fbpx

BG online

Intervjui

Kako sam ostvario svoje snove… (Renato Grbić)

DO SREĆE I USPEHA SE STIŽE MALIM KORACIMA

”Ljudi koji žele da sebi oduzmu život, po pravilu imaju krizu koju prijatelji i porodica ne prepoznaju. Veoma je važno da se sa njima razgovara. Većina onih koji skoče s mosta kažu isto- da su odbačeni od porodice, prijatelja, društva, da ne mogu sami i da ih niko ne razume. Život jedan, nema reprizu, treba ga živeti punim plućima, družiti se, radovati… a svaki problem je rešiv”

Zahvaljujući velikom srcu, požrtvovanju i hrabrosti odavno je postao heroj Beograda, ali Renato Grbić je pre svega heroj sopstvenog života i ambicija. Ostvario je svoj san i sa bivšom suprugom Gocom stvorio jedan od najlepših restorana na Dunavu koji je po mnogo čemu jedinstven i poseban.
Renato Grbić je veoma vredan čovek. Njegov dan počinje i završava se u „Konobi kod Goce i Renata“ gde pomaže konobarima, rasklanja i sređuje baštu, popravlja, prepravlja, a sa malog pristaništa svakog dana odlazi čamcem na pecanje odakle se vraća sa ulovom koji završava u akvarijumu, a zatim i u brojnim receptima specijaliteta šefa kuhinje ovog sad čuvenog restorana.
Odrastao je na reci, u ribarskoj porodici s kojom je živeo na Adi Huji, tako da je u Dunav zaljubljen oduvek. Renato je avanturista, emotivac, čovek kojeg ne drži mesto. I danas, kada je restoran o kojem nekad nije smeo ni da sanja postalo jedno od omiljenih mesta na obodu Beograda, Renato ne miruje, stalno nešto radi, osmišljava i uživa u svemu tome.
-Da bi se napravile velike stvari nije dovoljno samo želeti ih- kaže Renato Grbić dok sa mnogo emocija priča o svom životnom putu. – Sećam se svakog minuta i trenutka provedenih na ovom mestu i naših početaka. Bez rada, truda, predanosti ničeg ovog ne bi bilo. Prvo sam napravio jednu malu ribarsku kolibu od drveta u kojoj je duvalo sa svih strana, a zatim kućicu od koje je vremenom nastalo sve ovo što imamo danas. Ja sam lovio ribu, a Goca je kuvala. Vremenom smo napravili specifičnu atmosferu, uz odličnu hranu koja je zaštitni znak našeg restorana koji ima domaćinsku atmosferu. Svaki kamion koji je dovozio pesak i šljunak sam dočekao i ispratio, učestvovao u svemu. Ova oaza je nastala isključivo zahvaljujući velikom trudu i radu.
Konobu kod Goce i Renata nisu štedele ni mnoge nepredviđene okolnosti. Nekoliko poplava njeni vlasnici nikad neće zaboraviti, a finansijski brodolomi nisu nikad nadvladali veliki entuzijazam njenih vlasnika.renatoGrbic1
-Pored mnogih poplava, nemaština i kriza mi smo opstali- s ponosom kaže Renato.- U ambijentu, atmosferi i usluzi uživaju svi koji ovde dođu, a nevolje nas nisu slomile, već su nas učinile jačim. Moje ribarenje i Gocina kuhinja, organizacija, briga o enterijeru, ta sprega nas dvoje je doprinela da sve bude ovako. Da jedno od nas dvoje nije tu, ne znam kako bi sve funkcionisalo. Tokom poslednje tri godine bilo je nekoliko poplava, a 2006. godine voda je došla do krova. Bilo je trenutaka kada sam govorio Goci da bih najradije sve prodao, otisao u šumu, napravio kućicu i samo pecao, ali bi tad ona imala običaj da kaže: “Kako da prepustimo sve ovo nekome kad smo ga sa toliko truda, rada i znoja toliko dugo gradili?”. I bila je u pravu. Nisam verovao svojim očima dok sam gledao kako voda nosi i uništava sve. Nekoliko puta smo kretali iz velikog minusa, a gosti su nam se javljali da pitaju da li treba da čiste ili finansijski pomognu. To najbolje govori o tome koliko vole ovo mesto.

Dunav – reka koja ne prašta

Mnogi bi rekli da danas, kad je “Konoba kod Goce i Renata” čuveni restoran Renato i Goca sebi mogu da priušte luksuz da ne rade mnogo, već da samo obilaze i nadgledaju kako sve funkcioniše, ali istina je potpuno drugačija. Oboje su po ceo dan u restoranu.
-Mnogo je vlasnika restorana koji šetaju okolo sa torbicom ispod miške, ali realnost je nešto drugo- kaže Renato.- Ništa nije bajkovito, mnogo treba da se radi. Reka je izvor ribe koju svakodnevno lovim. Treba održati kvalitet i nivo, stalno raditi na tome i nikad ne izneveriti onog ko ti je poklonio poverenje. Kad dobijem pohvale gostiju da je sve ukusno, sveže i da su oduševljeni, meni je puno srce. Kad oni uživaju, uživam i ja.
Dunav ume da bude darežljiv, ali i nemilosrdan, a sa ovim se slaže i Renato Grbić.
-Na reci i pored nje dešavalo se sve što je vezano za moj život i porodicu. Volim Dunav i on voli mene, ali mojom nepažnjom sam mogao nekoliko puta da se udavim, bilo da je to zbog velikih talasa, mreže koja mi se upetlja u ruku, brzopletosti ili tokom spasavanja onih koji skaču sa mosta. Dunav je reka koja ne prašta. Daje ti, ali i uzima. Kad je veoma toplo, često ljudi skoče u reku da bi se rashladili, ali tako može da im strada srce. Neki žele da preplivaju reku, ali u njoj se češće dave plivači nego neplivači. Neplivač se nikad ne bi usudio na tako nešto. Na reci nema pameti, već samo oprez. Otac je mene i decu kad smo bili mali vezivao kanapom kad bismo plivali oko čamca. Kad neko doživi u vodi strah ili grč važno je da se uhvati za ivicu čamca. On neće potonuti, čak i ako se prevrne. Nema mnogo pameti na reci. Važno je da je poštuješ. Ipak je ona sila, moćna i jaka, a u trenutku može da te proguta.
Pecanje je strast i zadovoljstvo. To odlično znaju oni koji sa štapom odlaze na reku ili pučinu. Najčešće muškarci uživaju u tome, a neke žene često ne razumeju tu ljubav i potrebu.renatoGrbic4
-Goca je imala sedamnaest godina kad smo se upoznali, a naslov jednog novinskog članka o nama je glasio: “Zaljubio se jer mu je stavljala crviće na udicu”. Tako je i bilo- priča Renato kroz osmeh.- Kad sam je upoznao pozvao sam je na pecanje i iznenadilo me je što je uopšte pristala. Kupio sam gliste i pitao je da joj ih stavim na udicu, ali ona je rekla da će sama to da uradi. Tad sam sebi rekao: “Ovo je žena mog života”. Ima muževa koji kažu ženi da idu na pecanje, a ne znaju ni štap da drže u ruci. Njima je pecanje izgovor. Ali, oni koji to zaista rade znaju da reka opušta, raduju se kad ulove nešto, pa se pohvale prijateljima, spreme lep ručak. Žene koje su osetile tu njihovu radost i draž pecanja razumeće svoje muškarce.
Renato se raduje svakom svom odlasku na reku. Istina, nije mu lako niti prijatno kad padaju kiša i sneg ili dođe zima. Ali, to je i njegova radost i zadovoljstvo, naročito ako se vrati u konobu sa ulovom kojim se ponosi.
-Jednom prilikom sam sa bratom ulovio soma od 82 kg i dužine 220 cm i to je naš rekord do sad. U mreži nam je jednom prilikom bio som sigurno veći od ovog, ali nismo uspeli da ga izvučemo jer nam je bila potrebna jača mreža. Nakon njenog kidanja ostala je rupa veličine vrata. Za nas nema vetra kiše, minusa i plusa, uvek smo deo onog što se na reci dešava.renatoGrbic2

Život je lep

Beograđani sa velikim simpatijama govore o Renatu, zaustavljaju ga na ulici, čestitaju mu na hrabrosti, žele da ga zagrle i dive mu se jer je odavno zahvaljujući tome što je spasao na desetine onih koji su želeli sebi da oduzmu život skokom sa Pančevačkog mosta postao heroj Beograda.
-Mnogo devojaka je to uradilo, a ja sam na sreću bio tu u tim trenucima ili u mom restoranu koji gleda na most ili u čamcu. Pre nekoliko meseci sam tako sedeo u bašti konobe i primetio da neko skače. Otrčao sam u čamac, brzo stigao do devojke koja se još uvek održavala na vodi. Jedna patika je plutala nedaleko od nje. Izvukao sam je u čamac, ona je držala telefon u ruci, nije ga ispuštala. Plakala je i rekla mi da ima 16 godina i zamolila me je da joj dohvatim patiku koja joj je uspomena od dede. Tražila mi je moj telefon da pozove mamu. Zbrinuli smo je u restoranu, i ona je postala naš anđeo. Goca joj je kasnije napravila tortu, kupila joj novi telefon, zadržali lep kontakt. Sad je zaljubljena, ima dečka, vesela je i nasmejana. Eto, koliko je život lep! Ljudi ne razmišljaju, dođe im trenutak kad razmišljaju o tome da li da žive ili ne, pa naprave gluposti. Svi imamo probleme i stvari koje nas muče, ali to nije rešenje. Jednoj devojci od 18 godina koju sam takođe izvukao iz Dunava sam bio na svadbi, a ovde u restoranu joj slavimo drugi rođendan. Sa ostalima nemam kontakt, mada bi mi bilo drago da znam da sam uspeo u toj misiji, da čujem da danas mirno i lepo žive. To bi mi emotivno značilo. Ima i onih koji se ljute kad vide da idem da ih spasavam. Kažu mi da ih pustim da se ubiju. Ali, tu nema dileme. Izvukao sam iz reke i Ljiljanu Mitić koja je pre toga ubila bivšeg muža i njegovu ćerku. Neki su govorili da nije trebalo da to radim, ali moje je da spasim svačiji život. Ona je posle nekoliko dana usled povreda umrla u bolnici.
Posle svake ovakve akcije Renato sedne u baštu restorana, uzme čašicu rakije ili neko vino i nazdravi novom životu.
-Ispunjen sam jer znam da sam uradio nešto humano, spasio nekom život. To je moj ritual, tada uz piće zapalim tompus i častim sve oko sebe, da nazdravimo nečijem ponovnom rođenju. Ljudi koji žele da sebi oduzmu život po pravilu imaju krizu koju prijatelji i porodica moraju da prepoznaju. Veoma je važno da se sa njima razgovara. Većina onih koji skoče s mosta kažu isto- da su odbačeni od porodice, prijatelja, društva, da ne mogu sami i da ih niko ne razume. Moja deviza je da je život jedan i nema reprizu. Treba ga živeti punim plućima. Svaki problem je rešiv. Treba da se družimo, radujemo, život je mnogo lep i na žalost kratko traje.
Porodica je osnov svega, a to potvrđuje životna priča ovog izuzetnog čoveka koji je čak i nakon razvoda od supruge Goce ostao sa njom prijatelj i najbliži sadadnik u poslu.
– Mnogo sam vredan i uporan. Da nije bilo mene ne bi imao restoran od čega da krene. Da nisam bio domaćin i sazidao tu prvu kuću ne bi bilo ni tog početka. Ne drži me mesto, stalno nešto radim. Goca je svojevremeno napravila riblji paprikaš koji je sad specijalitet kuće i po kojem smo prepoznatljivi. Prva se usudila da spremi somovinu u susamu koju sad imaju na meniju mnogi restorani. Imali smo nekad samo prostoriju od 12 kvadrata, smederevac, 4 stolice i sto. I danas sa ulaza u konobu često gledam sve što smo napravili i još uvek ne mogu da verujem da je to realnost. Divim se Goci i sebi. Vikendom je ovde velika gužva, a konobari kažu kroz osmeh: “Šta nam radiš, ne spasavaj ljude, ne idi na televiziju…” Ali, ne dolaze gosti ovde zbog mene već zbog atmosfere, a naročito mi je puno srce kad vidim u našem parkiću mnogo dece, trudnice, žene sa kolicima, porodične ljude. Porodica ovde nalazi svoj kutak i mir.

Branka Gajić
Fotografije: Olga Mišković, Andrea Petrović /Fabrika fotografa

© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Ostavite komentar

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

To Top
PROČITAJTE I OVO:
ČISTA SAVEST DONOSI SNAGU, SAMOPOUZDANJE I SVE ODGOVORE Ona ne…
error: