Rolerkoster emocija istinitih životnih priča
Svaki raskid i kraj ljubavne, porodične, životne priče najčešće nose sa sobom tugu ili bol, a mnoge od tih emocija ostanu nikad ispričane i duboko skrivene u nečijoj ranjenoj duši. Postoji jedno neobično mesto na kojem je tuga nekima lakše podnošljiva, gde su posetioci svedoci emocionalnih lomova nepoznatih ljudi za koje im se čini da ih odnekud poznaju.
U Muzeju prekinutih veza srešćete se sa patnjom, ponekim trijumfom nad životom, tuđim sećanjima, uspomenama, nezaceljenim ranama, ljubavima kojih više nema, životnim tragedijama.
Na prelepom vidikovcu u Zagrebu nalazi se ovo neobično mesto koje nikog ne ostavlja ravnodušnim. Ovde se sa emocijama gledate pravo u oči, dopuštate im da šetaju u vama svesni da one na neki način i vas mogu da osnaže i učine vas boljim čovekom.
Ko će da uzme zeku?
Priču o Muzeju prekinutih veza ispričao nam je akademski slikar Dražen Grubišić koji je osnovao ovaj umetnički koncept inspirisan istinitim životnim pričama sa Olinkom Višticom, filmskim producentom. A sve je počelo onog trenutka kad su shvatili da je njihovoj vezi došao kraj…
-Olinka i ja smo se zabavljali četiri godine. Kad je trebalo da se raziđemo lepo smo se o svemu dogovorili, pa i o tome ko će iz naše iznajmljene kuće poneti televizor, a ko sto i plakar. Ali, kad je trebalo da odlučimo ko će uzeti malog zeku na navijanje kojeg smo oboje nosili sa sobom kad god bismo negde sami putovali i fotografisali ga na različitim destinacijama, oboma nam je pogled bio na njemu. Istovremeno je to bio pogled i na naš neuspeh i vezu koja nije uspela. Znali smo da bi se onaj kome bi ostao taj zec svakog dana susretao i sa tim osećanjem. Započeli smo priču o tome koliko neki predmet može biti emotivni okidač za dvoje ljudi, dok nekom drugom baš ništa ne znači. 
Složili smo se da bi bilo zanimljivo da postoji prostor u kojem bi takvi predmeti mogli da budu i da znate da su tamo sigurni i u miru. To mesto je u našoj glavi bilo nalik muzeju jer se stvari tamo čuvaju zamotane u prašinu i papir, gde neko drugi o njima brine i da to više nije vaš predmet. Budući da sam umetnik, video sam to kao umetnički projekat- priča Dražen za BGonline.
Dve godine kasnije stigao mu je poziv za izlaganje u zagrebačkom Salonu na temu “Sinergija”. Dražen se tad setio Olinkine i njegove priče o Muzeju prekinutih veza, pa su zajedno napisali projekat koji je bio prihvaćen.
-Imali smo samo 14 dana za realizaciju. Poslali smo poruke prijateljima koji su tu ideju raširili dalje i za 10 dana smo imali prvih 46 predmeta. Dobijali smo ih čak i od nama sasvim nepoznatih ljudi s kojima smo se nalazili na tramvajskim stanicama, trgovima, a izložba je uskoro bila postavljena. Odjednom je i sva medijska pažnja bila na nama, mnogo pre nego je to zaista postao Muzej prekinutih veza.
Prijateljstvo nakon ljubavi
Eksponati sa izložbe su se dugo nalazili u njegovom dvorištu. Četiri godine kasnije Draženov atelje je bio zatrpan kutijama, predmetima, životnim pričama. Odlučili su da preduzmu konkretne korake. Pozajmili su novac i upustili se u otvaranje muzeja koji je ubrzo postao popularan brend, čak i u svetskim okvirima, a njih dvoje su postali sjajan primer toga da je i nakon prekinutih veza moguće ostati u fantastičnim odnosima i biti prijatelj nekom koga si voleo.
Već 10 godina je ovaj muzej na istoj zagrebačkoj adresi, a njegove postavke su prokrstarile svetom čak 54 puta!
Od ljubavnih do porodičnih prekida
Kako nečiji važni predmeti i najličnije priče završe u ovom muzeju? Na sajtu muzeja je otvoren poziv svima koji žele da uz predmet koji je deo njihove emocionalne istorije ostave i priču o tome. Dražen kaže da Olinka i on imaju težak posao i da između do sad pristiglih 3500 predmeta i priča izaberu one emocionalno najsnažnije.
-U postavci muzeja je raznovrsan spektar ljudskih emocija zbog različitih životnih prekida. Pored svakog predmeta je i priča o tome kako su oni to doživeli. Sve su to samo istinite ljudske priče, a život zaista čini rolerkoster emocija- kaže Dražen. -Na ulasku u muzej sačekaće vas prvo neke ne toliko teške priče, naići ćete i na neke koje su i duhovite, a zatim ulazite u svet nekih drugačijih emocija. Ima tu i ljubavnih, ali i porodičnih priča koje su definitivno najteže jer su izuzetno teški prekidi veza sa roditeljima, decom, gubici koji su strašno bolni, ali i raskidi sa hranom, političarima, državama, dok se ipak najveći deo postavke odnosi na ljubavne veze- otkriva Dražen Grubišić.
Mnogo je bilo upečatljivih susreta sa posetiocima ovog muzeja, a Dražen još uvek pamti gospođu koju je upoznao u Australiji na potpisivanju knjige o pričama iz Muzeja prekinutih veza.
-Jedna gospođa je strpljivo čekala u redu da joj Olinka i ja potpišemo knjigu. Kad nam je prišla rekla je da je u našem muzeju koji je imao svoju postavku tamo našla utehu nakon što joj je ćerka stradala i da je neke stvari koje su joj od nje ostale upravo dala našem muzeju. Teško je tad bilo šta pametno reći. Iz raznih razloga dolaze ljudi u muzej. Ima tu onih koji se ludo zabavljaju, ali i onih koji izlaze u suzama- seća se Dražen.
Jezik ljubavi
Zanimljivo je, kaže gledati parove kad dođu pred vrata njihovog muzeja.
-Devojka želi odmah da uđe, dok se mladić najčešće nećka. Na kraju nerado uđe, ali uvek kad izlaze, ti parovi su nekako malo bliskiji, vidi se da ih je ono što su videli dotaklo i da ne bi voleli da njihova priča tu završi.
Raskidi su velika tema i nose sa sobom najsnažnije emocije. Dok priča o tome koliko malo znamo o ljubavi i da decu tokom školovanja niko o ljubavi ne podučava, konstatuje da nikad ne znamo sve i da je rad na sebi i osećanjima celoživotni proces.
-Jedan posetilac od 80 godina nam je nakon posete Muzeju rekao da je tu i posle svega što je proživeo nešto novo naučio.
Kako preživeti prekinute veze, pitaju se mnogi, a istina je da iz životnih priča nepoznatih ljudi može nešto da se nauči, a naš sagovornik vođen iskustvom nakon na desetine izložbi širom sveta zaključuje da različite kulture i religije svuda jednako reaguju na jezik ljubavi.
U Muzeju prekinutih veza videli smo oko 200 eksponata i sreli se sa isto toliko istinitih priča. Dugo smo ostali zagledani u venčanicu koju jedna devojka nikad nije obukla jer joj je verenik poginuo nekoliko nedelja pred venčanje. Bile su tu uspomene na osobe koje su otišle bez pozdrava, na teške porodične prekide, ali i jednog momka koji je na raskidu svoj mobilni telefon ostavio devojci kako ga više nikad ne bi pozvala. Njegov telefon je ona ostavila Muzeju prekinutih veza.
Branka Gajić
© by BGonline. All rights reserved
