ŽIVOT JE SUVIŠE KRATAK DA BISMO GA PROVELI SVETEĆI SE NEKOME

“Ljubav je uteha za samoću… Koliko nas je  ostalo u brakovima bez poljubaca, u prijateljstvima bez iskrenosti, samo iz straha da ćemo ako okrenemo leđa ostati zauvek same. Nikad nam neprijatelji nisu naši partneri, deca, godine ili mala plata. Najveći neprijatelj su naši strahovi…”

Ljudi se dele na one koji su bili voljeni u svojoj porodici i na one kojima je to bilo uskraćeno, što im je kasnije u mnogome određilo i životni put- tvrdi Vesna Dedić, književnica i novinarka koja je ovog proleća objavila osmi roman “Ničija”. I ovu knjigu je pisala žonglirajući između kuhinje, televizijskog studija i kompjutera, a kad pogleda iza sebe, rezultate gledanosti njene autorske emisije “Balkanskom ulicom”, uspehe i odrastanje ćerke Lenke, kao i  prve reakcije na knjigu, konstatuje da je i ovog puta uspela da bude dobar žongler. Svaki od njenih rukopisa nosi u sebi snažnu poruku, a romanom “Ničija” je završila ciklus od osam knjiga u kojima je opisala kako se tragedije u životu dešavaju, a sreća se gradi. Strpljivo će, kako nam otkriva, sačekati da do nje dopru najveće životne istine i zatim napisati knjigu bolju od svih do sad.
-Želela sam ovom knjigom da kažem ženama ono što pokušavaju da im sugerišu i savremeni psiholozi i psihoterapeti: onoliko ljubavi koliko daješ moraš, biti spremna i da uzmeš- kaže Vesna. – Na dnevnom nivou retko koja zaljubljena žena to ume. Mislim da žene sa ovih prostora, pa i ja sa njima, imaju genetsku mutaciju koja se ogleda u nenormalnoj potrebi da se daju porodici, roditeljima, dečku, mužu, deci. Rezultat toga je i potreba, ali sa istorijskom distancom, kada nas prođe prva strast, sve bude uzvraćeno. A nikad nije. I onda se susrećemo sa razočaranjima, osećajem da smo iskorišćene i beskrajno same. Zato moja junakinja kaže na početku romana, kad je skoro sve doživela, da je ljubav uteha za samoću. Koliko nas je  ostalo u brakovima bez poljubaca, u prijateljstvima bez iskrenosti, samo iz straha da ćemo ako okrenemo leđa ostati zauvek same. Nikad nam neprijatelji nisu naši partneri, deca, godine ili mala plata. Najveći neprijatelj su naši strahovi.

Na crti sa psiholozima

Pišući knjige naučila je mnogo toga, kako o sebi, tako  i o drugima.
Vesna kaže da su je neke knjige i promenile, i dok ih je čitala, ali i  pisala.
-Možda sam teoretski pametnija od nekih drugih žena jer sam se zbog romana bavila svim aspektima ljubavi i međuljudskih odnosa. Mogla bih da stanenm na crtu mnogim psiholozima i psihoterapeutima. Ali, u stvarnom životu i ja sam rob svojih strasti i vaspitanja koji uvek pobeđuju moje enciklopedijsko znanje. Zato je sve to što sam naučila pišući korisno samo za moje čitateljke i prijatelje kojima sam besplatni psiholog, ali za svoj život sam kada sam zaljubljena kao “mala sirena”- ostaću i bez glasa samo da budem pored njega.
Kad govori o praštanju Vesna je iskrena i samokritična.
-Ja sam kraljica praštanja i to je već dijagnoza. Često me prijatelji podsećaju da sam širokogruda prema onom ko mi je radio o glavi. Zaboravim. Uvek sam bila takva jer smatram da je život suviše kratak da bismo ga traćili na osvete.

“Istovremeno volim i mrzim sebe jer nemam prag tolerancije i granicu bola koji nekad mogu da podnesem…”

Muška i ženska logika

Zašto ljudi ostaju u brakovima koji umiru, jedna je  od tema kojom se Vesna Dedić bavi u romanu “Ničija” i tvrdi da su to odluke kukavica i lenjivaca.
-Nemam opravdanje ni za žene koje kažu da ne mogu da se razvedu jer imaju troje dece, a nemaju posao. Ako je cena sata čišćenja po kućama 400 dinara i ako ti dnevno možeš sa krpom u ruci da zaradiš 4000, ne može niko da me ubedi da to nije dovoljno da prehraniš porodicu.
U romanu “Ničija” se kao ozbiljna tema tretiraju kardiološke i ginekološke bolesti koje, kako Vesna napominje, nastaju zbog tuge.
-Kod nas su još uvek predmet šala i tračeva situacije kada žena pati ili živi u braku bez seksa ili sa batinama, a garantujem da je svaki rak i svaki infarkt kod žena pre svega posledica nekog emocionalnog stresa.
Dok nam otkriva da su joj omiljeni delovi u svim njenim romanima muški monolozi i pisma koja pišu muškarci, Vesna konstatuje da je pored toga što je dobar pisac melodrama i “romana za žene”, tajna njenog uspeha u dobrom poznavanju muške psihologije.

Slomljeno srce

Kardiolog, sudija i ginekolog su ljudi koje je konsultovala pišući novi roman i od njih je naučila mnogo toga.
-Od kardiologa Srđana Raspopovića sam saznala da postoji bolest slomljenog srca i da žene deset puta češće oboljevaju od muškaraca. Naučila sam i kad je pametno koristiti “cardiopirin” umesto tablete za smirenje.Tuga,raskid, prevara, sve to stvarno utiče na naše srce i mnoge završavaju sa svim simptomima infarkta na kardiologiji. Od ginekologa dr Maričića iz “Medigrupe” sam saznala da više od polovine žena koje su se porodile prirodnim putem imaju kasnije problem sa bešikom i u seksulanim odnosima.Ti problemi se rešavaju laserom za dvadeset minuta, ali je naše žene sramota da uđu u ordinaciju i potraže pomoć zbog nemogućnosti kontrolisanja mokrenja ili suvoće vagine. Nije sramota da povećavaš usta ili da lupetaš gluposti poput ovih starleta ili da glumiš orgazam pred mužem ili odbijaš seks, a sramota je da kažeš doktoru šta ti fali. Posledica onoga što sam naučila od njih je i tema romana: kako naučiti da uzimaš,a ne samo da daješ ljubav. Moja prijateljica Marijana Sekulić, dugogodišnji sudija i sadšnji notar mi je bila savetnik kada je reč o delu romana koji se tiče sudskog slučaja i podstakla me da razmišljam o majkama koje ne mogu deci da oproste čak i kad im sud sve oprosti.

So na rani

Sve svoje knjige Vesna je napisala u apsolutnoj tišini, a muzika je inspiracija samo njenim junacima čije srce ona pažljivo osluškuje. Slaže se da je teško dotaći svoj mir i dodaje da niko od nas ne može biti u potpunosti svoj i apsolutno miran, ali i da svaka žena može da se potrudi da sačuva dostojanstvo i ne bude svačija zbog tuge što je ničija.
-Može svaka od nas da uživa pokušavajući da dostigne onaj stepen života kad si bezbrižna. Ponekad nije ni dobro biti spokojna. Koliko žena upropasti i sebe i svoj život baš u trenutku kad kaže sebi: udala sam se, imam divnog muža, divno dete i to je to… I onda se zapusti, sebe, svoj brak i svoju decu. Mora uvek biti malo rana i malo soli na rani da bismo bile žive. Ali,malo, ne mnogo soli. Kad peče treba pronaći melem.

Svoja i nečija

Priznaje da je oduvek bila nekako “na svoju ruku”.
-Od kada sam rodila dete svesno sam samo svoja.To ne znači da sam “ničija”.To samo znači da sam odgovornost za svoj i život svog deteta stavila sebi kao breme i ne postoji niko kome bih zamerila ili stavila na teret takvu odgovornost. To je s jedne strane olakšavajuća okolnost za nekog ko me može nazvati svojom ljubavlju, ali i otežavajuća zato što mi život može ulepšati samo ljubavlju, a ljubav je najskuplja reč.

Kriza samopouzdanja

Dok prebira po sećanju Vesna Dedić zaključuje da do sad nije naučila nijednu tešku životnu lekciju.
-Čim bih otvorila knjigu i videla da je lekcija teška, bacila bih taj udžbenik. S druge strane, sve teoretski znam kako treba, i u ljubavi i u poslu i u roditeljstvu, ali i dalje mi srce brže radi od mozga. Od vaspitanja, obrazovanja i od onog sa kim se budimo zavisi sa koliko samopouzdanja ćemo koračati kroz život. Čim jedna od ovih karika zataji, dolazi do krize samopouzdanja. Vera u nešto bez samopouzdanja je isto što i naivnost, nada bez pokrića. Samopouzdanje, ono pravo a ne ono koje se glumi je ono kad ti bog da i dobre roditelje i jak karakter i sreću u ljubavi.
Od petnaestogodišnje ćerke Lenke naučila je najviše, a zahvaljujući njoj je postala i bolja osoba.
-Lenka je kao i svako dete čista i gleda me širom otvorenih očiju 24h već petnaest godina. Menjala sam se u skladu sa izrazom u njenim očima kad bi me videla u raznim situacijama. Želja da se njoj dopadnem i kao osoba i kao majka uticala je na to da se više dopadnem sebi i drugima.
Svoje loše dane gleda sa nadom i verom da su joj poslati kako bi se nakon njih dogodilo nešto veličanstveno i lepo.
-Tako to i prođe i sa tim ubeđenjem dovedem sebe u red. Nisam neko ko reaguje na prvu loptu, ali na desetu reagujem kao najprimitivnija neškolovana žena. Vređa me kad nekog pustim da me slaže jednom, pa taj neko pomislili da može stalno i da je pametniji od mene zato što me laže.

Napaćene udate žene

Patrijahalno je vaspitana i za sebe kaže da je vrlo moderna mama koja insistira na pravilima patrijahalnog vaspitanja koja uključuju otmenost, obrazivanje i poštovanje različitosti.
-Moderna sam u smislu da ljudske slabosti ne zaslužuju kaznu,već razumevanje,a patrijahalna sam kada insistiram da je ženstvenost karta sa kojom devojka može da uđe u svet muškaraca kojima je ljubav, a ne koristoljublje bilo koje vrste važno- objašnjava Vesna.
Jednom prilikom Vesna Dedić je rekla da je slika “napaćenih samohranih majki” rezultat patrijahalne licemerne kulture i dodala da je veći broj napaćenih udatih žena.
-Žene se plaše osude,samoće…žene sa plaše sebe. Žene su vaspitane da vrediš onoliko koliko vredi stan, kola i imetak tvoga muža. Žene često ostaju sa muškarcima koji su manipulanti i uspeju da ih zaljubljene ubede da su niko i ništa bez njih. Mi danas gledamo milione žena koje se trude da budu što lepše, a muškarci im pokazuju da sve to još nije dovoljno. Kad izađete u grad vidite stotine prelepih devojaka koje su umesto da uživaju u večeri napete razmšljajući da li im haljina dovoljno dobro stoji i da li muški pogledi idu više ka onim nogama ili onom dekolteu.To je usud savremenih Balkanki, Ruskinja i Arapkinja. Žene evropske  kulture više cene sebe i ne ponašaju se kao konji koji trče trku, već žive svoj život.

Granica bola

Vesna Dedić iza sebe ima razvod, ali i nakon svega kaže da treba odlagati rastanke do krajnjih emocionalnih granica.
-Ako nekog voliš teško razaznaješ tačnu granicu između tvojih izneverenih očekivanja i realnog problema. Ne treba odlagati razvod zbog prevare, agresije, alkoholizma. Ali, kad je reč o neslaganju karaktera, drugačijim navikama, neslaganjima oko novca ili odnosa sa roditeljima…to treba pustiti, razgovarati, čekati i sagledati šta je samo preosetljivost,a šta realan i nerešiv problem.
Čovek nije ni svestan koliko moze da izdrži, što emocionalnog bola, što rastanaka, novih početaka, padova. Vesnine granice su rastegljive i široke…
-Ja sebe i volim i mrzim upravo zbog nepoznavanja tih pragova tolerancije ili granica bola. Nekad me slomi i najmanji grip, a nekad sa osmehom prihvatam i najstrašniju dijagnozu. Ne zavisi sve od nas, već i od onog drugog koji ume tim bolom da manipuliše, da ga ublaži ili da ga pojača do granica ludila koje nam prija. Jedina stvar u životu koju ne mogu da podnesem i reagujem kao monstrum je laž, a sve ostalo i mogu, a i ne moram da podnesem.

Branka Gajić

Foto: Mirko Tabašević

Formule ljubavi – Zoran Milivojević

© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Leave this field empty if you're human: