Tuga, sreća, strah i bes su emocije važne za preživljavanje
Sve ovo već predugo traje – rečenica je koju sve češće čujemo, kako od prijatelja, poznanika, tako i od lekara kojima se neki obični ljudi obraćaju za pomoć. I dok iz ove pozicije čekanje da se život vrati u normalu traje kao večnost, spec. psihijatrije dr Milutin Kostić zaposlen u Institutu za mentalno zdravlje Beograd kaže da će nam jednog dana sve to izgledati kao da je brzo prošlo, ali i da je bespomoćnost koju mnogi osećaju sasvim normalna. Mnogima su važni životni planovi pali u vodu, pa su tako poslovi, hobiji, druženja, emotivne veze u fazi čekanja. I život je na neki način na čekanju, a u svemu tome telo čoveka s vremena na vreme pošalje neki signal da to sve teže podnosi.
-Sve te reakcije su odraz zdravlja. Čudnije bi bilo da se neko oseća normalno u okolnostima u kojima se ceo svet nalazi. Sačuvati dobro raspoloženje u svemu tome nije jednostavno. – kaže psihijatar dr Milutin Kostić. – Većina naših osećanja su neprijatna i negativna, ali to što su takva ne znači da nisu zdrava. To što ste tužni i uplašeni ne znači da nemate dobro mentalno zdravlje. Nekad su strah i tuga odraz mentalnog zdravlja, a kod najvećeg broja ljudi je ono sačuvano. Ogroman je porast osoba koje se dijagnostikuju kao depresivne, tako i tretiraju, iako je diskutabilno da li zaista imaju poremećaj ili normalnu reakciju – tako npr. u Velikoj Britaniji trenutno se beleži do sad najveći broj korišćenja antidepresiva po glavi stanovnika – kaže dr Kostić.
Psihička bol
Dr Kostić ističe da psihička bol dosta govori i o našem odnosu u društvu i ukazuje da nam se nešto sa dušom dešava.
-To se može sagledati kroz sledeću prizmu: nije problem što vas boli kičma, već što imate npr. diskus herniju ili „nije problem što sam tužan, već što mi je neko umro“. Ljudima su potrebni zajednica, druženje, ljubav i sa te strane mentalno zdravlje je sačuvano kod najvećeg broja ljudi. U modernom društvu smo zapostavljeni ako nemamo novac ili posao. Ne postoji univerzalni savet nakon kojeg će nekome sasvim sigurno biti dobro. Šta reći osobi koja živi sama, pacijentkinji od 78 godina koja je usamljena i napeta, jedino se oseća dobro kad tokom zime ode kod brata, a kad se vrati kući njena duša ima odgovor na osamljivanje.
Usamljenost je jedan od najvećih problema modernog društva i nikome nije prijatna- ističe psihijatar dr Kostić.
-Ponekad prijaju trenuci kad ste sami, ali to je neka vrsta navike i varka. Može se uporediti sa tim kao kad pojedete slatkiš i on vam trenutno prija, ali dugoročno nije dobro da se jede neprekidno. Nekim ljudima je opterećenje da se vide s drugima, ne znaju o čemu bi pričali, razmišljaju o tome da treba da se prilagode i prave kompromise, pa im je onda lakše da budu sami. Dugoročno, sve to pruža osećaj koji je poguban za dušu. Mi smo evoluirali kao društvena bića, nije u prirodi čoveka da bude sam sa sobom, samoća je neprirodna, a navika je čudo. Usamljenost kao izbor… to je kao da kažete da ljudima prija da nemaju fizičku aktivnost. Znamo da je svakoj osobi potrebna fizička aktivnost, a to što nekog mrzi da trenira ne znači da je to dobro za njega. Nema nikakve logike u tome da osoba funkcioniše dobro samo individualno. Svima je nekad potrebno da su sami, ali usamljenost kao takva razara dušu.
I zdrava duša pati
Kako izgleda “razorena duša”, pitanje je na koje nije lako dati jednostavan odgovor.
-Ona nikad nije konačno “razorena” i uvek imamo određeni stepen kapaciteta da se iz toga izvučemo ako se okolnosti promene, ako prepoznamo da smo potrebni društvu, ako prepoznamo smisao. Kad radim sa specijalizantima pre nego bi definisali dijagnozu rekao bih im da zamisle kako bi se osećali u koži osobe koja je pacijent. To je veoma važno jer i zdrava duša pati. Patnja ne znači da smo bolesni. Patologizovanje zdravih reakcija je loše, pa je tako rečenica „Ti imaš depresiju“ ozbiljno obeležje. Treba biti oprezan sa tim. Prevashodno je važno shvatiti problem ljudskih emocija.
Kako znati da li je vreme da se obratite psihijatru, pitanje je na koje mnogi ne znaju odgovor. Dok ima onih koji su preplašeni i na najmanji simptom nemira i straha traže pomoć lekara, drugi maskiraju tegobe nadajući se da će same od sebe proći…
-Psihijatrija ima širok spektar koji tretira, od autizma, shizofrenije, bipolarnog poremećaja, depresije, anksioznosti. Za svako od tih stanja je različit odgovor i pristup. Depresija i anksioznost su ubedljivo najčešći poremećaji iz tog spektra. Oni sami po sebi imaju mnogo preklapanja i često nismo sigurni gde počinje jedno, a gde drugo i koliko su različiti. Najčešća psihička stanja tuga i strah mogu uvesti u zamku jer psihijatrija, psihologija, psihoterapija i sl. mogu i da odmognu onima koji imaju realne životne probleme. Najčešće mi ne znamo sa sigurnošću da li je osoba tužna ili depresivna ako ima problem u porodici zbog kojeg se tako oseća ili nema posao, osnovne stvari za život… Moj fokus u radu je na depatologizovanju takvih stanja. Psihijatru se treba javiti onda kad osetite potrebu, a ne zato što ste se prepoznali u opisu depresije koju ste pročitali na nekom sajtu. To je trenutak kad osećate da sa nekim treba da razgovarate jer nemate s kim, da vam je svaki dan težak, da ne možete regularno da obavljate neke svakodnevne suštinske stvari, da više ne možete sami. Ali ako mislite da možete u redu je i neko vreme da pokušate da rešite problem sami. Praksa je pokazala da se nakon 6 meseci oko 50% osoba sa depresivnim poremećajem oporavi bez ičije pomoći.
Gde je granica između depresije i anksioznosti?
Anksioznost savremenog čoveka je po rečima dr Kostića najčešći problem vezan za mentalno zdravlje, a istraživanja kažu da ne postoji jasna granica između anksioznosti i depresivnosti.
-Generalizovani anksiozni poremećaj ima komorbiditet sa depresijom. Osoba koja zadovoljava kriterijume za generalizovan anksiozni poremećaj u čak 95% slučajeva zadovoljava i kriterijume za depresivni poremećaj. Osobe koje osećaju napetost, nesigurnost, plaše se oko svake sitnice, imaju istovremeno i simptome depresije. Ja sam još na početku specijalizacije radio istraživanje kako bih uporedio depresivne u odnosu na anksiozne pacijente i sagledao biološke karakteristike jednih i drugih. Kao neiskusan lekar mislio sam da se oni suštinski razlikuju, ali kada sam dao upitnike svi anksiozni su imali povišenu depresivnost, a svi depresivni povećanu anksioznost. Samo je pitanje šta je nama uočljivije. To je apstraktan način deljenja emocija da bismo ih lakše definisali. Kad vam umre neko blizak u redu je biti tužan zbog gubitka, ali i istovremeno uplašen sa mislima o tome kako ćete nastaviti život bez te osobe. Ako sam često uplašen, to utiče na kvalitet života, pa su ljudi samim tim tužni. Ovde je samo reč o tome u kom stepenu će se manifestovati depresija i anksioznost. Opsesivno perfekcionističke osobe češće prikazuju tu vrstu anksioznosti jer potreba za kontrolom izaziva veću anksioznost kod njih. Tokom 12 godina rada u psihijatriji na prste jedne ruke mogu da nabrojim melanholične pacijente koji imaju klasičnu sliku osobe koja je samo tužna i potonula u crnilo. Svi oni trepere u sebi jer njihova tuga izaziva anksioznost.
Odgovor na pitanje zašto širom sveta postoji porast anksioznosti, depresije, samopovređivanja i samoubistava je kompleksan, po rečima dr Kostića spada pre svega u društveni kontekst (usamljenost, patologizacija odnosa, ugrožena egzistencija).
-Ako imate te životne probleme bilo bi čudno da se ne osećate loše. Stari ljudi su sve usamljeniji bez pažnje porodice. Čak 66% ljudi u Velikoj Britaniji ima problem sa viškom kilograma. To onda više nije individualni problem i nemoguće je da svi oni imaju poremećaj ishrane koji je samo njihov, to je dakle problem društva. Slično tome, u Škotskoj 20% starijih od 18 godina ima prepisan antidepresiv. Ne znam nijednu bolest od koje pati petina stanovništva, a da nije infektivna i to nevezano za godine. Depresiju ili anksioznost možete dobiti i sa 18 i sa 40 godina i u poznijim godinama, a sve je više ljudi sa tim problemom. Porast nije toliko intenzivan, ali način lečenja dramatično je promenjen (sve više lekovima, manje razgovorima i najmanje opsežnim društvenim pristupom). Mnogo puta sam preko puta sebe imao pacijenta kome bi depresija bila izlečena nalaženjem posla ili partnera i onda se kao lekar pitate da li je ta osoba zaista od ičega i bolovala.
Lekovi na svoju ruku ne treba da se uzimaju. Mnogi to znaju, ali i dalje posežu za njima bez konsultacije sa lekarom. Dr Kostić kaže da se trenutno radi na studiji u okviru koje će se dobiti saznanja o tome koliko ljudi koristi određene lekove.
-Aktuelan je ogroman problem zloupotrebe benzodijazepina (lorazepama, bromazepama) koji ogroman broj ljudi uzima na svoju ruku. Antidepresive ređe piju bez konsultacije sa lekarom jer oni nemaju naglo trenutno dejstvo, za razliku od benzodijazepina koji su poput droge. Ljudi ne znaju granicu između droge i leka. Primetio sam nonšalantnost u korišćenju bromazepama, dijazepama, lorazepama i kad pitam pacijenta da li uzima drogu kaže izričito „ne“, ali ako pitam da li uzima lekove na svoju ruku doda da npr. koristi lorazepam poslednjih 12 godina. Taj lek ima akutno prijatno opuštajuće dejstvo, izaziva zavisnost i potrebu za višim dozama. Ako naglo prestanete nakon dužeg korišćenja dobićete apstinencijalnu krizu. Istraživanja analize štetnih efekta različitih supstanci na čoveka kažu da je na prvom mestu alkohol, da je on najgora droga od svih. Na toj skali su benzodijazepini na nivou sa marihuanom. Ljudi zbog neobaveštenosti ne znaju koliko su ti lekovi opasni i da posle 4 nedelje korišćenja mogu da stvore zavisnost. Važno je imati svest o tome da lek nije bombona, da ga je u redu koristiti kad vam je mnogo teško, ali je uvek važno imati svest o rizicima. Laka rešenja ne postoje, postoji samo odlaganje problema.
Gde su čovekove granice?
-Mislim da su granice čoveka značajno veće nego što ih i sam vidi. Ali, opet moramo stalno da se podsećamo da nijedan čovek nije ostrvo. Na Institutu za mentalno zdravlje među pacijentima imamo i majke koje su izgubile decu, što je najstrašnije što može nekome da se dogodi. Često te osobe ne mogu da se iščupaju iz onog što se desilo i prebole taj gubitak. Tu su pogledi sažaljenja, kao i osećaj dodatne usamljenosti zbog onog sto se dogodilo. Aspekt usamljenosti nije samo taj kad ste sami kod kuće. Vi u stvari nemate sa kim da podelite tu vrstu traume koju ste preživeli. Mislim da ljudi imaju veće kapacitete nego što misle, ali ako to postavimo na individualni nivo, da svako iz sebe treba da izvuče maksimum sam sa sobom, to mnogo teže ide nego kada postoji podrška zajednice.
Neretko pacijenti od psihijatra imaju velika očekivanja, ne razumejući da uz njegovu stručnost, ali i maksimalnu ličnu uključenost mogu postići dobre rezultate.
-Postoji grupa ljudi koja mora da shvati da treba mnogo da radi i da uz to određena poboljšanja mogu da se ostvare. Niko neće pokucati na vrata usamljenih osoba da pita da se s njima druži. Treba uložiti napor i izaći iz zone komfora. Teško je, ali moguće. Nekad naravno osećam i bespomoćnost u radu s ljudima koji to treba da prihvate. Kad izgubite blisku osobu ne možete da radite na tome da je vratite. Ali i prihvatanje poraza ima isceljujuću ulogu. Život nije jednostavan, ali možete da vidite šta u njemu može biti dobro. Patnja je razumljiva kad ste u realno lošoj situaciji. Važno je prihvatiti to što je sada, da mora nešto da se trpi i da je i to deo života. Ako bombe padaju oko vas, a vi ležite u rovu, ne možete da pričate na psihoterapiji i da se manje plašite (i ne treba, treba da se plašite bombi). Ono što me kao lekara frustrira je što često loše osećanje prati osećaj krivice „drugi su dobri, a ja sam loš…“. Ljudi treba da imaju više razumevanja prema sebi.
Tuga, sreća, strah i bes
Zašto je važno prigrliti svoju tugu?
-Tuga jeste deo našeg bića i sasvim je normalno biti tužan kad su neke stvari loše oko nas. Melanholična depresija bez razloga se nekad uklapala u sliku depresivnog pacijenta, ali uglavnom ipak postoji razlog. Nekad osobe i ne prepoznaju zašto su tužne. Duša im nije zadovoljna zbog realnih okolnosti u kojima se nalaze, ali ako bi prepoznali uzrok možda bi došlo do još većih problema. Tuga je informacija koja nam govori da nešto nije u redu. Osnovne emocije našeg psihičkog života su: tuga, sreća, strah i bes. Tri od četiri su neprijatne, ali nama važne za preživljavanje. Ako ne prepoznajemo tugu kao informaciju o tome da je nešto u našem socijalnom i psihičkom životu loše, onda se nećemo baviti uzrokom. Treba videti šta je problem, lečiti uzrok, a tuga je najčešće koristan signal duše da nešto u okruženju nije dobro. Zato mene ponekad plaši dijagnoza depresije jer ona može da pasivizuje pacijente (ja sam bolestan i treba doktor da me izleči), a to je opasno jer je veoma važno da osoba preuzme kontrolu i radi na sebi i svom okruženju da bi bila bolje.
Branka Gajić
Foto: Dario Konstantinović
