Muškarci mnogo bolje ćute o svemu
…Gde su nestali muškarci koji srcem vole i celim bićem razumeju žene?
Kad bi život hteo odjednom da mu pruži sve što on želi, odbio bi jer „ko još hoće da pojede svu hranu sa švedskog stola kad je lepše degustirati i uživati, uzimati taman onoliko koliko ste gladni”. On više voli život koji ga čeliči izazovima.
Mislite li da postoji na ovoj planeti čovek koji je ozdravio, a verovao da mu spasa nema? Kad ste videli čoveka koji je uspeo, a da je ujedno u uspeh sumnjao? Kad ste videli da je neko našao ljubav svog života, a da je verovao da ljubav ne postoji…- pita se Bogdan Stevanović Blogdan u svojoj novoj knjizi „Sa druge strane obloga“ i otkriva: „Ako ne znate kako da ćutite o bitnim stvarima u životu pitajte muškarce. Mi mnogo bolje ćutimo o svemu što nam je važno“.
O čemu ćutiš i još uvek ne možeš da pišeš?
-Mislim da ne postoje stvari o kojima pisci ne mogu da pišu, već samo stvari koje su napisali, a nisu spremni da objave. Takođe, uveren sam da svi pisci imaju napisane stvari koje čekaju da budu objavljene ili kad oni umru ili kad umru ljudi o kojima su pisali. Ja da mogu da odgovorim na ovo pitanje, verovatno bih mogao i da objavim te stvari koje pišem. Ukoliko ih ne objavljujem, znači da nisam spreman ni da ih priznam. Meni su inspirativni ljudi okarakterisani kao marginalni, kao i oni koji pripadaju manjinama. Jer svi mi pripadamo nekoj manjini, a retko ko shvata da mnogo manjina čini većinu, zato su sve priče o pojedincima zapravo priče o svima nama- priča za BGonline popularni bloger Bogdan Stevanović Blogdan, autor knjige „Obloga od mastila“ koja je dobila svoj nastavak pod nazivom „S druge strane obloga“.
Zbog čega su kukavice oni koji se svete?
-Zbog toga što nemaju hrabrosti da nastave dalje, da gledaju svoja posla, da oproste. Zbog toga što misle da će revanšizmom da doprinesu ravnoteži univerzuma, ne shvatajući da tako samo narušavaju balans sopstvenog bića. Zbog toga što umesto da nastavljaju dalje, pod izgovorom svojih slabosti svaljuju krivicu na druge, pa se više bave time kako da naude njima nego da dobročine sobom.
Kažeš da nije muški ćutati, a ipak mnogi muškarci ćute o važnim stvarima. Zašto to rade i uglavnom su otvoreniji prema ženama?
-Mi smo dresirani i vaspitani da ćutimo, pogotovo kad boli, kad je teško, kad je izazovno. Jer puštanje glasa, pa i razgovaranje na temu neželjenog, klasifikuje nas kao plačipičke, sekaperse, šonje, mlakonje, pizde kako god. Toliko sočnih naziva za osećajne muškarce ima, prosto čovek ne može da se odluči koji da izabere kad poželi da nas uvredi. Muškarci mnogo godina, pogotovo tokom godina svoje emocionalne nezrelosti, mere i upoređuju svoje muškosti sa ostalim pripadnicima čopora. Zato ćute o onome što ne doprinosi njihovoj reputaciji među ostalim nosiocima Y hromozoma. Tek kad testosteronska priroda popusti, pa shvatimo da postoji nešto više, dalje i uzvišenije od ovozemaljskog ratovanja, osvajanja i sticanja – oslobodimo se i proživimo.
Šta se krije iza ćutanja i neiskazanih osećanja?
-Ja bih rekao da se krije strah. Od toga da ne budemo (ponovo) povređeni, od toga da ne budemo iznevereni, od toga da će nas pogrešno razumeti. Ponekad leži i nihilizam, melanholija i letargija. Uglavnom, malo toga lepog. Od previše progutanih emocija na kraju se zagrcnemo. I onda nas ne udave drugi, već to uradimo sami sebi.
Gde su nestali obični muškarci, oni što srcem vole i celim bićem razumeju žene?
-Nisu nestali, samo su postali neuočljivi jer nijedan ženski magazin više ih ne beleži u mapu poželjnih, a nijedan muški magazin im ne daje osnova da pomisle da su dovoljni baš takvi – obični. Ti obični muškarci najčešće su najbolji drugovi ženama, oni koje nazivaju drugim bratom ili bratom kojeg nisu imale. Nekako su suviše ok da bi bili uočljivi bilo kome. Zanimljivo je što su tu, prisutni više nego ikad, samo nikome radari nisu podešeni na primećivanje njih.
Koji deo tebe piše i u kom smislu tebi pisanje predstavlja neku vrstu terapije? (a pri tom terapeutski deluje na druge)
-Ranije je pisao deo mene koji je besan ili povređen. Vremenom se to promenilo i počeo je da piše onaj radoznali deo mene. Raduje me što je došlo do te promene, jer u tom izlivanju žuči kad smo besni malo toga plodnog može da nastane. Sada pišem onim naivnim, dečijim delom sebe, koji sam reanimacijom vratio iz kliničke smrti nazad u život. I mislim da mi je od velike koristi, jer je taj deo čoveka mnogo maštovitiji, slobodniji, kreativniji. Dete od kamenčića može da napravi najlepšu igračku samo zato što samo sebe ubedi u to. Pisanje je vrlo slična stvar – stvaraš svetove od beline papira.
Koji je najlepši kompliment koji si dobio?
-“Prosto ne znam da li bih te za sebe ili za moju ćerku.“ Hahaha, ovo nije najlepši, ali je definitivno najduhovitiji koji sam dobio. Kada sam bio na književnoj večeri u biblioteci u Kostolcu, u publici je bila gospođa koja je slepa i kojoj moje priče čita najbolja prijateljica kojoj je ona sada kuma. Ona mi rekla da me očima jasno ne vidi, ali da me kroz reči vrlo jasno oseća. To mi je bio najlepši i najemotivniji komentar koji sam ikad dobio.
Šta te je inspirisalo da napišeš govor za matičara 21. veka?
-Drugarica koja mi je rekla da će umesto matičara imati govor na svadbi i da joj treba tekst za tu priliku. Dakle, namenski sam na ga napisao, ali mi je seo. A iskren da budem, nakupilo mi se u mislima mnogo toga na temu braka, venčavanja, matičara, običaja, babina i ostalih pratećih otežavajućih okolnosti za opušten i srećan život, i onda je ta priča lako izašla na papir. Raduje me što ima tu praktičnu funkciju, i već mi javljaju da ga čitaju na svadbama onako zaista . 🙂
Zašto ne navijaš za brak?
-Nije da ne navijam za brak. Ja sam protiv venčavanja motivisanih stanjem u mladinom stomaku, očekivanjima okoline, biološkom satovima, majčinskom dobronamernošću i očinskom brigom. E, kad bismo iz matične knjige venčanih odstranili sve brakove inicirane upravo tim motivima, malo brakova bi ostalo upisanih u nju.
Zašto se muškarci kriju od braka i samo žene maštaju o venčanici i romantičnom venčanju? Šta u svemu tome nije romantično?
-Nije ženama lako, od malena vaspitavane pričama o vilama, balskim haljinama i princezama kojima su samo prinčevima na belim konjima falili kako bi živele srećno do kraja života. Pritom su njihove čukunbabe, prababe, babe i majke imale venčavanje kao jednu od najvažnijih ceremonija u životu. Odustati od takvog koncepta braka i slavljenja kroz familijarnu gozbu, značilo bi obrušiti se na tradiciju. Nisu ni muškarci u mnogo boljoj poziciji, samo pritisci krenu možda malo kasnije. Oko 40. godine. Kad ćeš, pa što nećeš, pa ima li koja, pa ček da ti nađem ja neku, imam za tebe prijateljicu.
Ne dajte nikom sopstvena krila, ali letite u istom pravcu…- jedan je od saveta tvog matičara 21. veka. Greše li ljudi mnogo gubeći sebe pored nekog?
-Greše ukoliko potkrešu svoja krila kako bi hodali pored nekog ko svoja nije naučio da koristi. Greše ukoliko krenu da lete u pravcu u kom im njihova priroda govori da za njih nije pogodan. Greše ukoliko idu protiv sebe da bi zadovoljili nečije tuđe kriterijume za sreću.
Zašto treba pročitati “S druge strane obloga” i koji su najlepši komentari koje si do sad dobio?
-Mislim da nam neke priče iz te knjige mogu dati uvid u unutrašnje svetove ljudi koji se teško otvaraju i poveravaju, i povratiti nam saosećajnost jer smo navikli da često osuđujemo lako. Ovo je knjiga o tihima, uplašenima, ogrebanima, stigmatizovanima, zaboravljenima, zlostavljanima ali sa Oblogama koje kao uputstvo za upotrebu, mogu nama pomoći da se lakše sastavimo ukoliko smo rastavljeni ili nam pomoći da nekog drugog lepše zagrlimo kako bi se njegovi/njeni delovi sklopili nazad u celinu.
Branka Gajić
Foto: Dragan Mujan
© by BGonline. All rights reserved
