NAJVEĆA BITKA JANKA TIPSAREVIĆA
Kada se pre tri godine suočio sa lekarskom dijagnozom nakon koje je imao dve operacije tumora na peti, a nedavno i jednu intervenciju na kolenu, u životu tenisera Janka Tipsarevića (31) više ništa nije isto. Još uvek željan igre i pobeda, on je ovaj izuzetno stresan i težak period uglavnom proveo u krevetu, na terapijama i u velikoj unutrašnjoj borbi. Od kada su mu nakon druge operacije pete lekari prognozirali da možda više nikad neće moći da se bavi tenisom na onom nivou na kojem želi i rekli mu da će ako mu se po treći put vrati tumor moći normalno da živi, ali ne i da igra tenis, čuveni teniser kaže da je proživljavao agoniju, upadao u depresiju i povlačio se u sebe. U to vreme je prolazilo i po nekoliko dana da ni sa kim ne bi ni reč progovorio. Kaže da nije video izlaz, da mu je bilo mnogo teško, ali se stalno iznova trudio da uposli svoje misli, radi nešto korisno i dodaje da mu je rad najviše pomogao da prevaziđe svoje lične krize.
Učim se strpljenju
Ovaj vrhunski sportista kojeg krase iskrenost i neposrednost priznaje da po prirodi nije preterano optimistična osoba, ali ni depresivac koji bi se predao tek tako. To je mnogo puta do sad pokazao na teniskom terenu, a i ovog puta je čvrsto rešio da pobedi i da sve od sebe da prebrodi okolnosti koje ga tokom poslednje tri godine u stopu prate.
– Ono zbog čega se sada kajem je to što sam previše žurio oko povratka na teren. Nisam bio dovoljno strpljiv. Čim bih se osećao malo bolje, odlazio sam da igram, treniram… Tokom ovog perioda naučio sam da je rad na sebi nešto najbolje što svako od nas sebi može da pruži, u kojem god da smo problemu- kaže Janko Tipsarević za BGonline. -Citiraću jednog od meni omiljenih autora Čarlsa Bukovskog koji kaže: „Kad je sranje ti moraš da priznaš sebi da je sranje, ali i da budeš dobvoljno hrabar da nastaviš da ideš dalje, a ne da zamaskiraš sve to veštačkim optimizmom“. Ja jesam sebi zaista priznao da je situacija takva kakva jeste, da nije dobra. Bio sam u svakom strenutku svestan toga da imam tumor u nozi, da je to katastrofa i da je sve to loše, ali sam bio i dovoljno hrabar da na štakama odem u teretanu i uradim tamo nešto dobro za sebe.
Tablete kao bombone
Janko kaže da je njegova supruga Biljana mnogo pozitivnija osoba od njega i da je u tim teškim trenucima umela da mu priđe na pravi način ali i da ga razume kad želi da se osami. Pogled na njihovu ćerkicu Emili, Janku je davao novu snagu, a on kroz osmeh dodaje da ona bila jedina koja ga nije zapitkivala da li ga nešto boli pa su mu samim tim razgovori sa njom bili i najmanje stresni.
Janko je odavno zaboravio kako izgleda dan bez bolova. U jednom periodu je čak imao i probleme sa jetrom što je bila posledica uzimanja velike količine lekova tzv. pain killera.
-Pio sam ih kao bombone, samo da me bol prestane- otkriva Janko.- U periodu kad sam se psihički najlošije osećao pogledao bih neki motivacioni govor, pročitao knjigu, ali i shvatio da je maskiranje realne situacije najgori put ka napretku. Ja ne verujem previše u self help literaturu. One nisu loše i promovišu ljubav i rad na sebi, ali se ne oslanjam mnogo na njih i na to da ću u njima naći odgovore na pitanje šta treba da radim da bih se bolje osećao. Mi smo svi sami na svetu i treba da budemo dovoljno hrabri da i u najmračnijim situacijama izađemo iz problema. Uvek treba krenuti od sebe, a ne od drugih.
Životni udarci
Suočavanje sa realnošću i problemima često nije lako. Janko kaže da je bio onoliko hrabar koliko to jesu i svi drugi ljudi, u nekim trenucima neustrašiv, a ponekad prilično slab…
-Oduvek se vodim rečenicom koju Roki Balboa govori svom pulenu: “Nije važno koliko jako možes da udariš, već koliko puta možes da ustaneš”. Treba biti jak kad te život udari. Dešavalo se da sam više puta ipak klonuo duhom, svašta mi je prolazilo kroz glavu tokom poslednje tri godine.
Sa depresijom se nije lako boriti. Janko ne krije se tokom ove tri godine obratio i stručnjacima ali nekako se namaće zaključak da je sam sebi bio najbolji terapeut.
-Obraćao sam se i za stručnu pomoć, ali ne previše. Pomagali su mi, ali svi psiholozi i psihoterapeuti promovišu rad na sebi i većina njih radi na personalnom planu individualca. Moj lični, porodični, društveni život, sve oko mene je bilo fenomenalno u to vreme. Mene tad ništa nije moglo da učini srećnim, naročito u tim mračnim trenucima, osim da udaram tenisku lopticu. Ali, ja to nisam mogao. To što ne mogu da treniram pokušavao sam da kompenzujem radom na sebi. Trudio sam se da poboljšam Janka Tipsarevića kao osobu. Ali, dolazilo je do toga da ja ponekad ne želim nista da radim osim da igram tenis. I ne mogu. Najgore od svega je bilo to što nisam video svetlo na kraju tunela i kad će se sve završiti. Da neko sad dođe i ponudi mi da još godinu dana sedim, ali i garantuje da ću kad to prođe moći da igram i da me ništa neće boleti, ja bih pristao na to i potpisao.
Za pobedu nije dovoljno želeti je
Mnoge teorije kau da bolesti često doputuju u telo iz glave ali i iz emocija. Janko kaže da pre svega veruje u moć čovekove misli.
– Ako misliš da možes, u pravu si-možes, a ako misliš da ne možes, opet si u pravu. Sve polazi od toga šta ti misliš i šta ti želiš. Ali, veliki broj ljudi pomeša misaonu imenicu sa akcijom verujući da je dovoljno misliti i želeti, a ne raditi. Novak Đoković nije sad rešio da bude ovakav, već je to bilo još kad je dao svoj prvi intervju u sedmoj godini. Tad je rekao da će biti broj jedan, vredno radio na tome i uspeo.
Mnogi teniseri imaju svoje motivatore, life coach-a sa kojim se savetuju, psihologe i one koji ih podstiču na uspeh.
-Mislim da mali broj ima takve konsultacije na konstantnom nivou, ali veliki broj ih ima i sa njima profesionalno rade- otkriva Janko.- Sasvim sigurno nekoliko puta godišnje s njima pričaju o tome šta im se dešava, šta osećaju, kako da rade na svemu. Imao sam i ja takve razgovore, ali bih voleo da imam nekog sa kojim ću raditi konstantno.
Ono što je Janka tokom perioda depresije izdvajalo od mnogih sa ovim problemom je to što se trudio da svoje okruženje poštedi svog stanja i razmišljanja koje ga je pratilo u to vreme.
-Nisam bio težak drugima jer ih nisam opterećivao svojim problemima. Govorio sam samo da me ostave na miru i ništa ne pitaju. Ima onih koji svoju nestabilnost prebacuju na druge, ali ja nisam takav. Zavučem se, pokrijem ćebetom i ćutim, a mojoj ženi je sve to najteže palo.
Lekovita meditacija
Suze, kažu, umeju da budu lekovite. Janko Tipsarević kaže da je tokom ove tri godine zaplakao nekoliko puta zbog situacije u kojoj se našao.
-Moj stav je da treba plakati ako ti se plače. Depresija se kod mene razvila kad sam dozvoljavao mislima da idu kuda žele. One su me stalno podsećale na to šta sam sve uradio i da i pored toga ne mogu da igram i da je povratak na teren neizvestan. Tada te misli vratim, pokupim, spakujem ih i kažem sebi da će doći moje vreme…
Najbolji lek za ovog heroja i vrhunskog sportistu je po njegovim rečima bio rad, a meditacija je takođe nešto što mu je mnogo pomoglo.
-Meditirao sam i ranije, ali tad sam konstantno to počeo da radim, 4 do 5 puta nedeljno. Da bih pronašao unutrašnji mir morao sam da meditiram u kontinuitetu. Meditacija je lekovita, mada ni ona nije rešenje problema. Nakon svega sam shvatio sam koliko fanatično volim tenis i nikad pre nisam mogao ni da pretpostavim koliko će mi nedostajati i značiti. Mnogima od nas tenisera je nekad preko glave aviona i svega, jer si u tenisu na neki način u mašineriji, pa i ne razmisljaš o tome. Vremenom to postaje način života kojeg nisi ni svesan sve dok ne dođeš u situaciju da ne možeš ništa. Onda uvidiš koliko ti sve to znači.
Branka Gajić
Foto: Milica Ristić, Jakov Simović i Ivana Karić/ Fabrika fotografa
© BGonline All rights reserved
© by BGonline. All rights reserved
