Novinar i voditelj Dejan Ćirić otkriva ekskluzivno za BGonline zbog čega je odlučio da ugasi emisiju „Bulevar“, zašto se nikad nije eksponirao i kako izgleda njegov život van kamera
Kultna emisija „Bulevar“ ne postoji posle 11 godina postojanja, 500 emisija i uglednih gostiju iz javnog života koji pred voditeljem Dejanom Ćirićem nisu imali tajni. Ekskluzivne priče, ispovedni intervjui, smeh, radost, poneka suza, sve će, bar za sad, ostati spakovano u kofer sećanja ovog talentovanog novinara za čije potencijale mnoge televizijske kuće do sad nisu imale sluha.
Bila je to jedna od najtežih životnih odluka tridesetdevetogodišnjeg novinara Dejana Ćirića koji je u punoj novinarskoj snazi, sa zavidnim iskustvom i nepresušnom inspiracijom morao da stavi tačku na emisiju kojoj je dao celog sebe. Sve je počelo pre 11 godina kada je snimljen prvi „Bulevar“. S osmehom se Dejan danas priseća tih početaka kada je autobusom putovao na snimanja, neprospavanih noći, svoje sreće i suza u montaži, radosti zbog mnogih ispričanih priča i divnih gledalaca koji su iz nedelje u nedelju iščekivali svoju omiljenu emisiju.
Ništa se od svega ovog nije dogodilo preko noći. Dugo je Dejan razmišljao i pitao se kako staviti tačku na autorski projekat u kojem je proveo 11 godina ispisujući stranice životnih priča uspešnih ljudi koji su se bez zadrške „ispovedali“ pred njegovom kamerom.
-Preteško je bilo doneti tu odluku- kaže Dejan Ćirić za BGonline.- „Bulevar“ smo stvorili Ivica Lazović i ja. Ivica je bio iza kamere, bavio se montažom, rasvetom, tehničkim stvarima i oduvek smo bili tim.Krenuli smo u ovu avanturu sa jednom kamericom i kompjuterom. Tokom poslednjih nekoliko meseci nisam spavao, dugo sam razmišljao o tome šta da radimo. Presudilo je to što više nije bilo finansija za realizaciju ove emisije. Mediji danas traže neke druge sadržaje, ali to nije moj fah. Emisije poput „Bulevara“ na žalost nisu zanimljive sponzorima i velikim tv kućama.
Kad je Dejan ozvaničio kraj „Bulevara“ gledaoci su zasuli društvene mreže i njegov e-mail komentarima: „odrastali smo uz vašu emisiju“, „žao nam je“, „nemojte gasiti svetlo na „Bulevaru“, neka ostane bar jedno“, „ne priznajem otkaz“…
– Gledaoci su nas i održali sve ove godine. Mnogo poruka dobijamo tokom svih ovih godina, to nam je davalo snagu da istrajemo i kad je bilo mnogo teško, i u ovim vremenima kad su važnije starlete nego normalne, ljudske priče. Borili smo se koliko smo mogli. Televizije nisu imale sluha za „Bulevar“. Pre tri godine „Bulevar“ je bio u konkurenciji za Oskar popularnosti u konkurenciji sa Jovanom Memedovićem, Ivanom Ivanovićem i Zvezdama Granda! Istovremeno mi je to bilo nestvarno i fascinantno, da mi kao mala produkcija koja se nikad nije nametala dobija toliko glasova sa svih strana. Posle svega se dešavalo da čak neke televizije traže novac za emitovanje „Bulevara“ !
Na pitanje šta misli o tome kakav je profil gledalaca njegove emisije Dejan kaže da su to neki obični, fini ljudi. Takav je i on. Neposredan, iskren, običan, jedan od nas.
– Mislim da je svako mogao da nađe u „Bulevaru“ ponešto interesantno za sebe. Tu su gostovali pametni i normalni ljudi različitih profila, od Predraga Ejdusa, Vlade Georgieva, Olivere Kovačević, Željka Joksimovića… Gledali su ih oni koji mogu da shvate njihovu priču i ono šta se krije iza nje.
Dejan Ćirić nikad ne postavlja provokativna pitanja ali nepogrešivo „otvara“ sagovornike koji mu neretko ispričaju i ono što nisu planirali.Takvim pristupom uvek dobija „priču više“.
-Dešavalo se čak da sam prekidao neka snimanja jer su se gosti i previše otvarali, razmišljao sam kako da priču svedem na pravu meru jer neretko nisu bili svesni šta sve od te previše lične priče može da ode u etar.
Gorica Nešović je bila poslednji gost „Bulevara“ . Dejan Ćirić kaže da je stavio tačku i zarez na ovu kultnu emisiju koja je predstavljala jednostavne i obične živote ljudi koji su posebni i poznati po svojim talentima, neobičnostima, uspesima.
-Znam da sam za ovih 11 godina uradio sve što sam želeo. Istina, ima još izazova za mene i još zanimljivih ljudi i priča koje treba ispričati, ali mirne duše mogu da kažem „idemo dalje“.
Ono zbog čega je ova emisija imala „dušu“ i mnogo svakog od nas u sebi, je što ju je Dejan vodio vođen osećajem i intiuicijom, a ne pripremljenim pitanjima inspirisanim novinskim člancima i biografijama svojih gostiju.
-Uvek sam se vodio time kako ja doživljavam tu osobu , pratio sam svoje mišljenje i osećaj o njima, pokušavao da dokučim šta kriju, zbog čega su nešto uradili…Pokazalo se da su njihovi psihološki profili koje sam pravio u glavi bili realni. Ivan Bosiljčić se pre 7, 8 godina, kad je bio moj gost po prvi put, na početku svoje karijere i pre velike popularnosti, do te mere opustio u emisiji da sam morao da mu skrenem pažnju da postavi granicu. Govorio je o porodici, osećanjima, za čim žali, šta mu je smisao, šta su bol i rane koje nosi. Predrag Ejdus mi je na kraju intervjua rekao:“ Ovo je bila jedna vrsta uloge, ali ste vi jako dobro režirali, tako da ja nisam mnogo glumio.“
Ono što mnogo govori o karakteru i smislu „Bulevara“ ali i Dejana Ćirića je činjenica da se gotovo nikad nije „slikao“ u svojoj emisiji. Oko kamere bi ga tek ponekad okrzlo i on skromno konstatuje da je to sasvim dovoljno.
-Pitali su me: „A šta tebi fali kad nećeš pred kamere?“ Ma koliko čudno zvučalo, ja smatram da sam čovek koji treba da vodi priču i da nije bitno kako izgledam, šta imam na sebi niti je važno da se slikam ili pričam više od svog gosta. Nije to nikakva mistifikacija niti marketinški trik. Pronašao sam svoj stil u tome da pričam i bolje izrazim sebe kroz te priče koje u emisiji govorim „bez slike“, gde gledaocima predstavljam profil gosta, i kažem kroz neku svoju priču mnogo i o sebi, životu generalno. Nikad sebe nisam stavljao u prvi plan. Mnogi kažu da je to greška, ali me to ne interesuje. Ne kajem se ni zbog čega. Nije to skromnost već pristojnost i vaspitanje. Ja ne bih bio „ja“ da sam vukao nekog za rukav. Sebe sam novinarski dokazao reakcijama gledalaca i poštovanjem koje sam stekao.
Dejan Ćirić je rođen u Beogradu, ali je odrastao u Kruševcu gde i danas živi. Oženio se pre dve godine Sanjom, piscem knjiga za decu.
-Sanja je žena koju znam 33 godine. Moj otac i njen otac su bili najbolji prijatelji. Poznajemo se od moje šeste, a njene pete godine. Zajedno smo od mog povratka iz vojske. Ona mi je velika podrška u svakom smislu.
Završio je Višu turističku školu. Dejan voli putopise i do sad je snimio tridesetak reportaža širom Evope, ali i Tunisa. Lepo priča, piše, odličan je novinar. Voli da sasluša ljude i kaže da je jedan od onih koji uvek lako reše tuđi problem.
-S jedne strane sam vrlo težak tip, isključiv, temperamentan, umem da budem „nadžak baba“. Mnogo dajem, ali i mnogo tražim. Nije dobro što rušim mostove za sobom. Imam tri najbolja druga i to je veliko bogatstvo. Volim da pomognem, ne volim da kukam drugima. Volim knjige, muziku, da putujem. Emotivno sam stabilan i ispunjen čovek i imam mnogo ljubavi oko sebe,a od Sanjine strane posebno. Nas dvoje se razumemo pogledom.
Priče kojima najavljuje svoje goste i gledaoce vodi kroz emisiju govore mnogo o Dejanu. Na konstataciju da je u njemu „lirska duša“ priznaje da mu je emisija omogućila da pišući prikaze svojih gostiju ispisuje stranice i svog života, podeli svoja razmišljanja, poglede na život i svet…
-Mnogi nikad ne bi to rekli za mene jer mi je fizionomija takva, misle da sam arogantan. Kroz emisiju sam verovatno ispoljavao to „nešto svoje“, emotivnu crtu i senzibilitet. Ne volim bljutavu romantiku i patetiku. Obožavam životinje, imam mnogo ljubimaca,udomljavam pse i mačke, hranim ih po ulici… Simpatičan mi je bio jedan komentar na emisiju sa Vladom Georgievim: „voditelj čita svoj sastav, a Vlado se čuje tek na 3 ili 4 minuta, tek nešto da kaže.“
Onima kojima će „Bulevar“ nedostajati kroz osmeh poručuje da na internetu mogu da pronađu mnogo snimaka prethodnih emisija i da bi i sam jako želeo da se sretne ponovo sa svojim gledaocima.
-„Bulevar“ me je mnogo oblikovao kao ličnost i pomogao mi da budem takav kakav sada jesam. Na neki način mi je pomogao da izgradim identitet i postavim stvari na svoje mesto. Trudiću se svim silama da vratim „Bulevar“ i da se upale ta svetla, ali mnogo toga ne zavisi od mene i mog kolege. Na kraju svakog „Bulevara“ je priča o sreći. Smatram da je sreća trenutak, a „Bulevar“ je bio trenutak moje sreće. Svi treba da shvate da je malo potrebno, ali zaista malo, da bi čovek bio srećan. Čuda su moguća i želim da verujem u to. Ako se ništa ne promeni, bez trunke žaljenja idem dalje. Jedan kolega me je pitao kako možeš da se smeješ, kaže da bi plakao na mom mestu. Ja sam isplakao šta je trebalo i sad idem dalje.
© 2014 by BG online. All rights reserved
© by BGonline. All rights reserved
