I NESAVRŠENI LJUDI IMAJU PRIJATELJE (socijalna fobija, psih.Ljiljana Jagodić)
Zakazivanje razgovora sa mnom za Anu je bila noćna mora. Naravno da to nisam shvatila lično, jer je za nju susret s bilo kim izazivao uvek takav osećaj. Ali,“morala je nešto da promeni”. Socijalna fobija nije nešto što samo povećava stidljivost, već stvara i paniku. Samo razmišljanje o nekom predstojećem društvenom događaju osim zabrinutosti, budi mnogo drugih zbunjujućih emocija i pratećih fizioloških promena u telu kao što su potpuna bespomoćnost praćena snažnim znojenjem, lupanjem srca, suvim ustima, mučninom, često čak i povraćanjem. Upoznavanje novih ljudi je najgore, ali čak i susretanje sa starim poznanicima posle dužeg vremena ume da bude praćeno istim simptomima.
SOCIJALNA FOBIJA JE NAJČEŠĆA MANIFESTACIJA STRAŠNOG STRAHA OD ODBACIVANJA. Povlačenje i izolacija nisu rešenje.
Ana je postala usamljena. Odlazila je na posao na kojem se ni sa kim nije povezala i ostvarila bliskost. Živela je sama, loše održavala veze sa primarnom porodicom (krivila ih je za to svoje stanje). Tridesetsedmogodišnjakinja neostvarena u ljubavi, prijateljstvu. Gorko mi je sopštila da je sva stara poznanstva pogubila jer se nije ni malo trudila da ih održava. Sve prilike za ljubavlju, prijateljstvom, smehom i radošću, podrškom i povezanošću su izgubljene. Žudela je za društvom, ali nije mogla da se suoči sa mogućnošću da će biti odbačena.
ODNOSI SA DRUGIM LJUDIMA SU ONO ŠTO ŽIVOTU DAJE SMISAO.
Usamljenost i društvena izolovanost su, po mnogim istraživanjima jednako loši po naše zdravlje kao i pušenje, alkoholizam, gojaznost. Povezanost sa drugima je ono što nas čini srećnim, spasava naš život, ima glavnu ulogu u njemu. PROGRAMIRANI SMO DA SE POVEŽEMO.
Šta kad je ta naša najveća potreba u isto vreme i nešto čega se najviše plašimo? Ana je uvek bila stidljiva. Bez obzira na to što je potražila moju pomoć, bila je potpuno uverena u to da joj predstoji usamljen i dosadan život.
Zabrinutost iz predostrožnosti
Svako od nas je ličnost za sebe. Neko je prirodno introvertan i često dovoljan sam sebi. Neko drugi stalno teži tome da bude u društvu. Ali, svi ponekad pređemo na tu drugu stranu. Oni „samodovoljni“ pronađu svoju srodnu dušu i ostvare porodicu, a i oni koji su stalno u nekim „dešavanjima“, ponekad požele da budu sami.
Celog života učimo da se prilagođavamo i snalazimo. Zato je moj prvi zadatak bio da Anu uverim u to da može da prestane da se plaši prisustva drugih ljudi, što znači da može da nauči da PREUZME KONTROLU nad svojom intezivnom zabrinutošću u vezi sa tim šta će se desiti ako nekog npr.pozove na kafu.
Anksiozni ljudi su unapred povezali neke događaje u svojoj imaginaciji sa strašnim strahom. Konstantno ponavljajući te zamišljene, strašne mogućnosti “koje će se desiti”, stvorili su u svom umu asocijaciju, ostvarili ASOCIJATIVNO PROGRAMIRANJE.
„Pre nego što treba da se vidim sa nekim, danima sam unapred zabrinuta. Što se trenutak više približava, meni je sve gore. Obično mi tog dana pozli i otkažem viđenje.“Objasnila sam joj ovu vrstu mentalne pripremljenosti i tzv.negativnu samohipnozu. Zatim sam je naučila da u stanju smirenosti i relaksiranosti zamišlja sebe u budućnosti u tim situacijama koje su je do tad plašile. Pripremala se za proslavu mature, zamišljala sebe kako potpuno prirodno vodi konverzaciju i čak uživa u tome. Praktikovala je to svakog dana. Otišla je na tu proslavu iako je do poslednjeg trenutka mislila da će otkazati učešće. Priznala je da se nikad pre nije tako provela.
Sledeći korak je bio da počne da gleda van sebe, DA NAUČI DA MENJA FOKUS. Socijalno anksiozni ljudi su stalno fokusirani na svoje emocije i na ono što se dešava unutar njih. Mnoga istraživanja pokazuju da ljudi koji sebe doživljavaju kao stidljive, uopšte ne primećuju neke spoljašnje karakteristike događaja u kojima učestvuju. Pričaju o tome kako im je srce ubrzano kucalo, htelo da iskoči ili kako su imali „knedlu u grlu“ ili „ čvor u stomaku“. Često misle i o tome štra će drugi misliti o njima, da će primetiti tu njihovu neprjatnost. Uopšte ne primećuju spoljašnje okolnosti. Zato sam Anu uputila na to da u takvim situacijama počne da obraća pažnju na boju zidova u prostoriji, broj prozora, kako su ljudi obučeni, ko se s kim pozdravio i sl. Zamolila sam je da sa koleginicom na poslu počne običnu konverzaciju. Da je pita: kako si? I da obrati pažnju na njenu facijalnu ekspresiju, da je gleda u oči kad priča sa njom.
Kako dobiti pažnju drugih?
To je nešto na šta smo „uslovljeni“ da primetimo u komunikaciji sa drugima. Ako iz straha skrećemo pogled ili gledamo u pod, ostavljamo utisak nezainteresovanosti i pasivnosti. Gledanje u druge dok sa njima komuniciramo čini da razumemo situaciju i pokažemo da su bitni. Na taj način zadobijamo njihovu pažnju i počinjemo konverzaciju, pokazujemo im da primećujemo njihovu ličnost, da smo zainteresovani za njih. U današnjem vremenu brzog življenja gotovo da se izgubila ljudskost i nedostatak bliskosti.
Objasnila sam joj VELIKU ULOGU LJUBAZNOSTI u odnosu sa drugima. Socijalizacija je razmena pažnje. Neki uzimaju puno, a neki se zadovoljavaju mrvicama. Pokazati ineresovanje za drugog je prirodna pojava uzajamnosti i reciprociteta u međuljudskim odnosima. Ako ja pitam za tebe, pitaćeš i ti za mene. A ako uopšte ne pokažem zainteresovanost, gotovo da ne postoji šansa da se da bilo kakav odnos među nama ostvari.
Ljubičice protiv usamljenosti
U nedavnom istraživanju dr.Lin Alden je pokazala kako ljubaznost može pomoći ljudima sa socijalnom fobijom da se opuste i da počnu da ostvaruju dublje kontakte s ljudima. I naravno, na taj način smanje svoju anksioznost. Dok sam radila s Anom, setila sam se slučaja M.Eriksona, starije gospođe koja je živela sama i bila sve usamljenija. Jedino u čemu je uživala bilo je gajenje afričkih ljubičica. Kuća joj je bila prepuna cveća. Erikson ju je zamolio da po komšiluku podeli po neku saksiju. Završilo se tako što nijedan sledeći praznik nije provela sama.
Gde je u ovome smisao? Kad smo PAŽLJIVI I LJUBAZNI PREMA DRUGIMA menjamo fokus sa sebe na širi kontekst i situaciju. Tako smanjujemo unutrašnju napetost.
Zamolila sam Anu da koleginici sa kojom ima najbolji odnos na poslu, svakog dana kad sebi kupi kafu za poneti, kupi i njoj. Ispričala mi je kako je koleginica bila prijatno iznenađena. Počele su zajedno da odlaze na ručak u pauzi i sve su se bolje upoznavale pričajući jedna drugoj po malo o sebi. U narednim susretima radile smo na EKSTERNALIZACIJI ANKSIOZNOSTI.
Ne osluškujte svoju zabrinutost
Kad je prvi put pričala o sebi Ana je svoju socijalnu fobiju opisala kao deo svog karaktera. Nije bilo lako navesti je na to da to nije srž njene ličnosti, već “parazit” kojeg je ona svesrdno hranila svojim izbegavanjem kontakata. Teško je odvojiti se od obrazaca ponašanja koji su posledica uverenja da si nezanimljiv, dosadan i da te je teško voleti. Pokušali smo sa par pitanja.
-Kako te “to nešto” ubeđuje da se drugima ne možeš dopasti?
-Koja je to laž koju pokušava da prikaže kao istinu?
-Šta je to prvo što ćeš primetiti kada toga ne bude bilo?
Pokušavajući da odgovori na ova pitanja, Ana je počela da odvaja svoj pravi identitet od socijalne fobije. Rekla mi je da je “počela da sve manje sluša svoju zabrinutost”.
Radeći na tome, počela je SVE MANJE DA OBRAĆA PAŽNJU NA TO ŠTA DRUGI MISLE O NJOJ.
UVEK POSTOJE LJUDI KOJIMA SE NEĆEMO DOPASTI. TO JE PROSTO TAKO. I ne možemo mnogo učiniti u vezi sa tim. Možemo pokušati da utičemo na njih tako što ćemo biti pristojni, zabavni, pažljivi, ali NE MOŽEMO IH KONTROLISATI .
Tipične misli ljudi sa socijalnom fobijom su: primetiće da sam napeta, šta ako kažem nešto glupo, zašto bi iko želo da čuje ono što ja govorim… Posledica su nedostižnog perfekcionizma koji je zaista nepotreban. Možda ima smisla ako ste plastični hirurg. Ali, ako idete na proslavu mature ili u posetu svekrvi, može biti bolje pokazati određenu ranjivost i nesavršenost.
U svojoj konstantnoj zabrinutosti Ana je počela da veruje u to da nema prijatelja jer nije savršena. U našem radu počela je da uviđa suprotno, da se ispod „zarđale osobe, krije prava nesavršeno savršena lepota“. Upravo se sprema da ide na odmor sa koleginicom sa posla.
Ljiljana Jagodić
Foto: Sanja Rajković
Ljiljana Jagodić je klinički psiholog, life coach strateških intervencija i hipnoterapeut. Ima višegodišnje iskustvo u radu sa ljudima o problemima koji potiču iz različitih životnih zona: odnosi sa partnerom, komunikacija, porodični odnosi, ostvarivanje punog ličnog potencijala, prevazilaženje loših navika (poremećaji ishrane, pušenje, prokrastinacija), anksiozni poremećaj( razni strahovi, panični napadi)…
Grupne radionice i individualni treninzi održavaju se u Zemunu, a Ljiljana Jagodić radi i širom sveta putem skype-a.
www: life-coach.rs
facebook: Ljiljana Jagodic psiholog lifecoach
Da li je važno kako izgledamo?
Žena pod stresom u partnerskom odnosu
Kako izgleda stručna psihološka pomoć?
Um kao kontejner za stres
Nada je najsnažniji prirodni antidepresiv
Ljubomora nije dokaz ljubavi
Da li ste žrtva manipulatora?
Zašto ne mogu da zaspim?
Život u nesigurnim vremenima
Imate li sve “pod kontrolom”?
Depresija kao način života
Život zaglavljen u prošlosti
Zašto smo se udaljili?
Kako da znam da li me partner zaista voli?
Naučite da oprostite sebi i drugima
Simptomi depresije
© by BGonline. All rights reserved
