KAD RAZUMEMO I PUSTIMO SVOJ BOL ŽIVEĆEMO SLOBODNO
“Bol iz prošlosti može biti sjajan podsetnik na snagu koju smo dobili i s kojom sada gradimo svoju budućnost… ” (S.Ubović, “Jači od bola”)
“Odvezati sebe od prošlosti i osloboditi se čitavog jednog identiteta koji smo izgradili na osnovu tog bola jeste zadatak svih koji su na duhovnom putu promene” – kaže u svojoj knjizi “Jači od bola” Siniša Ubović i napominje da je veoma važno otkriti svoje najveće strahove, sumnje i duboka verovanja koja nam ničemu ne služe i transformisati ih u nešto korisno. Dok podseća na to da su bolni događaji tu kako bi nam pružili nove mogućnosti, dodaje da je uspostavljanje kvalitetne veze sa sobom najvažniji odnos koji svako treba da gradi.
-Ne treba “pretrčavati” preko svojih emocija, već isplakati ono što nas tišti, ući u sopstvenu tugu, prihvatiti sve što se dogodilo i to da je prošlost nepromenljiva. Kad odustanemo od potrebe da žalimo nad “tužnom sudbinom” preuzećemo kontrolu nad sopstvenim životom. Ne tražite u prošlosti opravdanje za sve što vam danas ne ide. Iskoristite je kao polazište da shvatite koliko ste toga o sebi naučili i koje ste snage stekli i veštine razvili, baš zbog teškoća kroz koje ste prošli. Kad razumemo i pustimo bol počećemo da živimo slobodno- kaže Siniša Ubović, motivacioni govornik i Heal Your Life trener po metodi Lujze Hej.
Da li je teže ostati u svom bolu ili ga pustiti?
-Veoma je važno razmisliti o tome šta vas više boli, da li to što se držite bola ili što ne radite ništa da biste ga se oslobodili. Bol je tu upravo zbog nepreduzimanja akcije. Mislim da je ipak gori onaj bol koji imamo zbog inertnosti jer dok smo u tom stanju nismo ni svesni toga koliko sebe ne samo da ostavljamo uvek na istom mestu. već se čak vraćamo unazad.
Šta nam donosi, a šta odnosi ostanak u zoni komfora?
-U zoni komfora znamo sva pravila, pa i to kako da se nosimo sa svojom patnjom. Tu umemo da prepoznamo i da li je vreme da stavimo hanzaplast na svoje rane i kad ih možda treba natapkati talkom.Naučili smo u zoni komfora i da živimo sa svojom patnjom, umemo s njom da funkcionišemo, imamo mehanizme uz pomoć kojih ćemo otići u bol, bolest ili neku vrstu izgovora. Nećemo biti svesni toga da igramo ulogu žrtve, a to je za mnoge ljude problematično jer ne shvataju da izigravaju žrtvu. U toj ulozi im je uvek “bezbednije”.
Zbog čega mnogi ljudi pristaju na ulogu žrtve?
-Taj mehanizam su usvojili odrastajući, stavili fokus na spoljne okolnosti, gledajući u to šta drugi kažu i vide u nama. Kad ne dobijamo potvrdu o sopstvenim kvalitetima povlačimo se i sve više tonemo u osećanje u kojem verujemo da nismo dovoljno dobri i da je ceo svet protiv nas. Osećamo se kao žrtve i u svemu tome nemamo moć da bilo šta promenimo. Zato je važno shvatiti da od života u ulozi žrtve nemamo ništa i da je vreme da pređemo u red pobednika, pobedimo sumnje i strahove, stara iskustva i konačno budemo neko ko sam sebe vodi kroz život, sebi najveća podrška.
Koliko vremena je potrebno da bismo se promenili?
-To je proces koji traje. Ako smo 30 ili 40 godina živeli na određen način, bilo bi suludo da očekujemo da ćemo preko noći sve moći da promenimo. Ono što u radu s njima govorim ljudima je da ja nisam osoba za njih ako očekuju rešenje preko noći. Važno je da odvojimo vreme za sebe i posvetimo se sebi. Tad rezultati neće izostati.
Da li je istina da ljudi nemaju vremena za sebe?
-“Nemam vremena” je jedna od najvećih zabluda i ideja u koje su ljudi poverovali boraveći u trci za novcem i karijerom… Oni gube radost i mir koji treba da su svima najvažniji. Samo iz mira možemo da funkcionišemo na pravilan način. Kad smo u stanju radosti možemo biti neko ko je pravi učesnik svega, a kad smo u suprotnosti sa tim, nismo dobri ni sebi ni drugima. Važno je setiti se koliko je mir potreban, a postići ćemo ga odvajajući vreme za sebe.
Kakav je trag na vas i vaše odrastanje ostavio život bez oca?
-Sad kad sam roditelj, jasno znam i mogu da razumem onog ko je u nekom trenutku života doneo takvu odluku. Moj otac je otišao i pre nego sam se rodio. Ja sam s mojom decom gradio odnos iz dana u dan, sve više bivao svestan toga da sam otac, moje srce je iz dana u dan postajalo povezanije sa njima. Nijedan roditelj ne napušta dete zato što ne želi s njim da bude, već to radi jer traži neki mir za sebe. Potreba mog oca je tad bila veća od toga da razmišlja kakve će posledice ta odluka ostaviti za druge. Nikad nije u meni postojala gorčina u odnosu prema ocu. Shvatio sam da je jednostavno išao svojim putem i jedino on zna šta je na tom putu prošao. Sreli smo se mnogo godina kasnije, malo razgovarali, a čak ni sad ne znam šta mu se događalo, ali to je sve njegov put koji nema veze sa mnom. Sve te okolnosti su uticale na mene tako da sam prošao neka svoja iskustva koja su me ojačala. Ja sam danas neko ko ne meri svoju vrednost po tome da li proveo detinjstvo pored oca, niti mislim da me je to na bilo koji način ostetilo. Naprotiv, mnogo sam time dobio. Izgradio sam svoj mehanizam za snalaženje u društvu, postao sam stabilan i jak. Otac sam dvojice dečaka i čestitam sebi na tome što dajem sve od sebe da budem najbolji mogući otac. To ne znači da sam u svakom trenutku najuspešniji u toj ulozi i znam da uvek imam mogućnost da budem još bolji. Učiti o sebi je jedna od najvažnijih stvari u životu. Da nisam imao to iskustvo, pitanje je da li bih jasno shvatao danas značaj porodice i odnos s decom.
Kad i kako ste prevazišli svoj bol vezan za odgovore koje ste tražili još u detinjstvu?
-Sebi sam to još kao mnogo mlađi pojašnjavao i nalazio razumevanje, dok sam na treninzima i radionicama koja sam kasnije posećivao, ali i lične edukacije osetio da nisam do kraja taj bol pustio. Prolazio sam kroz različite procese, dozvolio sebi da osetim baš sve emocije znajući da je to dobro za mene. Očistio sam se, radio vežbe opraštanja, oslobađanja, dozvoljavanja sebi da osetim…
Da li vam je najteže bilo da oprostite?
-Meni lično nije opraštanje najteže jer sam neko ko uvek traži dobro u sebi i drugima. Odrastao sam uz majku i baku, a za mene je najveći zadatak bio da se tokom rada na sebi setim tog nekad uplašenog Siniše i iz ove perspekrive mu kažem: “Ehej, vidi sve je ok. Pogledaj šta si do sad sve postigao.” Nekad nisam bio neko ko je ponosan na sebe i svestan svoje vrednosti.
Šta je bio vaš najveći motiv da upišete glumu?
-Zahvaljujući glumi sam se oslobodio mnogih stvari koje sam nosio u sebi. Želeo sam da budem viđen na drugačiji način, da budem na neki način i “važan” i kreativno se izrazim. Danas, kad se bavim razumevanjem ljudske duše, vidim da taj moj put itekako ima smisla.
Koliko istinski čovek poznaje ljudsku dušu?
-Malo poznajemo to polje. Potraga za tim odgovorima je najvažnija u životu. Potrebno je da otkrijemo ko smo i šta smo, šta ranije nije bilo kako treba i šta iz onog što smo prošli možemo da dobijemo.
Šta je vaša poruka deci koja prolaze iskustvo odrastanja bez jednog roditelja, kao i roditeljima koji treba da im sve to objasne i pojasne?
-Najvažnije je da tuđe odluke ne shvatamo lično. Nije uvek lako, ali oslobađa. Svako radi onako kako misli da je za njega najbolje, kako bi preživeo neke svoje situacije. Moja iskustva su samo moja i ne shvatam lično postupke drugih ljudi. Ja samo tražim način da prihvatim sopstvenu mogućnost da se izdignem iznad toga. Mislim da svako to može. Dok god tražimo u drugima krivce za svoje nedaće nećemo se mnogo pomeriti i zato je važno promeniti svoj pogled na sve. To je lekovit proces u kojem preuzimamo odgovornost i vraćamo moć u svoje ruke.
Kome je namenjeno vaših 12 lekcija iz knjige “Jači od bola”?
-12 lekcija/nedelja je ništa u odnosu na ceo život. Potrebno je raditi na sebi 6 do 8 minuta dnevno koliko treba da bi se uradile vežbe iz knjige “Jači od bola”. Živimo u brzom vremenu, stalno smo u žurbi. Priručnik je takav da jedino što može da vas spreči je da ne želite da prođete kroz sve ovo. Posvetite vreme tome da skinete jedan po jedan sloj sebe i skinete sloj po sloj svog bola kako biste došli do suštine svog bića i spoznali da ste divni baš takvi kakvi jeste i veličanstveni u svojoj autentičnosti. I ne možemo da očekujemo da poverujemo u to da smo veličanstveni jer nam je to neko rekao. To je proces koji traži vreme.
Kako izgleda susret sa sobom?
-Susret sa bolom nije lak. Kažem ljudima da se ne plaše da sagledaju sebe ponovo u tom stanju. Jedan od problema je što ne želimo da sretnemo sebe u tim situacijama. Budite uvek blagi prema sebi. Ovaj program se ne bavi bolom već promenom percepcije i fokusa, a bol u svemu tome samo dotičemo. Cilj je dolazak do slobode, mira i radosti. Do odgovora na pitanje “ko nas boli”? Često postavljam ljudima to pitanje i ume da ih zbuni. A u stvari oni samo treba da razmisle o tome kome su dozvolili da ih boli i moraju li tako i dalje? Pa, i ne moraju. Ali, treba doći do toga i biti pošten prema sebi.
Branka Gajić
Foto: Ema Bednarž
Knjige Siniše Ubovića „100% JA“ (cena 899 + troškovi dostave), „Put promene“ (cena 999 + troškovi dostave), „Jači od bola“ (cena 799 + troškovi dostave) i „Moja baba zen budista“ (cena 499 + troškovi dostave) možete poručiti telefonom 066060820 ili putem porudžbenice:
© by BGonline. All rights reserved
