Kad se mašta deteta ispreplete s realnošću, naročito je važno da mu roditelj pomogne da se nosi sa strahom, da ga smiri, pruži mu podršku fizičkim kontaktom i umirujućim rečima.
Svako dete ponekad oseća strah i to se smatra normalnom pojavom tokom razvoja. Pored toga, tokom odrastanja javljaju se i različiti razvojni strahovi koji se menjaju u zavisnosti od uzrasta.
U uzrastu od šestog do osmog meseca dete se može uplašiti nepoznatog lica, između osmog i jedanaestog meseca javlja se separacijska anksioznost, odnosno strah od odvajanja od roditelja. Oko druge godine pojavljuju se strahovi od životinja, najčešće buba, zmija ili pasa, oko treće godine nastupa strah od čudovišta, paukova i sl., u uzrastu od 5-6 godina dete oseća strah od „sumnjivih” ljudi, provalnika, prirodnih katastrofa, rata, a i dalje je prisutan strah da se u mraku kriju zli ljudi ili natprirodna bića kao što su čudovišta i veštice.
Autorke knjiga o emocijama „Podrška roditeljstvu“ Tatjana Gjurković i Tea Knežević, smatraju da bez obzira na to da li se odrasloj osobi strahovi deteta čine realni ili ne, za dete su oni i te kako stvarni i na odraslima je da pronađu način da se dete uz njih ponovo oseti sigurno i zaštićeno. Kad se mašta deteta ispreplete s realnošću, naročito je važno da roditelj pomogne detetu da se nosi sa strahom, da ga smiri, pruži mu podršku fizičkim kontaktom i umirujućim rečima.
Čega se deca najčešće plaše?
Serija terapeutskih slikovnica o strahu bavi se nekim od najčešćih strahova koje deca počinju da osećaju oko druge godine. „Kucu je strah od odlaska lekaru“ govori o neprijatnom iskustvu koja deca doživljavaju pri poseti bolnici, jer to za njih znači odlazak na neko novo i nepoznato mesto, a dodatno se plaše zbog nerazumevanja situacije i procedure koja se događa tokom pregleda ili zahvata.
„Medu je strah da ostane u vrtiću“ je knjiga koja se bavi separacijskom ankcioznosti. Mnoga deca odbijaju da idu u vrtić, a ni roditelji ne podnose lako tu situaciju. Budući da dete snažnije oseća roditeljevo stanje nego što doživljava ono što mu se govori, te s obzirom na to da je roditeljevo stanje signal detetu kako bi i ono samo trebalo da se oseća, tom svojom nesigurnošću roditelj može podstaći osećanje nesigurnosti ili straha kod deteta.
U našoj kulturi uobičajeno je isticati ono što je loše učinjeno, drugim rečima – kritikovati i prekorevati. Često to činimo dobronamerno, da dete ili neko drugi nešto nauči i postane veštiji. Iako se udeo pohvaljivanja u vaspitanju povećao, i dalje ono što je dobro učinjeno i trud koji je u to uložen previđamo i manje ističemo. Kada se dete, na primer, ponaša socijalno neprihvatljivo (npr.razbije tanjir), da bi naučilo kako to ne sme da radi, razgovaraćemo o njegovom postupku, objašnjavati mu zašto to ne sme da čini, a ponekad ga i kazniti kako bi „upamtilo da to ne sme raditi”. Iako kazne imaju svoju vaspitnu svrhu, uz česte kritike one imaju i neželjenu posledicu: dete razvija snažnu unutrašnju kritičnost, što utiče na pojavu niskog samopoštovanja i anksioznosti, česte telesne napetosti i straha, a ponekad i na razvoj simptoma depresije. Upravo o tome govori slikovnica „Slončicu je strah od vikanja i kazne“ .
A šta se dešava kada se dete suočava sa novonastalom porodičnom situacijom? Dete može da bude zbunjeno jer ne zna šta će se dogoditi s njim kada velika roditeljska pažnja bude poklonjena njegovom bati ili seki. Dete na dubokom nivou može osetiti strah od gubitka roditeljske ljubavi, od odbacivanja, a time pak i od gubitka sigurnosti. U slikovnici „Ovčicu je strah jer će dobiti brata“ pročitajte savete psihologa kako da reagujete ako vaše dete ima ovaj strah.
Slikovnice („Kucu je strah od odlaska lekaru“ , „Medu je strah da ostane u vrtiću“, „Slončicu je strah od vikanja i kazne“ i „Ovčicu je strah jer će dobiti brata“) po ceni od 1560 dinara + troškovi dostave (cena je za komplet od 4 slikovnice) možete poručiti telefonom 066060820 ili putem porudžbenice:
