Većina nas je u životu osetila usamljenost u „svoja četiri zida“ ili se osetila potpuno samom u sobi punoj ljudi. Današnje društvene norme nameću nam da treba da smo uspešni u skoro svakoj sferi, a sa društvenim mrežama – da sav taj uspeh podjednako uspešno i prezentujemo široj javnosti i tako budemo uspešni i u sferi uticaja. Ipak, ove norme i zahtevi često imaju negativne posledice – narušene odnose sa onim prijateljima i bližnjima koji su bili tu pre Tiktoka, Instagrama, Fejsbuka, Jutjuba. U trci sa sve većim brojem istinskih obaveza i onih koje smo dodatno sebi nametnuli, sve je manje vremena za objašnjavanje, pravdanje ili deljenje ličnih ciljeva i poteškoća sa kojima se suočavamo.
U utorak 28. juna 2022. u 19h u Domu omladine Beograda u okviru ciklusa tribina PSIHOTERAPIJSKE PRIČE biće održana tribina na kojoj će govoriti Milan Damjanac, mr socijalnog rada, psihoterapeut konstruktivističke psihoterapije, dok će moderator biti Uroš Pavlović, dipl. psiholog, psihoterapeut pod supervizijom, osnivač Asocijacije edukativnih praksi.
Krilatica „ú se i u svoje kljuse“ danas kao da dobija novo značenje. Osećaj nepoverenja ili sramote da podelimo sa drugim svoje planove, osećanja, strahove ili suzdržavanje od iskrene, otvorene i neposredne komunikacije, vode nas u usamljenost. Osamljujemo se često i verujući da ćemo „kupiti“ vreme i postići veći uspeh u svakoj sferi. Međutim, koliko god osama ponekad bila benefit, toliko može biti i put u veću usamljenost. S druge strane, iz osećanja samoće nastala su velika dela književne i likovne umetnosti.
Koliko su blisko povezana osećanja samoće i usamljenosti? Koje su suštinske razlike između ovih osećanja i da li je jedno „bolje“ od drugog? U kojoj meri je u redu da osećamo ova osećanja, a kada je vreme da ta osećanja ispoljimo i podelimo sa nekim? Kako da prepoznamo i pomognemo onima koji su ovakvim osećanjima preplavljeni?
