Ljubav je sigurnost i pouzdanost a ne sukob ega
“Naučila sam da kontrolišem svoj strah od greške, potrebu za odobravanjem, strah od odbacivanja i masku povlačenja koju sam uz tu traumu stavila.”
Male stvari, one koje imaju moć da poprave trenutak, sat ili dan nikako nisu nevažne i to dobro razume i zna Snežana Dakić popularno tv lice, autorka emisije „Male stvari“ i podcast-a „Sada i ovde“ na televiziji Hype, diplomirana profesorka španskog jezika i književnosti i NLP master. Svoje sagovornike pažljivo sluša, od svakog ponešto novo nauči, za razgovore sa gostima emisija se detaljno priprema, dosta čita, a tokom poslednjih nekoliko godina je više nego pre posvećena ličnom razvoju dok su psihološke teme nešto što je zanima i inspiriše na profesionalnom planu.
-Kad dođete u godine u kojim sam danas, kad imate izgrađenu karijeru i odraslo dete, onda ponovo imate dosta vremena za sebe, pa i za promišljanje i dublju analizu. Tokom poslednjih desetak godina sam sagledala svoj život objektivno i samokritično. Iako sam oduvek mislila da imam odgovornost za ono što mi se događa i da nije uvek kriva druga strana, tokom poslednjih nekoliko godina sam u potpunosti shvatila gde je moja odgovornost u odnosima, pa tako i kad je neko ispao nekorektan prema meni, manipulativan ili mi je „smestio“. Ja sam ipak bila ta koja nije primetila. Uvidela sam da sam te osobe sama pustila blizu jer sam verovala da su svi ljudi dobri i da svi imaju dobre namere. A nisam postavila ni dovoljno čvrste granice. I sad sam ok sa tim. Ne krivim više sebe što su mi se dogodile izdaje i razočaranja- kaže Snežana Dakić.
Manipulatori su jako vešti
-Jednostavno, jako je teško prepoznati manipulacije i laži, jer su ti ljudi jako vešti. Zato se i kaže da manipulišu: smišljeno vam šalju neke “poruke” da bi izazvali neko vaše ponašanje ili osećanje da bi dobili željeni ishod ili da bi vam srozali raspoloženje, samopouzdanje ili da bi vas naveli da od nečega odustanete. Nije ih lako “provaliti” jer kada ih jednom primiš zdravo za gotovo poveruješ im, ti ih više i ne preispituješ. Veruješ im jer ispravan čovek polazi od pretpostavke da su i drugi ljudi fer i korektni. Sada znam da prepoznam kada mi se nešto slično dešava, pa mi je lakše da ih jednostavno stavim „u fioku“ koja u mom životu pripada lažovima, manipulatorima, narcisima, ulizicama, kompleksašima, onima koji od mene žele neku korist. Još ozbiljnije sam se posvetila svemu ovome kroz edukacije iz neuro-lingvistickog programiranja. Prošla sa sve nivoe i imam zvanje NLP master praktičara i završenu coaching professional akademiju. Prošla sam i druge brojne programe i edukacije, procese i vežbe- objašnjava Snežana Dakić.
Nesporazumi i svađe
Snežana kaže da je zahvaljujući učenju i edukacijama mnogo toga shvatila i naučila o sebi i drugima.
-To mi je značajno promenilo mindset, prevashodno mi je pomoglo da uvidim koliko smo svi zaista različiti, koliko različitih pogleda i tumačenja ljudi mogu imati na istu situaciju. To mi je pomoglo da prihvatim da iako je neko drugačiji od mene to je ok, da i dalje možemo biti bliski, a misliti različito. Ali, pod uslovom da i on prihvati da ne mora da mi “menja mišljenje” jer to je baš teret za komunikaciju. Najveći broj nesporazuma i svađa dešava se jer jedan pokušava da ubedi drugog da nije u pravu i da treba da misli isto kao on- iskrena je Snežana Dakić.
“Velika lekcija mi je to što znam šta je do mene, a šta do drugih, dok sam se ranije lako ubacivala u osećaj krivice kad bi me neko optuživao iako ništa nisam ni skrivila ni pogrešila. Sada znam šta je nečije pogrešno tumačenje ili pokušaj da me izmanipuliše. Sada mi je jasno koji je deo moje odgovornosti u nesporazumu, a koji druge strane. I spremna sam da to priznam i izvinim se. A mnogi ljudi misle da pošto-poto moraju da ”pobede” u razgovoru i da budu u pravu.”
Traume, maske i životne istine
Ono što joj je na putu ličnog razvoja bilo najznačajnije je što je prepoznala reakcije svog unutrašnjeg deteta, kaže Snežana Dakić.
-To je jako značajno, kao i uvid u neke rane traume i maske koje sam navlačila kada bih se osetila zapostavljeno ili odbačeno. Na primer, tada bih se povlačila iz nekih odnosa ili situacija jer je to bila reakcija unutrašnje devojčice, „male Snežane“. I osećala bih se jako tužno.
Treba vremena da se ponovo prođe kroz ta iskustva i sagleda da bismo razjasnili i sa sobom šta se stvarno desilo, a šta se nama učinilo, šta smo pogrešno zaključili i na osnovu toga izveli celu svoju “životnu istinu” i sve svoje reakcije. U tumačenju poslovnih, porodičnih i prijateljskih odnosa dosta mi je pomoglo što sam naučila da prepoznam reakcije svog ega i ega druge strane i da ih odvojim od onoga šta se stvarno dogodilo, šta je neko stvarno mislio, zašto je tako pomislio ili tako odreagovao. Naučila sam da savladam ego kada mi je isprovociran, a ako i odreagujem, brzo se smirim i povratim samokontrolu. Uvidela sam i da sam često reagovala ljutnjom i da tako ne mora, a i da ljutita reakcija neće rešiti situaciju i neće mi posle toga biti bolje. Mnogo je bolje razumeti motive iz kojih postupamo i mi sami i suprotna strana, šta nas je tačno isprovociralo i zbog čega. I onda treba postaviti zdrave i čvrste granice. Velika lekcija mi je to što znam šta je do mene, a šta do drugih, dok sam se ranije lako ubacivala u osećaj krivice kad bi me neko optuživao iako ništa nisam ni skrivila ni pogrešila. Sada znam šta je nečije pogrešno tumačenje ili pokušaj da me izmanipuliše. Sada mi je jasno koji je deo moje odgovornosti u nesporazumu, a koji druge strane. I spremna sam da to priznam i izvinim se. A mnogi ljudi misle da pošto-poto moraju da ”pobede” u razgovoru i da budu u pravu. Zato su takve osobe stalno frustrirane, jer misle da svet može da bude onakav kakvim su ga oni zamislili.
Ja svet prihvatam takvim kakav jeste i biram svoju reakciju na njega. Sa “pametnjakovićima” više ne ulazim u diskusiju. Puštam ih da “budu u pravu”. Zamka našeg uma je i što često od drugih očekujemo isto što i od sebe, a oni to ili ne mogu da daju u tom standardu, u kojem možemo mi ili nemaju toliku motivaciju ili nemaju znanja i kapacitet. U njihovoj mapi realnosti su sasvim prihvatljive neke stvari koje su kod mene “crvene linije”. Kad to shvatiš lakše ti je da prihvatiš i razumeš nesporazum. Zaista često stvari uopšte nisu onakve kao što izgledaju u prvi mah.
Umorna od glamura
Snežana Dakić je pred kamerama savršeno stilizovana, na prestoničkim događajima su svi navikli da je vide u isto takvom izdanju, ali danas je, kaže, pomalo umorna od glamura, bliceva fotoaparata.
– Naporno je biti u javnosti kad si umoran, naročito uveče kada sam poput mnogih već energetski istrošena. Svi se emocionalno i psiholoski trošimo tokom dana i kad uveče treba da budem među puno ljudi to me uzrujava, a posebno kad još treba i da poziram pred fotoaparatima, a to znači da moram da se sređujem i šminkam za javne događaje. To mi je stravično naporno. Volim sebe nenašminkanu, dopadam se sebi i drugima i kad sam bez šminke, ali na fotografijama nenašminkan nikad ne izgledaš lepo, plus je tu veštačko osvetljenje koje nikad nije tako dobro kao dnevno. Volim opušten i udoban stil i ne volim preterani glamur, čak ni za crveni tepih. Rutina mi je da primereno izgledam u svakoj prilici i važno mi je da se brzo i jednostavno spremim.
Veče najradije provodi kod kuće, a neke svoje navike nikad ne preskače.
-Pre spavanja volim da pročitam nešto ili odgledam epizodu lepe serije. Ujutro odradim jogu za lice, a ako ne stignem tad onda to radim tokom dana dok vozim ili u liftu. Tri puta nedeljno vežbam reformer pilates i dosta pešačim.
Biram svoje misli
Interesovanje za psihologiju i lični razvoj doneli su joj susrete sa brojnim stručnjacima, knjigama i spoznajama, a jedna od onih koju smatra dragocenom je da možemo da biramo svoje misli.
-Kad nas neko povredi možemo da biramo da ne ostanemo predugo u tome što se dogodilo, da ne prerađujemo po sto puta i overthinkujemo. Za to je potreban visok nivo samokontrole. Taj resurs svi imamo, ali ga zanemarujemo jer mislimo da ne možemo da utičemo na svoju reakciju. Verujemo u izgovore: ”Ja sam takav” ili “To je jače od mene” čak i kada su u pitanju samo naše misli koje možda nisu ni tačne. Mi puštamo mozak da razvija i nadograđuje nešto što je možda samo naša pogrešna pretpostavka i iz toga proističu jake emocije i reakcije koje upravljaju nama, umesto da mi upravljamo sobom. Psihološki zdrava osoba bi trebalo da može da donese trezvenu odluku, da sagleda objektivno, a ne kroz svoju interpretaciju, kroz reakciju svog ega ili unutrašnjeg deteta i da onda ne postupi impulsivno, napadački ili kaže ono što joj prvo padne na pamet. Naravno da je najlakše okriviti druge, ali nam ne pomaže to što znamo da je neko bahat, grub, bezobrazan i to što smo zbog toga ljuti, besni i nezadovoljni. Bolje je to primetiti, sagledati svoj udeo u situaciji i udeo druge strane i izabrati mir.
Ne prihvatajte sve lično
Važno je i ne razrađivati ono što se desilo i ne prepričavati sto puta nemir i prenositi ga u nastavak svog dana jer na taj način propuštate sadašnji trenutak i dozvoljavate da vama upravljaju prošli događaji i prošla iskustva. A oni više nisu ni važni.- dodaje Snežana Dakić.
– Oni su bili i prošli. A kako ste stvarno sada i ovde? Najverovatnije dobro! Takođe, ne treba sve prihvatati lično jer mnogo toga nije uopšte do nas, nego do druge strane, do njegovih frustracija, projekcija ili motiva. Do njegove pogresne interpretacije.
Ili do želje da pobedi u raspravi, da “bude u pravu”. Ranije sam loše reagovala na kritiku, jer nisam znala tehniku pravilnog primanja i davanja fidbeka. Razmišljala sam kao i sve marljive i savesne osobe: Mnogo se trudim i gledam da sve bude urađeno kako treba, a onda kada me neko podseća ili požuruje mislila sam da mi šalje poruku:“Nisi dovoljno dobra”. Sada znam da je to samo moj unutrašnji kritičar bio isprovociran, da to što drugi misli najčešće nije ni važno. Verovatno je stvar drugačije procene, možda i pogrešne. I to je ok. A najčešće je njihov motiv da ti pomognu, da ti ukažu na nešto, da ne pogrešiš. Na tebi je da to uzmeš ili ne uzmeš u obzir. Najzad, taj ko kritikuje može i da nije u pravu, da je pogrešno procenio, da ne zna dovoljno o meni, da polazi od sebe jer on nešto ne može, ne ume i ne sme, pa misli da ni vi ne biste trebali.
Uslovna i bezuslovna ljubav
Postavljanje granica je velika i teška tema, kaže Snežana Dakić.
– Moja generacija je strogo vaspitavana, sa malo nežnosti i pohvala, a sa puno zahteva, disciplinovanja i podrazumevanja svega što dobro radimo. Samim tim je ljubav bila uslovljavana a deci je važno da dete oseti da ga volimo bezuslovno: i kada pogreši i kada nije vešt u sportu i kada je tužan i kada je slab a ne samo kada postiže visoke rezultate i ponaša se u skladu sa ciljevima koje su mu roditelji zadali.
Dečiji mozak nema kritičku svest, želi da zadivi roditelja da bi ga oni prihvatali i voleli. Generacije naših roditelja nisu znale da nam pokažu ljubav. Vladalo je uverenje:” ko se hvali , taj se kvari”, “nemoj puno da se smeješ da posle ne bi plakao”, “red, rad i disciplina”… nigde mesta za igru, kreativnost, pohvalu, već samo moranje i kritikovanje. Na neki način su nas “dresirali”. To je imalo svoje prednosti, jer će vam i savremeni psiholozi reći da je disciplina važna, ali deci treba i nežnost i pohvala i razumevanje. Zato smo mi odrasli sa permanentnim osećajem da nismo dovoljno dobri. Čast izuzecima, ali ako su roditelji strogi i nepopustljivi, onda dete i ne može da postavi jasne granice jer stalno mora da se prilagođava i da ugađa, postaje “people pleaser”. I kako onda očekivati da u odraslom dobu ume da postavi granice? Pa, opet će naći nekog strogog, zahtevnog, uvek nezadovoljnog partnera, čak narcisa ili manipulatora. Jer tako je programiran, da nađe takvog, pa da pokuša da popravi odnos, jer nije mogao da ga popravi sa roditeljima. Veliku istinu sam čula od jedne žrtve psihičkog nasilja, koja je imala narcisoidnog oca: mi pokušavamo da navedemo teške ljude da nas vole! A ako je lako, ako nije toksično i napeto, to ne prepoznajemo kao ljubav! Ono što ja u zrelosti znam je da je ljubav sigurnost i pouzdanost, a ne vruće-hladno, tretman ćutanjem i takmičenje, sukob ega. Shvatila sam tokom poslednjih godina koliko sam manipulacije prošla u životu, ali sam nesvesno sama na to pristajala: polazila sam od sebe i svoje korektnosti, verovala sam da su i drugi takvi, da su dobronamerni. Mislim da je za svakog veoma važno je da shvati kako su ga manipulisali roditelji kako bi bio poslušan. Ne kažem da su imali lošu nameru. Put do pakla u odraslom dobu popločan je najboljim namerama naših roditelja koji nisu imali dovoljno znanja i informacija kako sa decom treba postupati. Najčešće su to manipulacije osećajem krivice ili žrtve ili tretman ćutanjem ili pretnja odbacivanjem, ako ne bude po njihovom. I to sve mi posle ponavljamo kroz razne okidače sve dok ne osvestimo šta nam se dešava, dok ne dešifrujemo obrasce. Tada možemo i da uhvatimo sebe i da ih odbacimo, da se promenimo.
Razumem da je najveći broj roditelja samo ponavljao sopstvene porodične drame sa roditeljima rođenim početkom prošlog veka. Šta su tek oni znali o ljubavi, podršci, razumevanju, podsticanju? Ništa.
Merila tog vremena su bila neuporediva sa današnjim, preživljavalo se. A onda su došli naši iz generacije “tihih” i “bumera” i sve su radili iz najbolje namere da ne bismo upali u probleme, da nas “ne uhvati loše društvo”, da postanemo bolji ljudi, da završimo započeto, čak i kada utvrdimo da to nije za nas! Zato smo odrasli sa uverenjem da nikad nismo dovoljno dobri. Postali smo prestrogi prema sebi i sa prenaglašenim unutrašnjim kritičarem i to je moja velika spoznaja.
Prestroga prema sebi
U redu je da budeš samokritičan, ali sa merom, napominje Snežana.
-Normalni ljudi, stručni i odgovorni naravno da uvek posumnjaju i u sebe, ali ako hoćeš da budeš zdrav i srećan, važno je da odrediš kada si dovoljno dobar. U želji za odobravanjem i strahu od greške, ume da se ode u perfekcionizam i ta osobina je strašno opterećujuća jer sve želiš najbolje moguće da uradiš, ne želiš da odustaneš. To jako frustrira. Ja sam, na primer svesna da sam dostigla visok standard kvaliteta u poslu i to više ne preispitujem. Posao obavljam na najbolji mogući način. Baš kao i kao i svoj odnos prema detetu jer znam da radim najbolje što mogu i što znam.
Sad znam da je moja težnja da budem u svemu najbolja u stvari bila moja želja da se dokažem mami, da dobijem razlog da me voli, jer sam sa dve godine dobila mlađeg brata, a starije dete se u takvim situacijama neretko oseća odbačeno i bori se da zasluži ljubav. Naravno da me je majka volela, ali je verovatno bila rastrzana odgovornošću i brigom za dvoje male dece i dečiji mozak dvogodišnjaka, koji u toj razvojnoj fazi misli da je centar sveta, to je registrovao kao manjak ljubavi i kao odbacivanje. Sve u svemu, dobro je ispalo da sam u svemu uspešna, ali je jako važno i to da sam povezala konce i da kontrolišem svoj strah od greške i potrebu za odobravanjem. A kontrolišem i strah od odbacivanja i masku povlačenja koju sam uz tu traumu stavila.
Branka Gajić
Foto: Saša Džambić
