Isplačite se i nikad ne potiskujte emocije
Imao je četiri godine kad ga je udario automobil, a njegov život se preokrenuo za samo jedan dan. Voislav Ilic (29) je od tog trenutka sve do punoletstva živeo sa epilepsijom i brojnim zabranama, životnim pravilima koja su od njega zahtevala mnoga odricanja, od fizičkih do emocionalnih. Pio je lekove za koje nekad njegovi roditelji nisu imali novca, a nakon što mu se zdravlje popravilo i ponadao se da je takvom životu došao kraj, Voislavu je 2013. godine pozlilo u teretni. Izgubio je 24 kg za samo mesec dana, izgubio volju da bilo šta radi zatečen ovim šokom koji se odrazio na njegovo telo, ali i psihu.
– Već nakon mesec dana sam imao prvi napad panike i to na susretu generacije. Uvek sam bio utreniran i krupan, a sa 24kg manje i svojim novim izgledom ali i time kako sam se osećao postao sam asocijalan. Čim sam ušao u učionicu više nisam bio ono što jesam. Osetio sam aritmiju i nervozu, morao sam da naučim da se borim sa sobom i sa tim stanjem- priseća se Voislav Ilić. -U depresiju sam ušao na “velika vrata” a meni kao velikom emotivcu to nije teško pošlo za rukom. Anksiozni napadi su me stizali u paketu s depresijom i ta moja borba je trajala 4, 5 godina.
Godinu dana u krevetu
U početku, kaže, nije imao svest o tome da je reč o depresiji.
-Bio sam bezvoljan, depresija me je gurala u svoj mrak. Nisam želeo da se srećem ni sa društvom, ni sa porodicom. Godinu dana sam proveo ležeći u krevetu. Nisam mogao da se nosim sa kilažom koju sam izgubio, ali ni sa glasinama i seoskim pričama zašto sam takav. Pitao sam se šta će drugi da misle, kao da moj život zavisi od toga šta oni pričaju.
Svi njegovi planovi su mu odjednom postali nevažni, pa ni to da završi Pravni fakultet i da nakon diplomiranja nađe dobar posao kako bi mogao da pomogne roditeljima koji su ceo život posvetili njemu i bili mu velika podrška na putu ozdravljenja.
-Iz tog haosa nastao je Džentlmen, moja stranica na Twitteru koja je kasnije dobila svoju verziju i na facebook-u i instagramu. Nisam do tad pisao, čak u školi nisam umeo lepo da pišem sastave- priča se Voislav. -Na Twitter sam “pobegao” sa Facebook-a i onih koji su me znali kako bih se sačuvao od glasina i fokusirao na nešto novo. U početku sam citirao druge, a jedan od mojih prvih tvitova je prenela pevačica Goca Tržan nakon čega je počelo da me prati mnogo ljudi. (“Nije bitno šta se priča, već ko priča…”) Vremenom su moji aforizmi sazrevali, ali ja sam i dalje bio prikovan za krevet, u zagrljaju depresije.
Tuga i nezadovoljstvo zbog briga i siromaštva
Sve što je započeo odjednom je stalo. Na fakultet više nije odlazio, ništa ga nije zanimalo, ničemu se nije radovao, prestao je da želi bilo šta, ali roditelji nisu odustajali od njega.
-Počeli su da insistiraju na tome da šetam što je za mene tad bio ogroman napor. Teško mi je bilo da pređem i 100m. Mislim da je uzrok svemu tome bilo previše stresova koji su me stigli. Siromaštvo, bolest koju sam imao još kao dečak, sve me je to dugo opterećivalo. Bio sam student, trebalo je platiti stan, hranu, školarinu, a moji su bili bez posla, živeli su na selu. Zarađivao sam tad radeći kao trener u teretani, hranio sam se u menzi, ali kad sam pao u krevet više je bilo teško vratiti se nazad.
Želeo sam da živim
Put izlaska iz depresije nije bio ni kratak, niti lak, ali je za Voislava bio jedini moguć.
-Nisam išao kod psihijatra, već sam odlučio sam da se izborim s tim uz ljubav i podršku porodice. Oni su na vreme uvideli šta se dešava i koliko sam se promenio. Više se nisam smejao, a uzalud su pokušavali da me oraspolože na različite načine. Zagledan u budućnost sebe sam video kao nekog ko će to da pobedi. Želeo sam da živim.
Imao je tad 23 godine i nije hteo da se preda. Već je godinama zbog epilepsije živeo sa mnogo odricanja, a emocionalno je bio iscrpljen budući da su od malena lekari iz zdravstvenih razloga preporučivali njegovim roditeljima da vode račina da Voislav ne bude “ni previše srećan, mi preterano tužan”.
-To je bila zabrana na emocije, živeo sam kao u nekom stakleniku. Mnogo sam vremena proveo u bolnicama, učio, bio odličan đak. Imao sam cilj da budem uspešan i da zaradim novac kojim ću pomoći porodici. Nisam želeo da me siromaštvo proguta. Ali, na fakultetu bi me aritmija paralisala, ne bih umeo rečenicu da izgovorim. Nisam hteo da pobegnem od tog straha. Govorio sam sebi “Ti to možeš, izdrži to”. U to vreme sam imao mnogo strahova, od ljudi (nisam mogao da odem u poštu da platim račun), nisam išao u teretanu, a u depresiji mi je sve smetalo, pa i ono što mi govore najbliži dok žele da mi pomognu. Imao sam osećaj da su se svi urotili protiv mene.
Otrovne emocije
Depresija je bolest, mračna, čista negativna energija koja te pojede, poremeti stanje uma, a najgore je kad ti se useli u podsvest- objašnjava Voislav Ilić.
-Sad znam da je okidač za moje stanje bio stres koji se vremenom nagomilavao, a ja nisam ispoljavao kako se osećam. Te emocije se vremenom pretvaraju u otrov.
Moj savet svima je da se isplaču i nikad ne potiskuju emocije. A ljudi su se otuđili, nema više zagrljaja, emocija jer je sve sramota da ih pokažu. Ja posle svega znam da što duže skupljate emocije u sebe, kako vreme prolazi biće vam teže.
I dok društvene mreže često doprinose još većem otuđenju Voislavu su, kako kaže, mnogo pomogle kad mu je bilo najteže.
-Zahvaljujući njima sam se fokusirao na nešto drugo, a virtualni svet mi je bio sve. Tokom poslednje tri godine svakog vikenda radim ankete preko instagrama gde mi ljudi pišu šta ih muči. Vidim da im je potreban neko s kim će da pričaju. Ja sam imao sreću da sam imao veliku podršku porodice koja je svesna toga da je zdravlje najvažnije.
Gde stanuje ljubav?
U svojoj knjizi “Moram, kako bude, želim” Voislav je otkrio na kom putu se prava ljubav nalazi, kako možete zaraditi od svog talenta, a podelio je sa čitaocima svoju duboko ličnu priču o životu sa epilepsijom i depresijom, ali i tome kako je izašao iz svega toga.
-Prvi koraci za pokretanje su ključni. Objasnio sam i moje iskustvo sa Zakonom privlačenja po kojem već neko vreme živim, ali i to zašto nije dovoljno misliti pozitivno. Nakon svega sam diplomirao na Pravnom fakultetu, napisao knjigu i sad želim da budem motivator drugima. Taj je put jednostavno pronašao mene. sad neki drugi traže svoj spas od mene. Oduševljeni su i kažu “To mi je trebalo da čujem”. Mnogo je usamljenih ljudi i ne zna se da li su usamljeniji oni koji nemaju partnera ili oni koji su u pogrešnim vezama. Živimo u vreme društvenih mreža koje su poput švedskog stola, svako odatle uzme šta mu treba. Moj savet ljudima je da ne gube vreme u vezama bez ljubavi. Ja sam neću da ulazim u vezu po svaku cenu, a dosta toga lažnog sam video jer devojke kriju sve i svašta. Sad znam kakvu devojku želim, vizualizovao sam je i znam da će doci jednog dana.
Branka Gajić
Foto: Dario Konstantinović
© by BGonline. All rights reserved
