Iza nesigurnosti, slabosti, preispitivanja je uplašeno, zanemareno i postiđeno dete u nama koje čeka da bude viđeno, voljeno i odobreno
Milica Stevanović
„…Ne bih bila ovde bez tebe. Bez tvoje hrabrosti koja se krila iza tog straha, bez snage koja se krila iza tih suza i stida. Tebi dugujem sve, malena.“ – reči su kojima se Milica Stevanović obratila „maloj Milici“- detetu u sebi koje svako od nas ima, ali ga neretko ga zanemari i ne primećuje, što je dugo i autorka knjige „Pisma maloj Milici“ činila. Na stranicama ove knjige ispričala je bez zadrške priču o putu ka sebi kroz dijalog sa unutrašnjim detetom. Ovim iskrenim razgovorima Milica Stevanović vodi čitaoce na putovanje od straha do slobode, od krivice do prihvatanja, od nasleđenih obrazaca do autentičnog života.
Knjiga „Pisma maloj Milici“ priča njenu ličnu priču o stidu, strahovima, krivici i putu ka oslobađanju i tranformaciji. Pisala je vođena time da može pomoći drugima da započnu svoju transformaciju.
-Kad se to dogodi ne postaješ ni druga, niti bolja osoba, već postaješ ono što ti istinski jesi, ali si usput zaboravila pokušavajući da se prilagodiš, impresioniraš, dobiješ validaciju od drugih i sve vreme zaboravljajući i potiskujući ko ti zapravo jesi, šta želiš, šta ti je potrebno, šta te raduje, šta voliš, koja je tvoja istina.Ova knjiga ti pomaže da se prisetiš ko si bila pre nego što si poverovala da nisi dovoljno dobra takva kakva jesi- kaže Milica Stevanović.
Koliko je dugačak put koji vodi od straha do slobode, kako on izgleda, šta svakog čoveka koji se usudi da njime korača na tom putu čeka?
-Često volimo da se fokusiramo na to koliko dugo će nam trebati da napravimo promenu koju želimo, ali to može dosta da nas sputa. Nekome treba manje, nekome više vremena, jer svako od nas na put promene kreće sa različitih polaznih tačaka. Nije svačija priča ista. Neko se tokom odrastanja i života nosio sa većim izazovima, dubljim ranama. Odrastao je sa više straha, stida, brige… Nismo svi isti kao osobe i imamo različite potencijale, uverenja, emocije i kao takvi zauzećemo različite pozicije na startnoj liniji tog puta promene. Zato nije bitno koliko dugo će to trajati, već šta ćemo na tom putu savladati i naučiti. Put od straha do slobode nosi izazove, lekcije, testove, ali i puno spoznaja, zadovoljstva i sve više lakoće kada se svaku od tih prepreka prevaziđemo i nešto iz toga naučimo.
Mnogi ljudi ne prepoznaju svoje nasleđene obrasce življenja, razmišljanja, ponašanja. Kad i kako ste ih prepoznali? Šta je tome prethodilo?
-Prvi put sam to prepoznala u jednoj knjizi koju sam čitala. Tada sam se srela i sa pojmovima unutrašnjeg deteta i negativnim uverenjima. Sećam se da mi je ta spoznaja istovremeno donela i osećaj tuge što sam morala da prođem kroz sve to, ali u isto vreme i neku snagu i motivaciju da od tog trenutka mogu nešto da menjam u svom životu kada znam na čemu je potrebno raditi. Petnaest godina kasnije objavila sam knjigu „Pisma maloj Milici“ koja je posvećena upravo ovoj mojoj spoznaji i putu promene.
Koliko hrabrosti iziskuje susret sa sobom?
-Razumem kada mi ljudi kažu da nemaju hrabrosti da se susretnu sa sobom, ali bih mnogo volela da znaju koliko je taj susret emotivan i bitan za njih, jer šaljemo poruku sebi: „Tu sam, vidim te i čujem. Važna si mi. Šta mogu da učinim za tebe (sebe)?“ Kod mnogih taj susret u prvom trenutku može da bude bolan jer su toliko dugo zapostavljali sebe, a u isto vreme može da bude i divan i isceljujuć. Knjiga „Pisma maloj Milici“ je vrlo intimna i baš iz tog razloga sam se toliko dugo premišljala da li da je objavim. Knjiga je nekoliko godina čekala da ugleda svetlost dana. Tome su najviše doprineli neki moji prijatelji koji su pročitali knjigu i rekli da moram da je objavim jer će mnogima značiti.
Da li su žene spremnije da zakorače putem lične promene i razvoja u odnosu na muškarce?
-Jesu, ali ima i puno muškaraca koji su spremni da rade na sebi. Često u svom radu nailazim na muškarce koje su upravo njihove žene inspirisale da i oni počnu da rade na sebi. Ipak, velika većina muškaraca je i dalje fokusirana na materijalno i spolja.
Pisali ste i o tome koliko se vaš brak promenio na bolje nakon odluke da menjate sebe. Da li je to bilo hrabro i da li vam je tad „happy end“ delovao kao realnost?
-Ne bih se odlučila da radim na sebi i na našem odnosu da nisam verovala da postoji šansa da naš brak uspe. Jednostavno sam osetila koliko sam loše i koliko moje nezadovoljstvo utiče na to kako nas dvoje funkcionišemo. Danas velika većina tako lako odustane od braka i porodice, a nekada samo prisećanje zašto ste započeli vaš odnos, zašto ste se zavoleli, koje neke sitne korake možete da napravite da se opet povežete mogu da znače i da spasu vaš odnos. Razumem da je najlakše odustati, ali posvetiti se nečemu tako važnom kao što je porodica je jedna od najbitnijih stvari po meni.
Sebe ste nekada često krivili za sve. Kako danas gledate na to?
-Sa ove tačke gledišta pomislim koliko je to breme bilo teško i bolno za mene. Koliko je uslovljavalo moje ponašanje, postupke i odnose prema sebi i prema drugima samo da bih izbegla taj osećaj da sam opet ja kriva za nešto. Oslobađanje od krivice je tema mnogih ljudi, jer je taj osećaj tako lako nesvesno usaditi u dete kada je malo.
Ova knjiga ohrabruje čitaoca da zakorači ka promeni. Kako znati da li je spreman za to?
-Ukoliko imamo osećaj da nismo zadovoljni svojim životom, imamo potrebu da nešto promenimo, preplavljeni smo osećajima ljutnje, besa, tuge, nemamo dovoljno energije, to su uvek znaci da bi bilo dobro da zakoračimo ka promeni. Svaki trenutak je pravi trenutak, jer se nikad neće sve kockice posložiti u vašem životu da bi bio pravi trenutak. Uzalud čekate da postanete dovoljno hrabri, smeli, jaki da biste napravili promenu. To ćete postajati koračajući na tom putu promene.
Opraštanje je važna tema o kojoj ste takođe pisali u knjizi „Pisma maloj Milici“. Zbog čega je važno oprostiti i kakvi sve uvidi dolaze nakon toga?
-Oprostiti ne znači da sam im odobrila to što su mi uradili. Oprostiti znači da sam otpustila da me to više ne boli, ne povređuje i ne ljuti. Opraštanje mi je dalo moć nad mojim životom. Do tada sam stalno bila kao u nekom grču, u nekom strahovitom bolu i patnji u kom su neprestano oživljavale stare rane i bolele me jednako kao i pre. Sada se osećam slobodno i zadovoljno.
Pisali ste i o svojim nesigurnostima, slabostima, preispitivanjima. Šta generalno stoji iza ovakvih osećanja?
-Iza svih ovih osećanja stoji jedno malo uplašeno, zanemareno i postiđeno dete u nama koje čeka da bude viđeno, voljeno i odobreno.
Detinjstvo i odrastanje u porodici porekla oblikuje kasnije odraslog čoveka. Mnogi žive sa uverenjem da je „kasno“ da se menjaju…
-Ljudi koji veruju da je kasno da se menjaju su oni koji i dalje izbegavaju da preuzmu odgovornost za sebe i svoj život i mnogo im je lakše da krivce za svoje stanje svaljuju na druge.
U jednom poglavlju knjige pišete o tome kako je kad „u raju na zemlji živiš pakao u duši“. Naizgled imate sve, a nemate ništa… Kako vam danas, sa ove perspektive, izgleda ta Milica?
-To mi je jedna od najvažnijih životnih lekcija da, koliko god imala spolja, ako sam prazna iznutra, tu prazninu ništa ne može da nadomesti. Ne postoji ta količina novca, uspeha, destinacije koje će umiriti to dete u meni. Mogu da kupim hiljadu i jednu šarenu igračkicu, ali dete će se na kraju najsrećnije i najspokojnije osećati u zagrljaju, a ne sa igračkom u rukama. Onog trenutka kada sam počela da grlim malu Milicu u sebi, tada se sve promenilo.
Branka Gajić
Foto: Aleksandar Stevanović, privatna arhiva
“Pisma maloj Milici” je knjiga kojom Milica Stevanović pokazuje kako naše rane iz detinjstva oblikuju naš sadašnji život, ali i kako kroz razumevanje i prihvatanje sebe možemo da pronađemo put do istinske transformacije. Ovo je knjiga za onve koji su spremni da se susretnu sa sobom, da čuju i razumeju svoje unutrašnje dete i da kroz taj dijalog pronađu put do mira i ljubavi prema sebi.
Knjigu “Pisma maloj Milici” po ceni od 1990 185o dinara + troškovi dostave možete poručiti telefonom ili putem porudžbenice:
© by BGonline. All rights reserved
