Deca ne vide i ne razumeju stvari isto kao odrasli
Deca rastu, a sa njima i roditelji. Iz dana u dan su spone među njima sve snažnije i one mogu postati divna odskočna daska ka sreći svakog člana porodice- kaže autorka knjige “Dete me izaziva” Izabel Fijioza koju je posvetila odnosu roditelja i dece uzrasta od šeste do jedanaeste godine.
Nijedno dete nije kao neko drugo, kao što ni roditelji ne liče jedni na druge. “Svi mi imamo svoju prošlost, svoje potrebe i ciljeve, svoje granice, a u skladu sa svojim godinama, hormonima, društvenim i ekonomskim položajem ne možemo svi podjednako da se posvetimo detetu. Nijedan odnos između roditelja i deteta ne liči na drugi jer se on svaki put stvara između dve određene osobe u specifičnom kruženju. Na svakom roditelju je da stvori odnos sa svojim detetom. Razmislimo zajedno i prilagodimo naše ponašanje vaspitanju koje odgovara specifičnim potrebama našeg deteta, a ne nekom zamišljenom detetu!”- objašnjava Izabel Fiojiza i ističe da iako starija deca umeju da sarađuju bolje od dvogodišnjaka i trogodišnjaka, to ne znači da će u kući biti mirno i tiho onoliko koliko bismo želeli.
Rezervoar ljubavi
Neka deca su nemirna, neka neuredna, neka ne mogu da se koncentrišu, zaboravljaju svoje stvari, neki su agresivni, pa čak i nasilni prema svojim drugarima, dok su neka deca izrazito povučena i bez samopouzdanja.
Kako se nositi sa tim i ispratiti ih što bolje, a ne ulaziti u neprestane svađe, jedno je od pitanja kojim se bavila autorka knjige “Dete me izaziva”. Pisala je i o stresu, potrebi za vezivanjem i slobodom kao uzročnicima brojnih takozvanih problematičnih ponašanja, odgovorila na pitanje kako ispuniti rezervoar ljubavi mališana i kako nahranimo njihovu sigurnost i poverenje, kako ih saslušati i dočekati njihova osećanja…
“Dobro znamo da dete nije odrasla osoba u minijaturi, ali moramo priznati da mu često zameramo što se ne ponaša upravo kao odrasla osoba! Pošto se njegov mozak razvija, dete ne vidi i ne razume stvari kao mi, odrasli. Kada toga nismo svesni, sukobi samo izviru, nepotrebno kažnjavamo decu i padamo u očaj. Ako mala devojčica laze možemo li se prema njoj ponašati na isti način
kao i prema šestogodišnjakinji ili „Kako mu objasniti da je njegovo ponašanje neprihvatljivo?“ Roditelji najčešće postavljaju ovo pitanje.
Deca ispoljavaju pasivno ponašanje, inat, nasilna su ili se distanciraju od nas i naših saveta? Imamo utisak da nas izazivaju? Kad procenimo da je njihovo ponašanje neprihvatljivo, padamo u iskušenje da pojačamo kontrolu da bi oni bili poslušni…”- piše Izabel u knjizi “Dete me izaziva”.
Odjeci prošlosti u svakom roditelju
Ali, nekad se svi pokušaji roditelja završavaju najčešće rečenicom: „Sve sam pokušala, a on opet!“. Izabel kaže da taj ton ispoljava ljutnju prema detetu koje se ne povinuje našim očekivanjima.
“Naučnici su pokazali da razum izgleda ne utiče na vaspitne stavove. Drugi su pomoću današnje sofisticirane tehnike magnetne rezonance pokazali koliko se sudaramo s odjecima sopstvene prošlosti. Intenzitet naših emotivnih reakcija još uvek nam ne dozvoljava da budemo onakav roditelj kakav bismo želeli da budemo, čak nas sprečava da razmišljamo staloženo. Brojni roditelji smatraju da se njihova uloga sastoji u postavljanju granica i da je ljubav nagrada, a u njima je duboko ukorenjeno ubeđenje da su kazne neophodne i da mogu da budu pravedne. Za neke su šamari i udaranje po guzi deo roditeljskog prirodnog vaspitnog arsenala. Uprkos tome što to nema uticaja na dečje ponašanje na duže staze, nije lako poljuljati takva ubeđenja. To je tako zato što većina roditelja veruje u to vekovima unazad, ali i zato što smišljanje drugih opcija iziskuje malo vremena i spokoja. Pošto nisu mnogo znali o mozgu, naši preci, pa i naši roditelji, mogli su da veruju u neškodljivost vaspitavanja zaplašivanjem. Danas je dokazano da izloženost stresu, dok je mozak u razvoju, remeti nivo hormona i izaziva promene moždane strukture. Neuroimidžing i naše znanje o neuronima, hormonima stresa, o inteligenciji i sećanju bez izuzetka nam ukazuju na to da pod hitno moramo da usvojimo nenasilan metod vaspitavanja. Osim afektivnih ožiljaka, po mozak su psihološke posledice šamara, ali i vikanja i pretnji danas neporecive: menja se bela supstanca, izvesne zone se ne razvijaju, dok su amigdala i neuronske putanje stresa previše aktivne. A i zašto bismo trošili toliko energije na sukobe kad se svakodnevica može živeti drugačije? Život sa detetom može da bude pravo
uživanje kad ga razumemo”- zaključuje Izabel u knjizi “Dete me izaziva”.
Dete treba da ima poverenje u roditelje
Roditelju je cilj da detetu jednog dana ne bude više potreban. Ali, to ne pada svima lako, neki tuguju zbog toga, i nije uvek jednostavno uočiti detetovu potrebu za nezavisnošću i dozirati smanjenje kontrole.
“Veliko tumbanje koje predstoji u pubertetu priprema se tako što se ojačava poverenje, dete treba da ima poverenja u vas! Tokom tog perioda roditelje bi trebalo da vodi pitanje: da li moje dete može da se osloni na mene? Kad zasadimo seme u svojoj bašti, bolje je ne vaditi ga svakog dana da bismo procenili koliki mu je koren… Jedan deo njegovog rasta odvija se bez mnogo buke, pod zemljom. Isto tako ne otvaramo silom pupoljke, već s divljenjem i zahvalnošću posmatramo kako procvetavaju u svom ritmu…Ako bismo ruži skinuli trnje i latice, ona nikad ne bi postala bela rada. Da li je ruža manje lepa od bele rade? Da li je hrast bolji od bora? Dobili smo seme da se staramo o njemu. Naša uloga sastoji se u tome da mu dozvolimo da poraste, da mu pružimo najbolje zemljište, potrebnu hranu, da podupremo prečkom mladu biljku koja raste i otkrijemo njene potrebe u skladu s njenim reakcijama. Treba li joj više sunca, ili je, naprotiv, treba smestiti u hladovinu? Da li često traži vodu ili joj više prija suv teren? Iako kompetentni baštovan poseduje izvestan broj teorijskih informacija o potrebama određene vrste, biljka je ta koja mu sama govori šta joj je neophodno, šta joj se sviđa više a šta manje izražava se tako što ili vene ili se razbokorava, lišće joj žuti ili se bogato grana, rascvetava i nudi plodove. Ako nam se deca ne razvijaju kako bi mogla, ako ne jedu kako treba, ne spavaju dobro, nemaju dobar uspeh u školi, to ne znači da su loši, već da nešto nije u redu. Oni nam tako signaliziraju: „Nešto mi nedostaje“ ili „Nisam dobro“.- poručuje autorka knjige “Dete me izaziva”.
Knjigu “Dete me izaziva” po ceni od 799 din. + troškovi dostave možete poručiti telefonom 066060820 ili putem porudžbenice:
© by BGonline. All rights reserved
