji. Takva ličnost je zrelija i zdravija. Zamislite, na primer, nekog ko želi da se dopadne narodu i priča kako se zalaže za prava žena, jednakost i demokratiju a kad dođe kući, istuče svoju ženu. Ono što je on pričao, jeste njegova „Persona“, a ono što je učinio u kući jeste njegova „Senka“. Između ta dva dela ličnosti, kod njega postoji ogromna provalija, a to znači da je reč o bolesnoj ličnosti. Što su naša „Persona“ i „Senka“ manje suprotstavljene i bliže jedna drugoj, to je takva ličnost zdravija i bolja, svesnija i sebe i drugih ljudi i manje netrpeljiva prema drugima. Samo pravo suočavanje sa samim sobom i buđenje stvaralaštva u nama, zaista mogu da zaštite čoveka od zlobe, mržnje, ljubomore, zavisti ili ponavljanja zla koje nam je neko naneo.
Mnogi ljudi napetost i nervozu pokušavaju da saniraju antidepresivima i anksioliticima. Može li to drugačije?
-Svi anksiolitici, a posebno sada jako upotrebljavani lekovi iz grupe benzodijazepina, veoma teško se izbacuju iz krvi. Oni brzo ulaze u krv i smiruju vas odmah, ali stvaraju velike navike i zavisnosti, pogotovo ako se dugo uzimaju. Ove pilule remete reflekse i stvaraju brojne sekundarne propratne posledice. Neuroleptici su još gori, ako se dugo uzimaju i ako se prepisuju bez dobre dijagnoze, kao što je to danas čest slučaj u Srbiji. Oni obično ometaju san ili stvaraju rupe u memoriji. Ujak moje majke profesor Pavle Trpinac, predratni francuski đak i dugogodišnji dekan medicinskog fakulteta, uvek je govorio: između dve pilule koje uzimate, napravite barem 30 minuta razlike. Danas ljudi često odjednom popiju šaku lekova što napravi hemijsku bombu u organizmu. Većina ovih lekova mogu da se zamene biljnim lekovima, valerijanom, prirodnim melatoninom itd… Osim u izuzetnim životnim situacijama sve to treba izbegavati. Mojim studentima kažem da ako nekad imaju strah ili tremu, da bolje (uz jelo) popiju malo crnog vina. Postoje takva psihička akutna stanja kada je medikamentozno lečenje obavezno, ali to ne treba dugo da traje. Suština je da se posle toga sa pacijentom razgovara, probude kod njega neke sposobnosti, neki dar, da počne drugi tip psihoterapije i da se čoveku da smisao života. Pilule mu neće dati smisao, ali pisanje, rad, stvaranje nečega, pravljenje životnog projekta – hoće. Bilo da radimo terapiju lečenjem, pa ponašajnu – bihejvior terapiju , dubinsku psihoanalitičku, geštalt, ili bilo koju drugu, sve ovo mora da se završi „art terapijom“, kreacijom ili buđenjem vere u čoveku. Ako se terapija tako ne završi, zakrpljen čovek se, kao parče krpe, ponovo raspara. Svako pravo izlečenje ili smirenje počiva na nadi i novom smislu života.
Koliko vam joga pomaže da ostanete zdravi i u miru?
-Mnogo. Svi ruski Slavjanofili i pravoslavci dozvoljavali su fizičke vežbe, iako se mi molimo po našem pravoslavnom običaju. Ali, mentalna i fizička energija su jednorodne. Naš fizički položaj u kome smo tokom dana je jako neprirodan. Nama su noge stalno dole i venska krv ne ide ka srcu. Većini ljudi je kičma okoštala vrlo rano, nepokretni su, rigidni, a sve su to mogli da spreče vežbama. Dok vežbate, vi ste živi. Ja sam jedno vreme odlazila kao francuski profesor u Peking da predajem. Letela sam od Pariza do Strazbura, od Strazbura do Frankfurta i od Frankfurta do Pekinga. Stizala bih u zoru u Peking, a predavanja su počinjala istog dana ujutru. Kinezi su konfučijanci, kod njih nije bilo igre, bez dana odmora, odmah sam radila. Tada bih samo uradila vežbe i to me je držalo ceo dan! Shvatila sam kolika je moć uma i tela kada se spoje. Izvežbala sam volju, osnažila sam se.
Kako trenirati snagu volje?
-Nema zdravog i jakog čoveka bez zdravog i tela i duha. Volja nije stvar samo nekog treninga i nametnute discipline, nego je ona rezultat visoke svesti i želje za smislom. Zato je potreban veliki rad na sebi i upoznavanje samog sebe. Morate sebi da kažete da ste se rodili sa nekim razlogom, da vaše postojanje na ovom svetu nije slučajno, niti besmisleno. Mi smo samo karike u dugom lancu naših predaka, a kad to shvatimo, naš život dobija neki zadatak koji mora da ispuni. Tu već počinje proces metanoje, tj. preobražaja i početak traženja, jer smo shvatili da iza površnosti koju živimo postoji nešto mnogo važnije. Čak i ateista je u tom trenutku već na put neke vere. Za onog ko ne veruje u Boga, važno je da ipak veruje u nešto više od sebe i u to da se sve ne završava sa njim. To je kontakt sa precima i sa potomcima, lanac koji ne sme da se prekine. Kad dođete do takve svesti, vaša volja je već jaka jer je ona postala vaš karakter. Tada sebi postavite ciljeve koje treba da ispunite u svom kratkom životu i smisao odmah dolazi, a sa smislom i jaka volja. Vežbanje volje ne znači ići na neki trening svaki dan, već zahtevati od samog sebe da u životu ostavite neko delo ili neki trag. Što je čovek darovitiji, on više duguje i precima i potomcima i sebi i prirodi i utoliko je krivlji ako ništa ne radi. Zato svi kreativni ljudi i stvaraoci kad ne stvaraju postaju psihički bolesni. Mislim da je svako ljudsko biće došlo na ovaj svet sa nekim darom i da mora da ga probudi. Sve je ovo vezano za savest koja se razvija u ranom detinjstvu, a mi taj deo ličnosti zovemo Super-Ego. On nas stalno opominje na ono što moramo da uradimo u životu i generiše kod nas osećaj krivice ako to ne činimo. Samo teško poremećene ličnosti i psihopate nemaju razvijen ovaj deo ličnosti. Već sa razvojem Super-Ega u detinjstvu, mi jačamo našu volju. Često se setim stare, ruske izreke koju je moja baka ponavljala: “Stid je osećaj koji će spasti čovečanstvo.” Stid, tuga i pokajanje jedini su spas za čoveka, čak i ako to ne želi da prizna. Sve se to cementira već u ranom detinjstvu i tako jača naša volja.
Zašto je korisno pisati i voditi dnevnik, ali i redovno ga čitati?
-Upoznavanje samog sebe je početak svake psihoterapije. Zabeleženom, napisanom tekstu se vraćate kao i snovima, osvešćujete svoje nesvesno.„Pisanje je razgovor sa vekovima“, govorio je Stefan Nemanja Prvovenčani, a ja bih dodala: „sa vekovima u nama“. Već dugo učim ljude tome da je put izlečenja od mržnje, zlobe, rušilačkog u nama u buđenju stvaralačkog i u onome što mi zovemo obrada ili sublimacija. Onaj ko je sklon agresivnim crtama ličnosti može, kad ih obradi, da postane izvanredno human čovek i odličan hirurg. Ali, stvaralaštvo je svemoćno. Budeći u sebi neki dar, čovek se menja. Svi pisci i pesnici su pisali čisteći svoje depresivne misli: Dostojevski, Tolstoj Majakovski Gete Malarme Rilke, Remark Nerval, Prust, Balzak, Victor Igo, Hajne, Hofman, Kafka, Kami, E.A.Po, Žorž Bataj…
Zbog čega su žene najmudrija bića?
-To je govorio Nikola Tesla, kao i da će čovečanstvo doživeti pravi procvat kad Žena pokaže sav svoj um. Ne kada pokaže noge i butine, nego um. Govorio je da je žena najumnije biće na planeti! Nešto slično kaže i Lao Ce: „Ženska snaga drobi najtvrđi kamen“. Pavel Evdokimov tvrdi da je jedino ženski princip princip dubine i filosofije jer on ne ostaje na površini, nego roni duboko. Žene su bliže smrti nego muškarci, one su u stvari stalno u kontaktu sa smrću i kada rađaju i kada osećaju i kada leče. Otuda i priroda ženama daje dubinsku mudrost. Ali, žena ne sme da se identifikuje sa agresorom i imitira surovost čija je nekada žrtva sama bila. Ne sme da vodi rat protiv muškarca kao što to rade današnje agresivne feministkinje. Ne sme da postane „upravnica logora“. Žena mora da sačuva sve svoje emocije i usavrši um, nametne ženski UM, a ne noge. Onda je ona stvarno moćna, onda može da presuđuje i o carstvu, kao što je to radila naša srpska kneginja, majka Jevrosima.
Za strah kažete da je najstarija primitivna emocija. Šta može da uradi uplašen čovek sa svojim strahovima?
-Strah jeste najstarija i najprimitivnija emocija koja je odbrambene prirode, ali, ima mnogo vrsta strahova, od fobija do egzistencijalnih dubinskih strahova. Fobije lečimo ponašajnom terapijom, ali dubinske strahove kao što je recimo, strah od smrti ili njegovi derivati, moramo da lečimo dubinskom analizom. Strahovi nastali iz tzv. analitičkog separacionog straha odvajanja od majke iz ranog detinjstva su uzrok gotovo svih kasnijih strahova i tuga u životu, čak i onih banalnih: od putovanja, od rastajanja, od zaborava, od bacanja igračaka, itd… Fobije su površne i one mogu da se razuslovljavaju bihejviorističkom terapijom, ali za dubinski strah je potrebna dubinska analiza. I naravno, terapija stvaralaštvom. Potrebna je obrada, tj. sublimacija. Tada naši strahovi odlaze u muziku, slikarstvo, u poeziju… Nasuprot tome, ako nema dara i stvaralaštva, strahovi ostaju da plutaju kao iracionalni u nama i oko nas. Tad smo slabi i svako može da nas tiraniše. Hrabrost nije nemanje straha, nego njegova pobeda „obradom“ i sublimiranjem u nečemu što stvaramo. Kad sebe doživimo kao deo velike kosmičke celine, strah nestaje. Kad uđete u polje duhovnosti, u veliko kosmičko informaciono polje, kako bi rekao naš Tesla, onda strah nestaje.
Jednom prilikom ste rekli da je konformizam najgora osobina i da pripada slabim, nedovršenim, zavisnim ličnostima. Da li se i kako može iskoračiti iz toga?
-I pojedinac i masa mogu da budu surovi, ali u masi imamo jednu novu pojavu, veoma zaslužnu za mnoga ljudska nedela, a to je KONFORMIZAM. Ako normalan čovek, a to znači čovek koji je bio voljen i koji može da voli, koji ima emocije, saosećanje (empatiju) i može da oseti krivicu, dođe u krajnje nehumane uslove života, on prestaje da bude “dobar”, ali postoji jedna granica koju on ipak ne može da pređe. Uvek se setim jedne poeme moje majke koja se završavala stihovima: “Da li je moguće čovek biti kad drugi nisu ?”… Moguće je i to nam pokazuju izuzetni primeri ljudskosti i herojstva u čitavoj istoriji. Naravno, to zavisi od snage ličnosti. Slabe ličnosti lakše popuste, snažne do kraja ne popuštaju. Učenjem ljudske psihologije može se izaći iz kukavičluka i konformizma, kao i udruživanjem sa drugim ljudima, jačanjem svog Ega, upoznavanjem sa svetlim primerima istorije i primerima iz sadašnjosti.
Kakva su Vaša sećanja na Branka Ćopića i Desanku Maksimović?
-Desanka mi je dala ime, a Branko je bratu i meni pričao o hrabrosti Krajišnika. Moj otac je po majci i njenim precima bio ruskog korena i on je verovatno hteo da se zovem Ljudmila. Moja majka je htela da se zovem srpski – Milica. Desanka je prelomila rekavši im: “Zašto se svađate? Zvaće se Mila, tako dobijate ime koje ste hteli oboje“. Branka Ćopića, koji je bio kum na venčanju roditeljima pamtim po mnogim smešnim trenucima iz detinjstva. On je nas decu zasmejavao. Mama me je često slala da odnesem nešto baka Desanki koja je stanovala dve ulice dalje od nas, u zgradi u kojoj je živeo i Branko, ona na trećem, a on na četvrtom spratu, ili obrnuto, više se ne sećam. Ja bih otišla, ali dešavalo se da pogrešim sprat i da pozvonim, recimo kod Branka. Branko bi otvorio vrata, prepoznao me, isprečio bi se, stavio ruke na kukove i pitao me svojim uvek šaljivim tonom: jel’ ti ja ličim na Desanku?
Šta je najvrednije što ste poneli od roditelja tokom odrastanja?
– Majka mi je uvek govorila: „Čak i ako osećaš strah, nikada ne pokaži“. To od nje pamtim i tako živim. Kad psihopate žele da vas zastrašuju, ako vide da se ne bojite, njihova energija odmah slabi! Moj otac je bio na Akademiji slikarstva i arhitekture u Zagrebu. Roditelji su me naučili da moram da se borim protiv svake nepravde, da ne podnosim teror i poniženja. Odgajana sam u slobodi i za slobodu i to širim svuda oko sebe, a udružujem se sa sličnim dušama. Od oca nosim osećaj za prostor i slikarstvo, od majke za poeziju, od majčinog ujaka za medicinu. Pamtim da je naš dom bio mesto gde su dolazili prijatelji, pisci i umetnici iz čitavog sveta. U knjizi “U domu moje majke”, na osnovu njenih uspomena, svi su oni opisani: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Ivo Andrić, Andre Malro, Žan-Pol Sartr i Simon de Bovoar, Pablo Neruda kome je majka poklonila srpske gusle kao simbol slobode, Sergej Mihalkov, veliki majčin prijatelj, otac Nikite Mihalkova, Leopold Sedar Sengor, najveća pesnikinja Pandžaba Amrita Pritam, vidovita Vanga, Makarije Dečanski… Pronašla sam i beleške o Arturu Mileru koji je u Jugoslaviji bio 1959. godine. Novine su tada zapisale njegovu romantičnu rečenicu da je, za njega “Mira Alečković jedna od tri najsposobnije žene na svetu”. Ljudi, eto, tako izgovore neke stvari u prijateljstvu i u nadahnuću.
Kako ostati dobro u ovom vremenu neizvesnosti?
-Udruživanjem sa hrabrim ljudima, spremanjem za borbu, jer život je borba, a ne trpljenje. Savezom duša. Naša tradicija bila je deoba, milosrđe, pomoć, duhovnost… Novac je taj novi bog, ali njegova pravila nemaju više ništa moralno. Najduhovniji ljudi treba ponovo da zauzmu svoja mesta u društvu, odnosno finansijsko pravo ne sme da bude iznad svakog drugog ljudskog prava. Duboko verujem da je moguće da se čovek spase i da spase društvo oko sebe. Dokle god možemo da osetimo bol drugog čoveka, mi smo dotle Ljudi. Spašće nas emocije, ljubav, odbijanje „socijane distance“ i vera jednih u druge.

Branka Gajić
Foto: Dario Konstantinović

© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Ostavite komentar

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

To Top
PROČITAJTE I OVO:
Mnogo je teže oprostiti sebi nego drugima Svojim ponašanjem sam…
error: