fbpx

BG online

Intervjui

Srce ne voli kompromise (Kristina Kovač)

PORODICA SE ČUVA LJUBAVLJU

Od malena piše beleške, dnevnike, pričice, a ispisala je do sad i nekoliko početaka nekih nikad objavljenih knjiga. Ali, ovu knjigu je za razliku od prethodnih dovršila i s ponosom je predstavila čitalačkoj publici.
Sve je počelo pre godinu dana kada je Kristina Kovač inspirisana “napadom ljubavi” napisala u jednom dahu tekst o tome koliko voli svog muškarca. Nakon što je objavljena na njenom blogu, ta divna priča o bezuslovnoj ljubavi nastavila je da živi svoj život među ljudima, na njihovim fb stranicama, u brojnim medijima … Sa idejom da napiše priču o tri najvažnije ljubavi u životu žene- onoj prema ženi koja ju je rodila, muškarcu i detetu koje donese na svet, Kristina je posvetila mnogo vremena svom prvom romanu “Drvo života”.
Dilema na koju roman pokušava da pronađe odgovor je postoji li pogrešno vreme za pravu ljubav. Glavna u jednom ljubavnom pismu daje odgovor na ovo pitanje: “Ne postoji prava ljubav, a u pogrešno vreme. Svako vreme za nju je pravo, iz prostog razloga što je naše vreme na Zemlji tako prokleto kratko.“
Mnogi su rekli da je roman “Drvo života” pre svega vrlo “hrabar”. Šta ga čini takvim i čega se generalno ljudi plaše, šta ne smeju da izgovore ili čak sebi priznaju?
-To pitanje treba postaviti onima koji su ga hrabrim i nazvali. Ako bih morala da pretpostavim, rekla bih da su otvorenost, brutalna iskrenost (najpre prema sebi) i samokritičnost glavne junakinje mog romana karakteristike koje daju određenu snagu ovoj knjizi. Pošto je veći deo knjige pisan iz njenog prvog lica, samim tim je i stil pisanja, kao i ona sama, iskren i neposredan, bez mnogo uvijanja.
Zašto baš naziv „Drvo života“?
-Zato što je to bilo najbliže originalnom naslovu koji je knjiga nosila: “Pod učtivom lipom”. Taj prvobitni naslov bio je vezan za nešto što se provlači kroz celu knjigu, a to drvo života zapravo je ta jedna “učtiva lipa” iza bolnice u kojoj leži glavni junak i pod kojom se figurativno rečeno, rađa ljubav između njega i glavnog ženskog lika . To je drvo koje je mudro, staro i kao da u sebi nosi sve odgovore. To drvo je ljubav i život. Imala sam poverenje u “Lagunu” kojoj originalni naslov nije bio dovoljno efektan, pa smo se na kraju našli na “Drvetu života”.
Roman je pisan bez “kalkulisanja i kompromisa”. Da li ipak postoji neki trenutak kad si se preispitivala i zapitala se da ipak možda nešto ne bi trebalo da ispišeš?
-Ne. Mislim da u umetnosti ne treba praviti kompromise, već ići srcem. Bilo mi je bitno da u pisanje ove knjige ne uđe nikakva kalkulacija jer mislim da se svaka emocija time kvari, samim tim, sve što je u knjizi, tu i treba da bude.
Pisanje romana može biti lekovito poput psihoterpije. Da li si neke svoje teskobe, tajne , osećanja ispisujući stranice ove knjige posle mnogo vremena izbacila iz sebe? Kad je bilo najteže?
-Jeste, pisanje ovako dugačke forme svojevrsna je katarza. Pošto nisam pisac, morala sam da “varam” sebe upravo uvlačenjem nekih od dubokih osećanja koja sam i sama iskusila u knjigu, kako bi emocija bila autentična. Takođe, dosta mojih ličnih stavova je u njoj, ali i strahova.
Kako izgleda suočavanje sa sopstvenim strahovima? Kako si to „preživela“ i osećala se nakon ove ispričane priče?
-Neću mnogo da otkrivam, ali kraj knjige vezan je za moj najveći strah. Da bih napisala taj deo, morala sam da se suočim sa tim strahom, a to je uvek dobro. Bilo je jako teško, ali sam izašla jača… pretpostavljam.
Kako s ove vremenske distance opisujes život u lošem braku, a kako izgleda ljubav za koju se vredi boriti?
-Iako možda iz raznih razloga deluje drugačije, nikada za medije ne pričam previše o svom privatnom životu. Ne postoji skroz loše i ne postoji idealno. Postoji samo ono što nam je potrebno da bismo bili srećni.
Šta je ono čemu ćeš se uvek truditi da učiš ćerku Taru?
-Ljubavi i pravom sistemu vrednosti.
Mnoge su dotakle tvoje reči upućene Danijelu pre godinu dana koje si ispisala na svom blogu. Pisala si o ljubavi koju živiš, o onoj koja se retko dešava, nekome nikad, a nekome samo jednom… Kako je živiš, čuvaš, neguješ i šta kažeš onima koji su razočarani i ne veruju da ona postoji?
-Ne znam. Nema tu pravila. Ja nisam ni sanjala da postoji ovakav čovek, pa se, eto, pojavio. Da li se to dešava svima – ne znam. Nadam se. U ovim teškim vremenima nije lako negovati ljubav – životne brige, finansijska nesigurnost, manjak spokoja – sve to utiče na ljude, umara ih. Ja mislim da je ključ u tome da nikad ne zaboraviš šta imaš i da uvek ceniš osobu pored sebe i ljubav koju ti nesebično pruža.
Mnogi likovi iz romana “Drvo života” mogu da se povežu sa ljudima iz tvog okruženja. Da li strepis od njihovih reakcija?
-To je stvar subjektivnog doživljaja. Ova knjiga nije autobiografija i svaka sličnost sa stvarnim ličnostima i događajima je slučajna. Niko osim meni bliskih ljudi ne poznaje okolnosti i detalje mog privatnog života, tako da su takva poređenja nagađanja i lov u mutnom. Ne strepim ni od čega.
Porodica je za tebe sveto mesto. Kako živite vas troje- Tara, ti i Danijel u vaša četiri zida i kako čuvate porodicu od iskušenja i svega lošeg?
-Uz dobre i loše dane, uspone i padove, ali i konstantnu ljubav koji nesebično pružamo jedni drugima.

Branka Gajić

© BGonline All Rights Reserved.

© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Ostavite komentar

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

To Top
PROČITAJTE I OVO:
UČINITE NEŠTO DOBRO ZA SEBE Pod sloganom „UČINITE DANAS NEŠTO…
error: