PSIHOLOZI I PSIHIJATRI SU PRIJATELJI SVAKOJ OSOBI
Neuropsihijatar dr Slavica Đukić Dejanović govori za BGonline o strahovima savremenog čoveka, predrasudama, duši, teskobama i lekovitim razgovorima.
Danas se ljudi najviše plaše neizvesnosti i na tom polju se najteže snalaze. Savremena tehnologija je unapredila kvalitet života u mnogim poslovima i segmentima života, ali je činjenica da je sve veći broj onih koji su zabrinuti zbog toga što ne znaju šta ih sutra čeka na profesionalnom planu, da li će im biti ugrožena egzistencija, kako će se izboriti sa bolestima koje ne štede savremenog čoveka…
– Sve su to kontinuirani stresovi koje sa sobom nosi savremeno društvo u paketu sa neizvesnošću i pitanjima: hoćemo li imati od čega da živimo, da ću dobiti otkaz, do poražavajuće činjenice da se neke bolesti kasno otkrivaju, mnogi pate jer su sami, a sasvim je normalna potreba da budemo sa nekim bliski. Sve su to tekovine modernizacije koje se nužno odražavaju i na psihičko zdravlje- kaže neuropsihijatar Slavica Đukić Dejanović. – Ako imate problem na poslu, sa partnerom, srodnikom, ne treba da se pitate “zašto baš ja?” već da prihvate da se to događa i drugima, pronađete izlaz iz te situacije i mobilišete svoju energiju kako biste ostvarili ciljeve. Ako je neko izgubio posao, najgore je da nakon toga sedne i očajava zbog toga. Mora da ide da ga traži, baš kao što će i nakon gubitka prijatelja biti kreativan u svojoj samoći ili potražiti sebi neko novo društvo. Pragmatični ciljevi u tim okolnostima su relaksirajuci. Nekada su sve to stresne i teške situacije, pogotovo za emocionalno krhke osobe. Oni treba da potraže pomoć psihologa, nekada i psihijatra kako bi se posavetovali, razgovarali sa stručnjakom, dobili savet. Psiholozi i psihijatri su prijatelji svakoj osobi.
Strah od ludila
Iako su ljudi sve otvoreniji i sve je više onih koji se ne ustručavaju da potraže pomoć kada je reč o mentalnom zdravlju, mnogo je još uvek onih koji imaju predrasude i nelagodnost kada se govori o poseti psihijatrisjkim i psihološkim ordinacijama.
-U svima nama postoji, na nesvesnom nivou, strah od ludila- kaže Slavica Đukić Dejanović.- Često se ne ide psihijatru i ne priča o tome zbog onog straha koji je duboko u nama. Ali, veoma je važno govoriti o tome da je psihijatar potreban svakom čoveku, pa i to što javne ličnosti kažu bez ustručavanja da imaju svog psihoterapeuta. Sve to doprinosi tome da popušta to uverenje da je neko “lud” ako ide na takve konsultacije i razgovore.
Sve je više onih koji nemaju adekvatne edukacije a nude se da pomognu ljudima sa različitim problemima i “leče” im dušu. Ipak, ono što mnogi često zaboravljaju je da se sa dušom ne treba igrati.
-Posao koji se tiče problema duše je krajnje delikatan, iziskuje mnogo obrazovanja i iskustva, pa tako čak i mladi psiholozi, psihijatri, psihoterapeuti dugo rade pod supervizijom starijih kolega i stručnjaka- napominje Slavica Đukić Dejanović.- Oni koji su završili neke kurseve na tu temu, kroz njih stekli određene veštine ili su samouki, za nas stručnjake su vrlo problematični i mi njima ne verujemo. Ljudska duša treba da se upozna kao medicinski ekvivalent drugim organima, pa tako ako se zna šta je srčana ćelija treba da se poznaje i nervna ćelija, kao i to koji se procesi u njoj događaju. Vrsni psihijatri mogu da učine pomak i pomognu, a te “lajt” varijante mogu biti korisne samo u tom kontekstu da se uz njih prepozna problem koji neko ima. I samo predstavljanje problema donosi olakšanje, ali šta će se dogoditi posle toga…? Može doći do gubljenja vremena ako se ne zna šta sa tim da se uradi. Mentalne bolesti ako se dijagnostikuju na vreme, baš kao i sve druge mogu imati više nego povoljan ishod.
Kako preživeti neizvesna i turbulentna vremena, pitanje je na koje svakodnevno ljudi traže odgovor. Slavica Đukić Dejanović kaže da na Balkanu ljudi imaju iste probleme kao i oni u ostalim zemljama i da duša na isti način ume da boli svakog čoveka.
-Mi smo narod “bola i ponosa”. I kad nam je teško, kad nas boli nešto, pa i duša, mi se nosimo gordo. Umemo da se borimo, koristimo iskustva drugih, ali nama se na žalost dešava isto što i ostalima. Depresije su sve češće, sve je veći broj anksioznih poremećaja, a broj šizoidnih i paranoidnih se ne razlikuje u odnosu na svet i druge zemlje. Onaj ko se razboli zna koliko je teško kad boli duša, a posebno je teško ljudima kada su u fazi da se vraćaju u normalan život. Tad se suočavaju s tim da su nekad bili s one strane razuma i taj kolektivni strah od ludila pokreće novi strah- “da li ću ponovo biti lud?” Zato je dobro da ljudi imaju samopouzdanje i dobrog terapeuta koji će im postati i prijatelj. Mnogi ljudi po prvi put psihijatru povere nešto što su godinama potiskivali i o čemu su ćutali. Ali, nakon toga i eruptivne reakcije i mnogo plača, sledi veliko olakšanje.
Branka Gajić
Foto: Sanja Rajković
© by BGonline. All rights reserved
Sani Korijan
01/02/2017 at 14:43
Poštovani,
Nemam akademskih titula, ali nažalost uvidjavam da uvaženi stručnjaci u području psihologije i psihijatrije potpuno krivo tumače neke činjenice o čovjeku. Valjda bi svaki stručnjak, bio psiholog, psihijatar i pogotovo psihoterapeut trebao znati da je bol fizičke- molekularne, prirodne energije, na receptorima. Podrazajne reakcije. Duše ne može imati bol, tijelo može imati bol. Duša može imati patnju.
To je samo jedan primjer krivih poimanja pojmova i funkcija u danasnjoj praksi psihoterapije.
Dali se zna u psihoterapeutskim praksama o čovjeku kao cjelini povezanih energija na više razina u sada i što je to što odvaja te razine i stavlja energije u sukob?
Ako se krivo poimaju pojmovi i funkcije i obavlja se praksa na takvim temeljima, dali ce terapija biti svrsishodna za čišćenje i rast individue, ili ce biti dalje potiskivanje raznim tehnikama ili još veće krcanje ega?
Nikoga i ništa ne umanjujem i svjestan sam da se u danasnje vrijeme mnogi samoprozivaju terapeutima i pomagačima i nude se kao spasioci bez adekvatne edukacije i iskustva i odgovornosti, i razumljivo je zašto takvi smetaju stručnjacima. Ali postoji veliko ali: dali su stručnjaci s akademskim obrazovanjem i praksom pod supervizijom, nužno i sposobni i odgovorni obavljati tako odgovoran posao? Dali su individue s titulama i licencom za rad prosli svoj put čišćenja od uma da bi mogli adekvatno pomoći drugima do te razine do koje su sami dosli? Dali nužno postoji odgovornost iza titula?
Spreman sam otvoreno suradjivati sa stručnjacima, ali dali su stručnjaci spremni suradjivati s nekim tko je educiran i s iskustvom ali nema nužno titulu ispred imena?
U dužno poštovanje prema doktorici i autoricama članka,
Lijep pozdrav,
Sani