Kad se sa nekim tuga podeli tad i čoveku bude lakše
„Kako osoba koja je u depresiji doživljava poruke da je lenja, da treba da se pokrene, izađe iz kuće, više da se druži? Kad to čuje, ta osoba zna da bi trebalo da promeni raspoloženje i kad joj to kažete vi u stvari primećujete da njoj nije dobro što joj ne pomaže, već samo može da je još više gura u depresiju.“
Prof. Žarko Trebješanin
„Bez empatije nema onog što suštinski povezuje ljude. Svako društvo ima pravila ponašanja, ali ono što je vezivno tkivo, malter koji povezuje ljude je upravo empatija. Zamislite porodicu bez empatije ili jedan razred u školi. Tu onda nema istinske povezanosti, kohezije grupe, niti možete graditi neki moral. Treba shvatiti da ono što povređuje mene povređuje i onog drugog i da neću da mu činim ono što ni meni nije prijatno. Ako nema empatije onda ne shvatate drugog čoveka kao čoveka i ličnost, već kao objekat, stvar koju možete da koristite i oštetite. A ako ga koristite onda samo manipulišete u tom odnosu…“- Žarko Trebješanin
Sve više mladih ljudi želi da upiše studije psihologije. Profesor Žarko Trebješanin, klinički psiholog kaže da je pred mladim ljudima, budućim psiholozima veliki izbor i mnogo posla u raznim sferama, dok je nekad to bilo drugačije.
-Nekad sam se dvoumio između književnosti i psihologije. Kad sam upisivao Filozofski fakultet (odeljenje za Psihologiju) što je bilo pre više od pola veka uopšte nisam znao gde mogu da radim kad ga završim, niti ljudi oko mene. Znao sam da mogu biti psiholog u školi i možda da se zaposlim u nekoj radnoj organizaciji, fabrici. A ja sam upisao te studije jer me je zanimala psihologija još u gimnaziji kad sam počeo da čitam Frojda, Adlera. U pubertetu mi je bilo zanimljivo da čitam o tome zbog mene samog, da upoznam sebe i druge ljude i shvatio sam da mi lako ide, a sve što vam lako ide znači da iza toga stoji neka sposobnost koja je razvijenija nego kod nekih drugih. Danas se to promenilo. Moja generacija je upisivala studije psihologije zbog Frojda, Junga, Adlera, kliničke psihologije i manje više sanjali smo o tome da se jednog dana bavimo psihoterapijom- priča nam prof. Žarko Trebješanin.
Znamo li o čemu pričamo?
Živimo u vremenu u kojem se među ljudima ustalio u razgovoru žargon kojim neki nazivaju druge psihološkim terminima koje suštinski ne poznaju, niti znaju pravo značenje izgovorenih reči. Profesor Žarko Trebješanin kaže da bi pre nego nekome dodelimo „etiketu“ psihološke procene trebalo razmisliti.
-Ljudi su zainteresovani za psihologiju, znaju dosta psiholoških izraza, ali je pitanje kako ih koriste, koliko ih adekvatno koriste, a koliko neadekvatno i pogrešno. Olako upotrebljavaju izraze: kreten, idiot, psihopata i slično, zastarele izraze za mentalno ometene i to potpuno proizvoljno rade. Za nekog čoveka kažu da je introvertan ili ekstrovertan, neko im je šizofren ili depresivan i svi ti nazivi se vrlo slobodno koriste, a nemaju nikakvu preciznost. Teško je tome stati na put, ljudi su već navikli na to, a psiholozi mogu jedini da vam kažu da reći za nekog ko je potišten da je depresivan nije adekvatno jer svako može da nekad bude tužan, dok je depresija teška duševna bolest- objašnjava Žarko Trebješanin.
Razumevanje i saosećanje je važno
U javnom govoru i u medijima takođe možemo čuti slične stvari i proizvoljno tumačenje, analizu i komentarisanje psihijatrijskih i psiholoških termina.
-Ako koristite kliničke izraze morate to raditi sa jednom ozbiljnošću inače u suprotnom može postati i jedna vrsta uvrede. Kako osoba koja je u depresiji doživljava poruke da je lenja, da treba da se pokrene, izađe iz kuće, više da se druži? Kad to čuje, ta osoba zna da bi trebalo da promeni raspoloženje i kad joj to kažete vi u stvari primećujete da njoj nije dobro što joj ne pomaže, već samo može da je još više gura u depresiju. Bolje i efikasnije je da pokažete razumevanje, na primer rečima „čini mi se da se osećaš tužno“ i pokažete saosećanje- kaže prof. Trebješanin.
Empatija treba da se neguje
Empatija je, čini se na niskom nivou. Žarko Trebješanin kaže da je ljudima empatija urođena sposobnost da mogu da saosećaju sa drugim, da se užive u njegovo stanje.
-To nam itekako pomaže da ukoliko vidimo da je čovek tužan pokažemo da saosećamo i da smo spremni da mu pomognemo. Zato se ne kaže slučajno da neki ljudi nemaju sa kim da podele tugu. Značajno je da ima sa kim tuga da se podeli i tad je čoveku lakše. Empatija je odgovor na stanje kad čovek saoseća u svakom pogledu, kad je neko potišten da mu se vrati volja za životom. Empatija je nešto što je urođeno, ali i nešto što treba da se neguje. Mi imamo sposobnost da hodamo, ali ako ne bismo imali pomoć od malena ne znamo da li bismo naučili da hodamo. Drugi primer je govor, on ne može da se razvije sam od sebe već je potrebna interakcija sa nekim. Tako je i kod empatije.
Kako neko prestane da saoseća sa drugim?
-Empatija može da zakržlja, kao i sve što se ne neguje. Ako ne biste negovali intelektualne funkcije (mišljenje, učenje) one bi bile na vrlo niskom nivou, isto je i sa pamćenjem koje bi ostalo nerazvijeno. Za sve to mi imamo sposobnosti, ali je potrebna vežba i da se stalno razvija. Kod ljudi kojima nedostaje empatija različiti su razlozi – majka ili roditelji se nisu dovoljno bavili detetom, dete je zanemareno, majka je bila hladna u priličnoj meri i u tim slučajevima se neće razviti empatija kod deteta. Osim toga sve je više nasilja na ekranima, na računaru, mobilnom telefonu i to sve mnogi gledaju, pogotovo deca i mladi. Njih interesuje sve što je uzbudljivo, izlažu se scenama nasilja, pa tako dete do 14. godine vidi 40 000 ubistava što na tv-u što na internetu, u igricama. Onda se jednostavno smanji osetljivost za ubijanja i povređivanja, podiže se taj prag, pa im je potrebno nešto strašno i užasno da bi se javilo malo empatije kod te osobe. Deca žive u digitalnom svetu gde je nasilje na svakom koraku, kao i mnogo surovih scena ubistava. Sve to otupljuje empatiju, našu osetljivost za osećanja drugih. Ovde je svet tako ustrojen da svako vodi računa o sebi i svojim interesima. Ne interesuju ga drugi, a kad sazna za neku tragediju ne želi o tome da sluša da se ne bi mnogo uzbuđivao. Smanjuje se empatija da bi nekom trenutno bilo ugodno, a što ostavlja ozbiljne posledice na ličnost, kao i na razvoj morala i međuljudske odnose. Bez empatije nema onog što suštinski povezuje ljude, svako društvo ima pravila ponašanja, ali ono što je vezivno tkivo, malter koji čvrsto povezuje ljude je upravo empatija. Zamislite porodicu bez empatije ili jedan razred u školi. Tu onda nema istinske povezanosti, kohezije grupe, niti možete graditi neki moral. Treba shvatiti da ono što povređuje mene povređuje i onog drugog i da neću da mu činim ono što ni meni nije prijatno. Ako nema empatije onda ne shvatate drugog čoveka kao čoveka i ličnost, već kao objekat, stvar koju možete da koristite i oštetite. A ako ga koristite za svoje interese onda samo manipulišete u tom odnosu.
Preosetljivi i oni drugi
Šta se dešava u ljudima koji su u drugoj krajnosti i preterano osećaju druge ljude i saosećaju sa njima?
Prof. Žarko Trebješanin
-Sve što je preterano nije dobro, pa tako ni preosetljivost. Zamislite hirurga koji bi bio previše empatičan, a kod psihologa ili psihijatara koji imaju preveliku empatiju dešava se da dođe do sagorevanja. Iscrpljuju se i njima je onda potrebna psihološka pomoć. Imate ljude koji su empatični i vrlo dobro mogu da se užive i razumeju kako se oseća onaj drugi. Znaju da druga osoba pati i da je tužna, ali nema istinsko saosećanje što se dešava kod nekih psihopata i sociopata koji znaju šta nekog boli i povređuje. Takva osoba upravo cilja na to mesto gde je taj neko najslabiji. To je nepotpuna empatija svedena na najviši kognitivni nivo. Psihopate mogu jako dobro da razumeju socijalnu situaciju i dobro shvate ko je tu jak, a ko je slab. Uvek će napadati i maltretirati onog ko je slab. Jačeg će čak izbegavati.
Rečnik psihologije
Sve važne psihološke termine prof. Trebješanin je objasnio u „Rečniku psihologije“.
-Na primer, da bi imali tekst o empatiji, čitaoci „Rečnika psihologije“ treba da idu od jedne odrednice do druge. Empatija – emocionalni i kognitivni aspekt, zatim idu ka strelici koja upućuje da nađete više o tome, o organskoj osnovi empatije. Jednostavno se nađe odrednica koja dalje upućuje i kad to sve sastavite imate hiper tekst o određenom pojmu ili oblasti- objašnjava prof. Trebješanin.
Razumevanje emocija
Pored emocionalne pismenosti prof. Trebješanin kaže da je za razumevanje emocija drugih važno razvijanje empatije, ali isto tako razumevanje neverbalne komunikacije…
– To je komunikacija gde vi naravno ne čujete od nekog tačno šta misli i oseća, kakve ima namere i emocije, ali po neverbalnim signalima možete to da razumete. Možete da razgovarate sa nekim i kada pokrenete neku temu da vidite da je čovek srećan i razdragan po njegovom glasu. Sasvim se razlikuje govor nekoga ko ima pozitivan stav, pa tako njemu govor postaje topliji, nežniji, čak i glasniji, dok kad pokrenete temu koja nekog rastuži glas postaje utišan, govor sporiji, rečenice kratke. Po glasu možete primetiti i da nekog određena tema ljuti. Deca i mladi koji mnogo vremena provode na telefonima, tabletima, računarima su to izgubili. Dopisuju se porukama, navikli su se na to. Kad šaljete poruku vi ne znate kako je neko primio tu poruku, da li ga je naljutila, povredila, da li mu se dopada ili ne, dok po glasu i držanju jako dobro vidite da li nekom prija ili ne to što čuje, po mimici lica, osmehu, pokretima obrvama, pogledu, po svemu tome vidite da li je čovek raspoložen, iznenađen, uplašen. To se uči i to je emocionalna pismenost, razumevanje neverbalne komunikacije, a za to je potrebno vreme i praksa, da imate dovoljno socijalnih kontakata. Jedna reč može imati više značenja i njeno značenje zavisi od konteksta koji ste upotrebili. Sve se to uči i onda razumete da jedan isti gest može da znači različite stvari. To je složena veština. Ako neko klimne glavom znači da se slaže, ali treba znati da li je to ono da razume šta mu kažete ili je to možda lažno slaganje, odnosno neiskreno. To sve možete da vidite – koliko je klimanje glavom usklađeno sa pogledom i držanjem. Ako se neko slaže sa vama i nagne ka vama to je izvesnije da je iskreno, nego kad se odmakne od vas.
Veština neverbalne komunikacije može da se nauči
Neverbalni jezik je veoma složen a iz knjige „Neverbalna komunikacija“ (autori Žarko Trebješanin i Bojan Žikić) čitaoci o svemu ovome mogu puno toga da nauče.
-Nema gesta koji ima isto značenje. Bitno je naučiti da razlikujete kad neko govori istinu, a kada laže. Nemate uvek slaganje u verbalnoj komunikaciji verbalnog i neverbalnog kanala. Zato ljudi mnogo pažnje posvećuju neverbalnoj komunikaciji koja je na neki način spontanija i možda se teže može simulirati. Neke stvari možete, a neke teško možete da simulirate. Da li ćete nekoj osobi verovati ili ne mnogo zavisi i od njenog glasa, kako je nešto izgovoreno, kao i od drugih pratećih neverbalnih signala. To je veština koja se uči, mnogo toga može da se nauči i iz knjige „Neverbalna komunikacija“ ali je važno i da naučeno upražnjavate i da imate praksu – kaže prof. Trebješanin.
Osmeh, oči, ruke, pokreti mnogo toga mogu da kažu
Ljudi se razlikuju, neki su vešti u usvajanju poruka, praktikovanju neverbalnih izraza, dobro znaju da koriste svoj glas, gestove, mimiku lica, pogled. Glumci su vešti u tome, ali i političari koriste ta znanja, kaže Trebješanin.
-Kad imate ova znanja bude vam smešno kad gledate da, na primer, neki političar širi ruke i pokazuje otvorene dlanove jer su ga podučavali da tako deluje iskrenije, ali to je u sportu iskrenije dok je u politici veštački i neuverljivo. Takođe i kad je reč o osmehu. Važno je napraviti razliku između iskrenog osmeha i onoga što zovemo „kez“. U knjizi je to dobro objašnjeno uz ilustracije. Razlikuju se autentičan od veštačkog osmeha. Veštački osmeh brzo nastaje i brzo nestaje, asimetričan je i deluje neuverljivo. Pravi osmeh ide spontano, postepeno, simetričan je i mora biti usklađen sa celim licem. Ako se stvarno smejemo to radimo i obrazima i očima. Kad vidite nesklad u tome, pogotovo mišić koji okružuje oko, on se spontano skuplja, kao i borice na krajevima očiju. Ako je osmeh veštački imate razvučena usta dok oči ostaju iste. Oči mogu da se smeju. U stvari skupljaju se, imate borice oko očiju koje pokazuju iskren osmeh. Kad nemate skladan, simetričan osmeh onda je to kao karikatura osmeha- ironično, tzv. ledeni ili kiseli osmeh.
Pogled može mnogo da kaže
Ljudi žele da znaju da li se nekome dopadaju ili ne, da li je to gluma ili nešto autentično. Imate čitav niz pokazatelja i što ih je više sigurnije je. Ako nemate signal koji bi bio 100% siguran važno je znati da ljudi koji dobro znaju neverbalnu komunikaciju mogu da odglume. Glas postaje tiši, senzualniji ako je prisutno istinsko dopadanje. Oči jesu ogledalo duše i po pogledu se sve vidi- da li je topao, ima li čuvenog sjaja u očima. Kad je neko zaljubljen poraste mu telesna temperatura, dolazi do suzenja oka, sjaj nastaje od toga. Kada vas gleda zaljubljena osoba zenice joj se šire i to ne možemo da kontrolišemo. Kad vidite ono što vam se dopada šire se zenice i obrnuto. Ako se osoba nagne prema vama ima pozitivan stav, a ako se odmakne kod dijaloga prisutna je antipatija. Knjiga „Neverbalna komunikacija“ se koristi na mnogim studijskim grupama, ali nema čoveka koji nije zainteresovan za to. Svi mi učimo komunikaciju i to se uči celog života. Niko nije savršen u tome već se neprekidno uči pa sve bolje plivate u toj oblasti. U tumačenju i izražavanju veoma je bitno da pošaljete jasnu neverbalnu poruku. Da ne šaljete dvostruke neverbalne poruke. To je važno da znaju i roditelji u vaspitanju. Deci ne možete da nešto zabranjujete „nemoj da diraš“ kao da ga provocirate ili nekim šaljivim tonom da govorite, to nije dobro. Dete jako dobro shvata ono što nije izgovoreno i da li je reč o ozbiljnoj zabrani- napominje prof. Trebješanin.
Kritičko mišljenje
Ljudi su danas putem medija, društvenih mreža i generalno interneta okruženi brojnim savetima a mnogi od njih su vezani za ljudsku dušu, psihologiju, partnerske odnose, psihička stanja… Važno je znati kako sačuvati sebe u ovom vremenu i sebe održati u dobrom mentalnom zdravlju…
-Svestan sam toga da postoje saveti i „saveti“, da ima odličnih predavanja na internetu, ali i onih koja samo mogu da štete. Kao što imate i neke jako dobre teorije, ali i one koje zaluđuju. Lek za to je da morate imati ozbiljno obrazovanje odnosno da izgradite svoje sopstvene kriterijume i naučite da mislite kritički, ali to bez nekog zaista dobrog školovanja i kasnije razvijanja nećete nikad postići. Kad shvatite šta su principi i pravila, kad znate da razdvojite šta su činjenice od tumačenja, šta su argumenti a šta pseudoargumenti, kad znate kako može da se manipuliše, važno je naučiti medijsku i emocionalnu pismenost onda ćete imati realne procene. Školovanje je važno. Poznajem ljude koji su završili elektrotehniku, ali sjajno poznaju psihologiju i filozofiju jer imaju disciplinu mišljenja i principe koje lako posle primenjuju u drugim stvarima.
Zbir delova nije isto što i celina
Holistički pristup psihologiji je sve popularniji, kakav je Vaš pristup tome?
-Atomislitički pristup suprotan holističkom u velikoj meri je prevaziđen u nauci, pogotovo u humanističkim naukama, pa i u medicini. Vi ne možete da sagledate subspecijalizaciju ako nemate shvatanje celovitosti organizma. Taj pristup u naukama se podrazumeva što ne isključuje da izučavate male celine. Načelo geštalta je: zbir delova nije isto što i celina. Celina je više od zbira delova. Mi možemo da imamo sve note, ali jedna je ta melodija. Ona može da ide za oktavu niže ili više, menjaju se elementi, ali ostaje ta celina. U psihologiji neko može biti inteligentan, ali bi bilo pogrešno da mislimo da je pošten, moralan čovek jer to na žalost nije baš tako. Visoka inteligencija je sasvim nešto drugo u sklopu nekog ko je psihopata, sadista i nekog ko može da zloupotrebi to ili je altruista koji će se angažovati u pomoći onima kojima je pomoć potrebna- zaključuje prof dr Žarko Trebješanin.
Branka Gajić
Foto: BGonline
Knjige prof. Žarka Trebješanina “Rečnik psihologije” (cena 3200 din.) i “Neverbalna komunikacija” (cena 1199 din.) + troškovi dostave možete poručiti telefonom 066060820 ili putem porudžbenice:
