“Ali on je stvarno otišao. I ja sam čekala, a nisam bila svesna da čekam, ni šta čekam, ni zašto čekam, jedino što sam u dnu srca znala jeste da je nemoguće da se ova neobična priča završi tek tako. Napisao mi je pismo, ispričao svoj život, i ostavio me da večno tugujem…” (odlomak iz knjige Happy end)
Knjige, muzika, potraga za lepim, kao i rad na sebi jedina su revolucija koja vredi- kaže Mirjana Bobić Mojsilović i podseća da uz knjigu dobijamo dve najvažnije poruke koje životu daju smisao: da zaista nismo sami i da smo “neko”. Dok priča o svojoj knjizi “Happy end” koja je i danas popularna, aktuelna i jednako šarmantna iako ju je napisala pre 17 godina podseća da je svima potreban srećan kraj i da nam životi mogu biti mnogo bolji, šareniji i uzbudljiviji ako četkicu uzmemo u svoje ruke i sami ih oslikamo.
-Dobra literatura je ona kojoj vreme ne može ništa. Ja sam se mnogo promenila od kad sam napisala svoje prve knjige. Pisanje me je promenilo, baš kao i čitanje od kojeg sve i počinje. Čitanje je najbolji način da pričamo sami sa sobom o nekim važnim temama o kojima se ne govori ni u kafani, ni sa prijteljima-kaže popularna književnica čije su knjige bestseleri, a predstave se igraju u punim salama već dve decenije.
Dosadna umetnost i dosadni ljudi
Šta čita Mirjana Bobić Mojsilović? Ona kaže da pažljivo bira knjige sa kojima se druži i priznaje da ima onih knjiga koje su mnogi nazivali “genijalnim” koje je ostavljala nakon tek nekoliko pročitanih stranica.
-Čitajući ih sam se prilično namučila. Ja čitam knjige koje mi drže pažnju. Nema ničeg groznijeg od dosadne knjige. Za neke pisce kažu da su “ozbiljni i teški”, ali je istina da njihova knjiga ne može da se savlada, a samo budala misli da je to kompliment. Dosadna umetnost ima za publiku dosadne ljude. Oni suštinski nemaju šta da kažu i misle da je u tome fora-iskrena je Mirjana Bobić Mojsilović i otkriva nam da je roman “Ljubavnika Margarete Duras” čitala nekoliko puta. -I dok ga čitam ja čujem muziku njenog glasa. To kako je napisana ova knjiga o ljubavi je čist džez.
Ono smo do čega nismo stigli
Kako izgleda srećan kraj kad su krajevi najčešće tužni, pitanje je koji Mirjani mnogi postavljaju.
-Stara teza kaže da je u životu važno putovanje, a ne stizanje, a mi na tom putu moramo da se zabavimo. Pošto pišem i pesme pripremila sam novo izdanje zbirke “Obećao si mi” sa 12 novih pesama i crteža. Moje su pesme ozbiljne, a ludački zabavne. To je prava umetnost. Jedan moj stih kaže. „A u stvari ono smo do čega nismo stigli i ono smo do čega nismo stigli“…-otkriva Mirjana Bobić Mojsilović.
Dok priča o tome kako se godinama menjala i sazrevala dodaje da su je knjige koje je čitala učile da razlikuje bitno od nebitnog, da gaji leptiriće u stomaku i nikad se ne uznese.
-Skromnost sam ponela od kuće. Kad čovek sebi počne da govori “vi” i sebi da se divi, onda je to kraj njegovog putovanja. Ćerka mi je najveći kritičar. Za jednu pesmu mi je rekla „Ne valja ti poenta“ i ja sam to uvažila, dok bih se pre 15 godina uvredila da mi to kaže. Shvatila sam da je izvor svake frustracije i nesreće u tome što sebe ozbiljno shvatamo. Kad ne dobijete divljenje na koje ste sebe navikli postajete nesrećni. Naravno da vas nekad neće primetiti, nećete im se možda dopasti, nekad će vam iz zavisti pokazivati da ne valjate… Što si veći to si manji i to je jedna od mojih životnih maksima. Videla sam neke mnogo uspešne ljude koji su dobili sve što se može dobiti, ali su i dalje bili nezadovoljni, nije im bilo dovoljno pohvala, aplauza, priznanja i želeli su još…. Ja kad odem u Trebinje dobijem aplauz koji traje dugo, dok u publici sedi pola Trebinja. Šta će meni više od toga? Do sad sam imala 4 loše recenzije od kojih je tri pisao isti čovek. Nikad nisam zvala književne kritičare jer smatram da je sramotno da molim i platim da me neko hvali pred mojom publikom. Knjige bi trebalo da govore same za sebe.
Život bez novca sa knjigama u koferima
Mirjana Bobić Mojsilović je slikarka i književnica koja kaže da je sve što radi beskrajno raduje i da bi pala u melanholiju da nije tako.
-Život je genijalan za onog ko želi da uči, a istovremeno je jako težak. Ja sam bila izložena ozbiljnim udarcima i pomoglo mi je to što radim da ne budem depresivna i melanholična, dalo mi je svetlo i radost života.
Svojih početaka se seća sa mnogo ljubavi i ne bi ih menjala ni za šta. A nije bilo lako, naročito on da kad je prvu svoju knjigu sama štampala i prodavala.
-Ne bih se odrekla nijednog od tih trenutaka. Bilo je vrelo leto 2000. god kad sam objavila “Dnevnik srpske domaćice”. Bila sam bez kinte i tresla sam se u strahu da li ću uspeti da vratim štampariji pare za 1000 komada knjiga. Zvonili su mi telefoni, ljudi su poručivali knjige. Moja Mila je imala 10 godina, ja sam vozila Reno 4. Bili smo na ručku kod kumova kad su stigle porudžbine za Banovo Brdo, Zemun i Karaburmu. Stavila sam peškir oko vrata, knjige u ceger, sela u Reno 4. Svi smo mi lenji dok nas ne udari život. Rekla sam sebi tad: “To je tvoj život”. Sećam se toga sa najvećom ljubavlju. Važno je da te u životu ništa ne mrzi. Ja imam 20 napisanih knjiga, na stotine hiljada prodatih naslova od kojih su mnoge prevedene na strane jezike, ali sam i pre neki dan krenula od kuće sa koferom od 20kg koji je bi pun knjiga. Ona Mirjana od pre bi možda gunđala sad što nosi kofere, ali ova osvešćena Mirjana kaže da je to super i da je to čini mladom. Tako se živi, ja nemam drugi recept. Najbesmisleniji su oni životi u kojima postoji sve, jer obilje bilo čega uspavljuje.
Detelina s četiri lista
Male stvari i dalje čine njen svaki dan drugačijim…
-Ja sam rekla sebi da neću pokleknuti new age glupostima, pa tako govorim molitvu svaki put kad prolazim pored Hrama Svetog Save. Molitva me sprečava da idem za glupostima. Kad sam loše raspoložena, ja bez blama stanem i tražim kod Hrama detelinu s 4 lista. Pre neki dan sam našla dve! Neki kažu “Kako ti nađeš a mi nikad”, a ja ih pitam “A kad si se sagao da je tražiš?” Tako je za sve u životu. To su moji recepti za život. Kad nema ničeg ja kupim brašno i umesim hleb, kad nema ničeg ja uzmem boje i napravim na slici crveno ili zeleno nebo, kad nema ničeg isečem šimiku na cipeli žiletom i napravim sandale kao kad sam bila mala i onda se radujem. Kad mi je uginula kuca jer ju je neko otrovao, bila sam očajna i mesec dana sam gledala u jednu tačku. A onda sam se setila da sam prošle godine prizvala senice na moju terasu. Sad ih tamo ima 30. Nije rad na životu da odem u šoping mol. Ta radost traje mnogo kraće od ove kad me ujutro bude ptičice koje sam dovela na svoju terasu.
Ne dozvolite detetu u sebi da prestane da se raduje, jedna je od poruka Mirjane Bobić Mojsilović.
-Gde god da odeš javljaju ti da ne valjaš, da nemaš više 30 godina, da imaš izrastak, da si posedela… Svi imaju neko nemanje, a nemanje je naše najveće imanje. Treba zavoleti to nemanje, to je poenta života. Prisustvujemo ubistvu alfa mužjaka koji su ugroženi, dok je ženama javljeno da su potrošna roba sa 4 banke i da će on naći duplo mlađu. Muškarci su ugroženi, a ženama je uvaljena priča o tome da se menja mladost za starce gde je dobra udaja model uspešnosti. Problem je u tome što ljudi čeznu za ljubavlju, natrpavaju se predmetima ili hranom, a bliskost je ugrožena internetom. Lajkovi su potreba da budemo voljeni, predali smo srce mećavi društvenih mreža ne shvatajući da smo željni ljubavi, da su vrapci u nama gladni i žedni.
Branka Gajić
Foto: Dario Konstantinović
Knjige Mirjane Bobić Mojsilović “Happy End”, “Gospodin Pogrešni”, “Muška azbuka”, “Traži me”, “Azbuka mog života”, “Tvoj anđeo čuvar” i “Dnevnik srpske domaćice” po ceni od 999 dinara(cena za jednu knjigu) + troškovi dostave 250 din. možete poručiti telefonom 066 060 820 ili putem porudžbenice:
© by BGonline. All rights reserved
