NIJE SVAKA TUGA DEPRESIJA (dr Gorica Đokić)
Stres kao način života u 21. veku sve češće ostavlja za sobom brojne posledice- od nekoliko miliona popijenih tableta različitih sedativa na godišnjem nivou do brojnih zdravstvenih tegoba, rasturenih porodica, dece bez nadzora, roditelja bez nade… Mnogo je onih čije ponašanje drugi ne razumeju, mada neretko ni oni sami sebe ne umeju da objasne. Svaki poremećaj ponašanja nije istovremeno psihijatrijska bolest, a neurolog dr Gorica Đokić kaže da je u praksi često obrnuto, da je poremećeno ponašanje u stvari posledica poremećaja ličnosti, dok je vrlo mali procenat onih sa poremećenim ponašanjem koji su istovremeno i psihijatrijski bolesnici.
-Najveća broj je onih sa poremećenim ponašanjem koje nije posledica psihijatrijskih bolesti, već poremećaja ličnosti- kaže za BGonline dr Gorica Đokić. -To je obrazac koji se nasleđuje ili razvija u ranom razvojnom periodu, a sve što se kasnije dešava je posledica nadogradnje svega toga, rada na sebi ili “kvarenja” sebe.
Svako može da se promeni
Veoma je važno u kakvoj okolini i porodici osoba raste i razvija se, a dr Đokić otkriva da često među njenim kolegama kruži šaljiva rečenica koja odlično opisuje jedan tako ozbiljan problem: “Nikad samo jedna osoba u kući nema poremećaj ponašanja”.
-Dete ne niče spontano kao pečurka i mora od nekog da poprimi obrasce ponašanja još u ranom razvojnom dobu. Ono što je dete tad videlo se kasnije razvija u nekom smeru. Najveći problem nastaje kad porodica podržava agresivno ponašanje deteta i nema između sebe zdravu komunikaciju. Vremenom takvo ponašanje deteta počinje da im smeta, a do tad im je obično uvek neko drugi bio kriv.
Da bi se izašlo iz začaranog kruga različitih psihičkih stanja neophodno je da osoba identifikuje da ima problem, a dr Đokić kaže da većina ljudi to uoči tek kad pređe kritičnu granicu.
-Ni od koga ne treba dići ruke. Ima onih koji su nekad bili serijske ubice, pa su radom na sebi prepoznali zašto su nešto radili i pretvorili se vremenom u drugačije ljude. Verujem da svako ima šansu da se promeni i bude bolji.
Tempirane bombe
Ulicama hodaju ljudi koji su pod stresom, neki ih nazivaju “tempirane bombe”.
-Pod uplivom svakodnevnih stresova koji se gomilaju, menja se i funkcionalnost centra za stres. Vremenom i telo gubi bitku pod tolikim stresom, pa se javlja mnogo stresom indukovanih poremećaja, pre svega opšte smanjenje imuniteta. Niko od dobrog života ne dobija gomilu hroničnih bolesti. Neki put precenjujemo važnost spoljnih faktora za dobro zdravlje, počevši od toga da je na prvom mestu ljudima ishrana, kretanje, stil života, a ne razmišljamo o našem mozgu i tome kroz šta sve on prolazi. Ni malo nije smešna rečnica “da sve dolazi iz glave”.
Čovek može sam da oseti sopstvenu preosetljivost na stres, napominje dr Đokić i dodaje da ni od koga stres ne izvlači ono što u njemu već ne postoji.
Kako se dobijaju psihijatrijske bolesti? Ko su kandidati za to i kako znati da se treba obratiti lekaru?
-Ljude koji boluju od psihijatrijskih bolesti treba da poštujemo, kao i svakog drugog ko je bolestan. Kao što možete dobiti hipertenziju, tako možete dobiti i akutno psihotičnu reakciju. Niko nije zaštićen i svakom može da se desi da oboli od neke psihijatrijske bolesti. Tačno je da jedan udeo u tome ima i genetski faktor, ali svako može biti depresivan, akutno psihotičan ili anksiozan. Kad izuzmem priču o nauci, a dve decenije se ozbiljno bavim naukom, imam osećaj da najbolji među nama mogu da obole od psihijatrijskih bolesti. Nakon osamnaest godina koliko radim u Klinici dr Laza Lazarević njegove pacijente čini dobar i kvalitetan deo društva. To su većinski dobri ljudi koji imaju zdravstveni problem, a možda je jedan od uzroka taj što se nisu najbolje snašli u nekim životnim situacijama. Nisu bili dobri po sebe, ali po druge jesu.
Porodica pomaže i odmaže
Mnogi imaju običaj da za sebe kažu da su depresivni, ali nameće se pitanje znaju li uopšte ljudi šta je depresija?
-Oni sve nazivaju depresijom, pa i šizofreniju, dok tugu mešaju s depresijom. Depresija je ozbiljno stanje koje podrazumeva povišeno tužno raspoloženje i pojačane emocije. Nije svaka tuga depresija. Čak tugovanje nema veze sa depresijom, već je to normalan proces koji treba pustiti da prođe. Šizofrenija je bolest koja se karakteriše neadektivnom percepcijom realnosti i jednako je opasna kao i nelečeni dijabetes. Ljudi su skloni da diskriminišu, ali kad upoznaju nekog i popričaju s njim brzo promene stav.
Hrabar je i dug poces rada na sebi koji je od velikog značaja za mentalno zdravlje svake osobe.
-Onog ko je radio na sebi je teško dotaći lošom energijom i time što možda neko misli o njemu da je manje vredan. To je rad koji zaslužuje poštovanje- objašnjava dr Đokić.
Novi lekovi, kao i podrška porodice i zajednice doveli su do toga da se oboleli od psihijatrijskih bolesti ne mogu prepoznati, niti se izdvajaju iz društva.
-Porodica mnogo može da im pomogne, ali na žalost, ako ne i više da odmogne. Tako postoje porodice u kojima se leči najzdraviji član, dok ostali ne žele da mu pomognu, već ga opstruišu u svemu. Mi smo tu da kao lekari ojačamo kariku i pomognemo da shvate svoje okruženje i sebe.
Kako napraviti prvi korak i ubediti ih nekog da treba da se leči, pitanje je koje muči porodice onih koji imaju problem. Dr Đokić podseća na Zakon o zaštiti osoba sa mentalnim smetnjama koji je izglasan 2013. godine i veoma je precizan.
-Zakon kaže da je lečenje dobrovoljno osim kod dve stvari: ako osoba ugrožava sopstveni ili tuđi život. Tad mora prinudno da se leči. Ako su članovi porodice bliski, ako među njima postoje emocionalni obrasci, razumevanje i način kako da se priča o tome, taj put nije težak. U klinici “Laza Lazarević” je otvorena telefonska linija svakog radnog dana od 14h do 15h, a tu su i otovorena vrata četvrtkom, kad ljudi bez uputa i knjižice mogu da dođu kod dežurnog lekara i pitaju šta god žele. I oni koji se nikad ne bi javili na pregled dođu da se posavetuju četvrtkom i to im mnogo znači. Nakon svega su mnogi ljudi zahvalni i shvatili su da takvi razgovori nisu ništa strašno.
Ljubav mora da boli
Prirodna pomoćna lekovita sredstva poput tabletica na biljnoj bazi za smirenje ili spavanje ne mogu da naškode, ali dr Đokić napominje da nikako ne treba eksperimentisati s lekovima i podvlači da anksiolitici brzo stvaraju zavisnost, a veliki deo populacije ih uzima na svoju ruku, češće nego antidepresive.
-Naš mozak treba negovati kao da nam je dete. Jedini zadatak roditelja je da pruže detetu ljubav i postave mu granice. Ljubav bez granica svakako nije dobra. Duboko sam ubeđena da je odabir srca ujedno i odabir podsvesnog dela mozga. Ljubav može, a i mora da boli. Rad na sebi je važan da bismo voleli sebe jer je to preduslov da volimo drugog. Ali, rad na sebi boli, spoznaja sebe, svojih loših osobina, načina na koji ćeš se menjati… Mala bol ipak stvara veliko zadovljstvo, a sve ono što ćemo tad uložiti doneće nam veliki benefit. Kad upoznamo sebe spoznaćemo i šta nam je potrebno od druge osobe. Kad znamo šta nećemo lako ćemo znati šta hoćemo. Onda neće biti izgovora tipa: “On je ovakav i onakav, ali ja ga volim”. Volite ga jer ste u njemu videli nešto što u sebi niste spoznali da je tako i to vas je privuklo kod te osobe.
Zrelost nosi sa sobom i odgovore na brojna pitanja, pa i na pitanje “šta ne želite”. –Emocionalno nezrele osobe traže da ih neko drugi upotpuni, dok one druge gledaju da upotpune sebe. Na žalost, mnogi nisu spremni da rade na sebi i očekuju od nekog drugog da im donese sreću i ljubav. Treba znati da sreću donosimo sami sebi. Hrabro je stati pred sebe i reći “ovo je moj problem, identifikovala sam da ga imam i znam zašto privlačim određene ljude”. Kad to rešimo privlačićemo drugačiju populaciju ljudi. Mnogi se pitaju kako je moguće da stalno privlače određen tip ljudi. Odgovor je da njih privlači vaša ličnost i kad se poradi na tome dolazi i do promene. Nesklad duše i tela dovodi do neprihvatanja sebe. Ne postoji stvar na kojoj ne može da se radi, ali to mogu samo dovoljno hrabri ljudi.
Branka Gajić
Foto: Jelena Vlatković
