Cela planeta je moj dom
Doručkovao je sa mongolskim plemenima, ručao sa gusarima i večerao na ruševinama Crvenih Kmera, putovao je pešice, na leđima slonova, kamila i konja, motorima, avionima i autobusima, a najviše svojom “ladom nivom”.
Družio se sa piratima, razgovarao sa Deda Mrazom, pričestio se kod lažnog Isusa u Rusiji, dobio batine u mirnoj Australiji, bio više puta opljačkan, obišao veći deo Evrope i Azije i svoje doživljaje opisao u knjizi “Velika avantura”. Viktor Lazić(35) uglavnom obilazi mesta koja turisti izbegavaju, a putuje koristeći kompas i mape i s lakoćom se odriče svega kako bi stekao što više znanja.
Tokom godinu i po dana i svoje velike avanture koja je trajala 421 dan Viktor je proputovao 32 zemlje, obišao 3 kontinenta, 65 puta je noćio u krevetu, 308 puta u Ladi, a ostalim danima na otvorenom. Nijedan dan mu nije bio isti. Sa ove vremenske distance budući da je prošlo 10 godina od ovog putovanja sve mu deluje prilično nestvarno. Trebalo je voziti 80.000 kilometara, a tu su i ostala prevozna sredstva koja su ga često namučila, od magaraca i konja, pa do helikoptera.
– Kad sam krenuo, nisam mogao da znam šta me sve očekuje, a to je bilo dobro jer ko zna da li bih inače krenuo. Ako čovek nije dobro društvo sam sebi onda mu je potrebna pomoć. Ja sam, doduše, imao izvrsno društvo – seksi lutku Milevu koju mi je kupio otac jer moja majka nije želela da me pusti na put bez nje jer je procenila da je najopasnije u mom podvigu to što na putovanje krećem sam Otac se iz seksi shop-a vratio sav zajapuren i zbunjen jer su ga pitali kakvu tačno lutku želi. To su porodične anegdote koje će se uvek prepričavati. Lutku je obukla, stavila joj kačket, čak i cigaretu u usta i smestila je na zadnje sedište. Prihvatio sam da se ne bih svađao, ubeđen da ću je baciti posle nekoliko kilometara. Kad god bih pogledao u retrovizor, štrecnuo bih se ugledavši Milevu – čak je i meni ličilo da neko sedi iza mene! Tako sam odlučio da je ostavim, a mnoge epizode širom sveta sa njom postale su legendarne. U nekim državama, na primer u Bugarskoj i Rusiji, privlačila je veću pažnju medija od mene, postala je prava televizijska zvezda-priseća se Viktor.
Na meti pljačkaša
Boravio je tokom svoje velike avanture u 4 problematične provincije, putovao 140 000 km, prešao 102 granična prelaza, imao 34 kvara na automobilu i u svakoj situaciji je, kaže, bio pribran.
-Svakog dana događale su se čudne, nekad lepe, nekad teške situacije. Recimo, upoznajem čoveka koji za sebe veruje da je Isus Hrist i okružen sam sa 5.000 njegovih poštovalaca. Šta da kažem? Pošto već tvrdi da je vidovit, ja postavio sam mu pitanje vezano za Kosovo. Trebalo je biti snalažljiv. Kad mi je istekla dozvola za boravak u Rusiji, uspeo sam da pronađem rupu u zakonu koja je šokirala celu rusku graničnu službu i nateram ih u nekoliko navrata da mi tu dozvolu produže. Trenuci kad je auto metar u blatu, kad sam na meti pljačkaša ili pomahnitale dece koja bacaju kamenje na moj auto, sve to se može i mora preživeti samo kada je čovek smiren. Kad kontrolišete svoje postupke, kontrolisaćete i tuđe-priča Viktor.
Neretko je Viktor bio na meti pljačkaša. Ukrali su mu tokom ovog putovanja 7 fotoaparata i 3 mobilna telefona, ali na sreću svake večeri je prebacivao snimke na računar i hard disk, tako da je sačuvao ono što mu je bilo vrednije od tehnike.
-Kad nešto ne možeš da promeniš, tome se moraš naviknuti, kao vremenskoj nepogodi. Tako sam i ja uvek bio spreman da budem opljačkan. To nije tako strašno, kad se čovek jednom sa tim pomiri. Lopovi su veoma maštoviti, a najviše cenim one koji me opljačkaju, a da to i ne osetim. Ima i nasilnika, naravno, ali to je već posebna priča.
Priroda je najbolja navigacija
Putovanje bez gps-a, uz kompas i stare mape mnogima je nezamislivo, ali Viktor kaže da je njemu tako bilo lakše!
-Mi smo navikli da se oslanjamo na moderne uređaje i onog trenutka kad oni zakažu, ostajemo izgubljeni, kao da smo sa njima pola mozga izgubili. Kad koristite GPS, on nije stopostotno tačan, a može se dogoditi i da vas navede na potpuno pogrešan put. Kad kao koordinate koristite Sunce, zvezde, strane sveta, ako se izgubite, uvek ćete naći svoj put. Mislim da sam se više od 100 puta izgubio, ali nikad nisam imao ni najmanju sumnju da ću izaći na pravi put samo prateći kompas i Sunce. Nisam protiv korišćenja GPS-a, jednostavno je meni u tom trenutku više prijalo da ga ne koristim, dopadalo mi se da me moj mozak navodi. Odlično je da naučimo da koristimo i GPS koji nam je prirodo usađen.
Bilo je dana kad nije imao ni elementarne uslove, čak ni gde da se okupa…
-Mi nismo svesni koliko smo blagosloveni, da se barem 50 odsto ljudi na svetu kupa možda jednom mesečno. Prvih dana bude jako teško, zato što se koža nije navikla i svrab jako smeta. Posle se čovek navikne, čini se da može bez kupanja do kraja života. Nisam to doživeo kao tako strašnu stvar. Da se na razume pogrešno, apsolutno sam za redovna kupanja i održavanje redovne higijene, ali je činjenica da nije smak sveta ako tako nešto izostane. Čovek mora imati svoj cilj, a meni je bio da obiđem svet i što više ga upoznam a zatim ga opišem u putopisima. Ako je kupanje žrtva koju moram da podnesem, na to sam bio spreman, naročito sa 25 godina. Na sledećem putovanju sam čak oborio taj rekord, stigao sam do 22 dana bez kupatila. Recimo, u celoj Rusiji u selima uglavnom kuće nemaju svoja kupatila. Obično postoji jedno zajedničko kupatilo za celo selo, koje radi samo subotom pre podne i tu se muškarci i žene zasebno kupaju, ali goli. Ko propusti subotu ujutru ili mu nije prijatno da se odjedanput sa još dvadeset ljudi nađe golo negde Bogu iza nogu, tom ostaje samo da se navikne na nekupanje. Ubeđen sam da je taj nedostatak higijene ojačao moj imunitet i da možda i zato nisam bio mnogo bolestan.
Ražnjići od pacova
Smršao je tokom ovog putovanja 22 kg, a često imao priliku da jede neke nesvakidašnje obroke.
-Slepi miševi, recimo, imaju ukus zečetine, ali njih ne bih svrstao u najgore obroke. Pacovi nabijeni na ražnjiće su takođe ukusni, samo ih je gadno gledati. U Aziji su često ćufte pravljene od mišijeg mesa i to jedu skoro svi turisti, a niko to ne zna. Zmije mi se nisu dopale, a najgore mi je bilo na Filipinima, pokušaj da pojedem nacionalni specijalitet, do pola formiran fetus pačeta iz mućka-otkriva Viktor.
Viktor je deveta generacija u njegovoj porodici koja se bavi knjigom i kulturom. Kad je imao 9 godina baka ga je proglasila naslednikom, čuvarom porodičnog blaga, pa je od najranijeg detinjstva posvećen otvaranju biblioteke i muzeja. Tako je, prirodno, na putovanjima sakupljao stvari i knjige za muzej i slao ih brodovima, vozovima, avionima, uvek punio ladu knjigama skoro do vrha što je dalo jednu novu dimenziju i smisao njegovim putovanjima.
Viktor je jedan od najznačajnijih srpskih putopisaca, direktor Muzeja knjige i putovanja i Muzeja srpske književnosti koji su u sastavu udruženja Adligat Samo sa ovog putovanja je kući poslao 1 tonu knjiga i predmeta za Muzej knjiga i putovanja. Kad je bio u situaciji da bira da li će jesti ili kupiti neku knjigu, uvek je knjiga prevagnula..
-Mnogo puta sam noćio u kolima baš zato što sam novac izdvojen za hostele, trošio na knjige i zanimljive artifakte, koji se sada mogu videti u muzeju. Tu su, na primer, knjige od slonovog izmeta, sa koricama od ljudskih kostiju, listovima od palmi, bambusa, bananinog lišća… Tu su i magijske knjige mnogih plemena koja još žive u džunglama, drevni svici mnogih naroda. Iz Kine sam doneo knjige od pirinča koje mogu da se pojedu.
Od advokata to automehaničara
„Nikad se nisam plašio da putujem sam, ni sa 15, ni sa 25 godina“- reči su Viktora Lazića. Odakle ta hrabrost?
-Nedostatak straha i hrabrost nisu isto. Ne smatram sebe hrabrim. Ja nikad neću ići tamo gde znam da ću imati problem. Ali, nemam strah da negde odem i upoznam se sa situacijom. Svuda se osećam kao kod kuće i verovatno je to razlog. Nigde nisam stranac, cela planeta je moj dom. Taj osećaj da sam svuda „svoj na svome“, da ću pronaći način i uspeti da urazumim ljude koje srećem, verovatno je glavni krivac za taj moj stav. Sada je tu i bogato iskustvo koje mnogo znači.
Diplomirani pravnik, advokat, prevodilac, putopisac… Na ovaj spisak Viktorovih znanja i veština može se upisati i automehaničar čemu svedoče brojne situacije u kojima je na putovanjima popravljao svoj automobil.
-Kad sam završio Pravni fakultet odmah sam otišao na praksu u jednu automehaničarsku radnju, kako bih naučio da popravljam ladu nivu. Čak sam fakultetsku diplomu podigao u automehaničarskom odelu! To se, naravno, slučajno dogodilo, pošto je radionica u kojoj sam se obučavao bila u neposrednoj blizini fakulteta. Ne bih usudio da sebe nazovem dobrim automehaničarem, ali znam sasvim dovoljno da mogu da se snađem ako dođe do manjih kvarova usred pustinje i sasvim dovoljno da ne mogu baš lako da me prevare razni automehaničari po svetu. U mojoj porodici je inače tradicija već više vekova da svi znamo više zanata, kako bismo osigurali da ćemo u teškim vremenima moći da se snađemo, pa mi ovaj kurs nije bio ništa neobično. Ja sam inače i advokat I prevodilac, imam licence za turističkog vodiča, zdravlje i bezbednost na radu itd., pa što ne bi u tom nizu stajala i krajnje korisna automehaničarska diploma.
Putovanja bez mnogo novca
Dok će se mnogi pitati na koji način Viktor već skoro dve decenije putuje širom sveta i koliko novca je potrebno za ovakve avanture, popularni svetski putnik kaže da uglavnom u svaku novu avanturu kreće sa vrlo malo novca i da manje troši na putovanju nego kod kuće.
-Svako putovanje se finansira na drugačiji način, zavisno od trenutka… Često sam se zaustavljao i zapošljavao na samim putovanjima, što nije bilo teško s obzirom na to da znam više zanata. Naročito često sam se bavio prevodilaštvom i pružanjem pravnih usluga i saveta, što su poslovi koji se lako obavljaju preko računara. Međutim, kad zagusti, bio sam spreman da prihvatim svaki posao. U Moskvi sam radio u lancu turističkih apartmana, raznosio stvari po sobama. U Mongoliji sam morao da perem magarce na jednoj farmi, kako bih otplatio jednu tešku popravku automobila. Mnogo je takvih primera. Najčešće sam putovao sa minimumom finansijskih sredstava, manje sam trošio na putovanju nego kod kuće, a daleko manje nego što ljudi obično troše na letovanju ili zimovanju. Naravno, prolaze godine i moji poslovi su u međuvremenu postali veoma uspešni, tako da sada ne moram toliko da se žrtvujem. Mada, ima dosta čari u tome da se negde pojavite kao običan čovek, a ne kao bogat turista. Verujem da su se većina stvari koje sam doživeo, koje su me duhovno obogatile, dogodile baš zbog takvog načina putovanja toga. Važno je da čovek nauči da se bez svega može. Putovanja tu lekciju naročito dobro podučavaju. Sav luksuz na koji smo navikli, zapravo nam nije potreban da bismo uživali u životu, i to se jasno vidi dok se, recimo, gleda zalazak Sunca na obali mora u Urugvaju. Može se čak i sa minimumom hrane, kamoli bez svega drugog. Zato kada krećem na putovanje nosim malo stvari, jedva dve, tri majice i dva-tri šorca i pantalone. Važno je uvek poneti celog sebe. Mnogo godina na putovanjima me je naučilo da, zapravo, ništa što ne nosim u sebi, nije zaista moje i ne treba da bude moje.
Ko ne putuje, taj ne čita, ko ne čita – taj ne putuje
„Još mi se putuje, nije dovoljno, šta je 100 zemalja kad ih ima još toliko?“ –kaže Viktor kroz osmeh i s nestrpljenjem iščekuje novu priliku da se otisne u svet.
-Ka putovanjima me vuče žeđ za znanjem. Putovanje i čitanje knjiga su za mene dve strane istog novčića. Ko ne putuje, taj ne čita, ko ne čita – taj ne putuje. Moja je potreba da unapredim svoje biće, duhovno i intelektualno i da budem svestan sveta na kojem živimo. Upoznavanje različitih naroda i kulture uvek je važnim delom i upoznavanje samog sebe.
Čitaoci Viktorove knjige „Velika avantura“ imaju priliku da putuju s njim na sva ona mesta na koja je stigao na svoj način.
– Upoznaće čitajući „Veliku avanturu“ svet od Kosova do Spicberških ostrva blizu Severnog pola, od Norveške do Vladivostoka i Koreje, preko Filipina, Vijetnama i Kambodže do indonežanskih ostrva i Istočnog Timora. Proputovaće sa mnom 20.000 kilometara kroz australijsku pustinju, od Perta do Brizbejna, Sidneja i Melburna. Upoznaće se sa Sami narodom, domorodaca severne Evrope, evropskih Indijanaca za koje malo ko zna, voziće se sa mnom na krovovima azijskih autobusa, družiće se sa kraljevima raznih plemena, penjati se do vulkanskih jezera- otkriva Viktor Lazić.
Branka Gajić
Foto: Jelena Vlatković i privatna arhiva
Intervjui i tekstovi Viktora Lazića:
U šetnji sa pokojnicima
Maldivi na drugi pogled
Putovanja kao stil života
Kaži šta čitaš i reći ću ti ko si
Kako izgleda najveća žurka na svetu?
Ljubav na drugačiji način
Pravoslavlje u srcu Afrike
