Brak ne sme da bude mučenje
Male i velike ženske mudrosti, mnogo emocije, topline, gorčine i iskustava zrele žene ispisala je Vesna Dedić u svojim romanima. Ona je samouverena, svoja, češće nasmejana nego tužna, ispunjena i zadovoljna novinarka, mama i pisac romana za koje kaže da su “laki” jer ih s lakoćom čitaju, dok ih piše dugo, pažljivo i polako, pri tom se vrlo ozbiljno baveći izučavanjem svih onih životnih situacija o kojima govori svojim čitaocima.
Nikad ne gledam u prošlost
U knjizi “Ne gledaj preko ramena” glavna junakinja pokušava sebe i druge da ubedi da je besmislen povratak bilo čemu i da je jedino ispravno gledati uvek ispred sebe.
-Pogled ispod ramena može biti pogled u prošlost, ali je i to onaj pogled kad flertuješ, stidiš se, prezireš, a sve to moja junakinja radi, baš kao i svi mi. Ja nikad nisam prestala da gledam preko ramena. To i sad ponekad radim, ali u prošost nikad ne gledam. Kad bi život trajao 300 godina možda ne bih ovako govorila, jer tad i imaš vremena da sebi dozvoliš čekanja i da više puta započinješ neke stvari. Svesna sam da je ovaj život samo ono što je danas i da samo san o budućnosti može biti smislen. Znam da ne mogu da vratim iz prošlosti ono što je bilo lepo, ali znam da možda mogu da promenim ono što je danas. Ne razumem žene koje godine provedu čekajuci da se nešto desi i da se neko vrati.
Po rečima popularne novinarke i pisca, u ovoj priči i osećanjima glavne junakinje će se prepoznati devojka od 18 godina, ali i zrela žena od 60.
-Mnogo sam o temama o kojima pišem čitala, prikupljala materijale i informacije od ljudi koji su stručni u tim oblastima, od psihologa, psihijatara, sociologa, religije. Kao žena i novinar kažem da je besmisleno biti s nekim ako su nestali ljubav i strast. U našoj tradiciji je da cenimo “žene žrtve”, da pretvaramo brak u mučeništvo, pa kažemo za neku ženu “al se ona namučila”. Nije vredno žrtvovati se ako je cena koju plaćate vaš život i vaša sreća. Sveti oci kažu da ljubav i brak ne smeju biti mučeništvo. Ja sam o tome pričala kroz života moje glavne junakinje.
“Ja ću ostati dama i kad mi se učini da prostakuše bolje prolaze od mene” misao je Vesne Dedić koja se dopada mnogim ženama. Ona kaže da je to dilema današnjeg vremena, kad su neke drugačije žene voljenije i paženije.
-Dama je žena sa samopouzdanjem i samopoštovanjem, ona koja misli svojom glavom, dovoljno hrabra da ostvari svoje želje. Ona je ličnost i ne čine je šešir i štiklice, već karakter i neodustajanje. Tokom gostovanja u nekim malim mestima srela sam upravo takve žene, neke profesorke u penziji, koje su uprkos velikim vrućinama došle na književno veče, sa sređenom frizurom, sa građanskim navikama. One nisu zarozane, prate kulturna dešavanja, imaju naviku da se viđaju s drugaricama jednom nedeljno. Čini mi se da su u manjim gradovima žene sačuvale te damske navike više nego one u Beogradu.
Napušteno gnezdo i novi život
Prošlog leta Vesnina ćerka Lenka je školovanje nastavila u Engleskoj i bio je to ni malo jednostavan a svakako nov period života koji je Vesna ipak dočekala spremna.
-Tad sam shvatila da neću više imati koga da poljubim za laku noć, kome da spremim doručak, a pošto sam znala da me može zadesiti “sindrom napuštenog gnezda” iščitala sam literaturu na tu temu kako me ne bi snašli anksioznost i depresija. Takođe sam pročitala sve o tome kako da se dete najbezbolnije odvoji od kuće. U tim knjigama je rečeno da je zadatak svake majke i oca da osposobi dete da o sebi brine onako kako su o njemu roditelji brinuli do 18. gdine. To sam primenila na sebe pa sam počela o sebi da brinem kao da sam sebi roditelj. Pre toga sam umela da ne kuvam kad Lenka nije tu, da pojedem pohovano meso koje je ostalo od ručka iako to nije dobro za moju liniju, ali kad je ona otišla počela sam da se bavim svojom ishranom, da veoma vodim računa o tome koliko spavam, prvi put sam prestala da se odričem nekih malih ženskih zadovoljstava i da taj novac ne stavljam na stranu za nešto drugo, postavila sam sebi neke nove ciljeve. Moja poruka romanom “Ne gledaj preko ramena” ženama bilo da imaju 20 ili 60 godina je da ne zanemare sebe, niti svoju dušu niti telo. Ako okrenu glavu preko ramena neće biti srećne. Onoliko koliko brinete o detetu ili o partneru kad se zaljubite, toliko treba i da brinete o sebi.
Posledice trpljenja i ugađanja drugima
Veliku lekciju Vesna je naučila od dr Slađane Filipović, osnivača onkologije u Niškom kliničkom centru. Nakon “Balkanske ulice” u kojoj je gostovala dr Filipović je ostala neko vreme u zgradi RTS-a kako bi svim zainteresovanim ženama, šminkerkama, novinarkama, montažerkama uradila pregled dojki. Vesna joj je otvoreno rekla da ne želi da se pregleda i da se plaši jer da u porodici ima predispozicije za to oboljenje. Doktorka ju je nagovorila da ipak pristane na pregled, a zatim je usledio razgovor koji joj je mnogo značio.
-Dr Filipović me je tad pitala da li sat vremena dnevno poklanjam samo sebi. Odgovorila sam potvrdno što kaže da nije čest slučaj i da najčešće oboljevaju one žene koje mnogo rade, dobre su prijateljice, ćerke, majke, one kojima se dive, savršeno drže na svojim lešima kuću i porodicu. Trpljenje i ugađanje svima često ima pogubne posledice. Doktorka Slađana kaže da i genetsku predispoziciju raka uspevaju da preduprede one žene koje svojoj sreći posvete sat vremena dnevno- priča Vesna.
Dva tipa žena
“Ja sam kraljica zaboravljanja”- tvrdi za sebe Vesna Dedić i dodaje da možda neki misle da ona krije neke stvari iz privatnog života, a da u stvari samo pamti neke prekretnice, dane kad je nekog važnog srela ili bez nekog ostala.
-Vraćam se ponekad na to šta su mi roditelji govorili, na neka svoja iskustva, šta me je kao mlađu bolelo ili zbunjivalo. Imala sam divno detinjstvo, ali sad kao zrela žena mislim da decu treba više hvaliti i pozitivno podsticati. Nekad se podrazumevalo se da budeš dobar đak, da se lepo ponašaš, poštuješ druge. Mama i tata mi nikad nisu govorili “bravo” kad položim sve ispite ili dobijem nagradu na takmičenju, to se jednostavno podrazumevalo. Mislim da je ljudima potrebno malo više ljubavi. Psiholozi se slažu u tome da lako odlaze od kuće i osamostaljuju se deca koja su u svom domu bila namirena ljubavlju.
Na pitanje šta žena u 50-oj traži u ljubavi, Vesna Dedić kaže “sve!”.
-Slika koju ljudi imaju o ženama u tim godinama je pogrešna. U Srbiji imate dva tipa žena, one koje se nose s godinama na pogrešan način tako što se botoksiraju i više ne liče na sebe. One više ne mogu ni da se smeju radosno. S druge strane su žene koje su odustale od sebe, koje imaju veliku decu i muža, brak bez strasti. Žena u pedesetoj može biti lepo brušen dijamant, a zahvaljujući svojim iskustvima može biti izazovnija.
Lekcije za bolje zdravlje
“Ako nisi nikad vežbala u 50-oj je poslednji trenutak da počneš to da radiš kako bi lepo dočekala 60. i 70. godinu, a ako si do tad jela pohovane šnicle i krompir za ručak poslednji je trenutak da prestaneš s tim jer imaš samo jedno telo”- upozorava Vesna Dedić koja se i sama toga pridržava.
-Muškarci divno brinu o svojim kolima i ne vidim nijedan razlog da žene ne brinu divno o sebi. Ako imaš 50 i tvoji krvni sudovi su prestari za čvarke, pečenje, urmašice i napolitanke ne treba da ih jedeš, a zadovoljstvo pronađi na drugoj strani. U 50-oj imamo više vremena nego sa 40 kad sam jurila da Lenka ima skuvan ručak posle škole. Umesto da sediš kod kuće i jedeš, sad možeš da upišeš ples, jezik, napraviš mini proizvodnju nečega. Sve to ne pričam iz glave, već i sama radim. Moj idol je žena sa planine kod Uba, čiji je muž kamiondžija i retko je kod kuće. Ona ima krave, traktor, radionicu, dikciju voditeljke Dnevnika i petroro dece od kojih su svi doktori nauka. Upoznala sam je u teget čipkanoj haljini do kolena, lepo doteranu I od kad nju poznajem postidim se svaki put svaki put ka me nervira što se Lenka nije javila ili što nisam još montirala emisiju.
Volim tuđe svadbe
Vesna Dedić danas piše u svojim knjigama o ljubavi, a mnogim ženama je svetionik i ponekad “glas razuma”. Priznaje da je nekad i sama verovala mnogim pogrešnim idejama koje u zrelim godinama preispituje.
-Sad za mnoge stvari imam samo jedan odgovor: „Ko kaže da moram?“. Kad sam pisala knjigu “Zauvek u srcu” nisam sebi dozvoljavala da mi veš nije odmah prostran, da u kući nije sve cakum pakum, a sad vidim da sam veliki deo života provela na relaciji kuća-posao i u tome da ugodim svima. Preterivala sam u tome i osećala krivicu ako tako ne radim. Sada već umem da kažem “neću, ne tiče me se, ne mogu, ne mora” . Moja generacija je vaspitavana da svima ugodimo. U svemu tome žene sebe dovedu do premora, pa se prelomi tako što se posvađaju s mužen, a neke se ozbiljno razbole pa krenu ukućani da ih poštuju. To tako ne mora da bude.
Iza sebe Vesna Dedić ima brak koji je odavno završen i mnogo pitanja o tome kad će se ponovo udati. Nekad je umela da najavi odlazak kod matičara u pedesetoj, ali danas kažđe da se ne bi udala ni prvi put da je nisu nagovorili.
-Volim tuđe svadbe, da na njima jedem pečenje i igram kolo, ali porodica i prijatelji su tražili svadbu pa sam i ja jednom bila mlada- priseća se Vesna. -Ljubav za mene jeste jedina inspiracija, ali nije to samo partnerska ljubav, već i ona prema detetu, poslu, novcu, biznisu… Žena sa 50 ume lepše da voli nego sa 20. Bila sam u mladosti dovoljno nesabrana da mi je ljubav predstavljala upotpunjavanje slike o sebi. Mi u ljubavi uvek volimo sebe, divimo se svojoj glavi na nečijem ramenu. Sa 50 je ženi potreban muškarac da joj ulepša život i tu nema šta da traži onaj kojem su potrebni pomoć i prevaspitanje. Te žene su umorne od toga, naročito one koje su nekad svoje muževe pokušale promeniti. Posle toga lakše kažeš “neću” i pametnije biraš.
Sa osmehom srećne žene i mame Vesna priča kako joj je Lenka pre neki dan rekla da blista, a ona joj je odgovorila da je to zahvaljujući upravo njoj.
-Više nemam majčinski brižan već vedar pogled. Sabrana sam ličnost, ne brinem. Kao majka sam neke stvari na vreme uradila, odvojila dovoljno vremena za nju. Svoje dete nisam posmatrala kao proizvod svojih želja, osobu koja treba da liči na sliku koju sam smislila. Volim svoj mir. Pisanje je samotnjački posao i veliki deo svojih romana sam napisala u kući, a finale romana pišem daleko od kuće, potpuno sama.
Branka Gajić
© by BGonline. All rights reserved
