Ponekad nam život izmakne iz ruku, a nenadani događaji poput iznenadne bolesti, smrti voljene osobe, rastanka ili gubitka posla teško nas pogode, toliko da nas sasvim poremete i „zamrznu“.
Takva razdoblja izopštenosti iz uobičajenog toka života usamljenička su i neočekivana. Ketrin Mej u ovoj dirljivoj ličnoj ispovesti “Zima u nama” (Kako sam naučila da cvetam kad se život zamrzne) poziva da promenimo način na koji se odnosimo prema teškim životnim periodima, govori o preobražavajućoj moći odmaranja i usporavanja. Ona se ne bori protiv tuge već je svesno prihvata i otkriva da predah i povlačenje iz svakodnevice neguju biće, pronalazi radost u tihoj lepoti zime i ohrabrenje u shvatanju života kao cikličnog, a ne linearnog kretanja.
Prepušteni sebi
Svako se u nekom razdoblju života suočio sa zimom u sebi i nužnošću prezimljavanja. “Zima, to je kada vam je iznutra hladno, ledeno. Kada ste prepušteni sebi. Pustoš, kada ništa ne postižete, kada ste odsečeni od sveta, osećate se odbačeno, odgurnuto u stranu, sprečeno u napredovanju ili kao da ste izabrani za ulogu izgnanika…”- objasnila je Ketrin Mej.
Zaglavljenost u sopstvenom životu
Možda je vaša zima izazvana bolešću, možda nekim važnim, prelomnim događajem poput smrti drage osobe ili rođenjem deteta, nekim poniženjem ili neuspehom. Možda ste u nekom tesnacu i privremeno ste se zaglavili…
“Neke zime nam se sporije prikradaju, dolaze sa raspadanjem veze koje se odužilo, sa postepenim nagomilavanjem odgovornosti jer nam roditelji stare, sa svakodnevnim upornim gubljenjem pomalo samopouzdanja. Neke su zastrašujuće iznenadne, kao kad jednog dana otkrijete da se vaše znanje i umeće smatraju zastarelim, da je kompanija za koju radite bankrotirala ili da je vaš partner zaljubljen u nekog drugog. Kako god dođe, zima obično stiže nepozvana, usamljenička je i strašno bolna. Ipak, ona je i neizbežna. Volimo da zamišljamo kako je moguće da život bude večno leto i da smo jedino mi omanuli da ga ostvarimo u svom životu. Sanjarimo o nekom mestu u blizini ekvatora, uvek sunčanom, o neprekidnom, nepromenljivom vrhuncu letnje sezone. Ali, život nije takav. Emocionalno smo prijemčivi i za vrela leta i tmurne, mračne zime, za nagle promene temperature, za svetla i senke. Čak i kad bismo mogli, nekom nečuvenom sposobnošću vladanja sobom i čistom srećom, da održimo zdravlje i sreću celog života, svejedno ne bismo mogli da izbegnemo zimu. Naši roditelji će ostariti i umreti, doživećemo sitne izdaje svojih prijatelja, mahinacije sveta na kraju će se obrušiti na nas. Negde usput i mi ćemo zabrljati. Zima će se tiho došunjati.”
Zanemarenost u detinjstvu
“Još kao mlada naučila sam da prezimljavam. Poput mnogih devojaka mojih godina čiji autizam nije bio prepoznat, detinjstvo sam provela zanemarena . U sedamnaestoj godini sam doživela težak udar depresije, toliko snažan da sam mesecima bila nepomična, zamrznuta. Bila sam ubeđena da neću preživeti. Bila sam ubeđena da ne želim da preživim. Ali, negde duboko u sebi, otkrila sam klicu volje za životom i njena istrajnost me je iznenadila. I više od toga: učinila je da postanem neobično optimistična. Zima me je ispraznila, potpuno opustošila. U svoj toj belini, videla sam šansu da postanem potpuno nova osoba. Napola se izvinjavajući, počela sam da stvaram tu novu, drugačiju osobu: onu koja je ponekad neprijatna i ne čini uvek šta je ispravno i koja je zbog svog velikog, glupavog srca prečesto ranjena i ranjiva, ali i osobu koja zaslužuje da bude ovde jer sada ima šta da pruži.
Nervni slom
Godinama je pričala svakome ko je bio voljan da sluša: „Imala sam nervni slom u sedamnaestoj godini.“
“Većini ljudi nije bilo prijatno da čuje tako nešto, ali neki su bili zahvalni što su u mojoj priči otkrili sličnost sa sopstvenom. U svakom slučaju, bila sam potpuno uverena da treba da pričamo o tome i da ja, pošto sam savladala neke strategije preživljavanja i prezimljavanja, treba da ih podelim s drugima. To me nije spasilo od još jednog potonuća i još jednog, ali je svaki sledeći put opasnost od potpunog kraha bila sve manja. Počela sam da stičem osećaj za svoje zime: za njihovo trajanje, dubinu i težinu. Znala sam da ne traju zauvek. Znala sam da moram da pronađem najprijatniji način da ih prebrodim do dolaska proleća.”
Najvažnija odluka koju ćete ikad doneti
Ketrin Mej u knjizi “Zima u nama” kaže da nismo odgajani da prepoznamo zimu u sebi ili da priznamo njenu neminovnost, da je obično doživljavamo kao poniženje, nešto što treba prikriti od sveta da ga ne bismo previše šokirali.
“Usporiti tempo života, pustiti da vam se slobodno vreme produži, odmarati se, dovoljno spavati – radikalno je ovih dana, ali neizrecivo bitno. To je prekretnica koja nam je svima poznata, trenutak kada treba da odbacimo svoju staru kožu, da se menjamo. Ako je odbacite, ogolićete sve bolne nervne završetke i bićete toliko osetljivi da ćete neko vreme morati da se starate o sebi. Ako je ne odbacite, onda će stara koža otvrdnuti, srasti oko vas. To je jedna od najvažnijih odluka koju ćete ikada doneti.”
Preživeti neuspeh, bolest, očaj…
Pišući ovu knjigu Ketrin kaže da se upustila u razumevanje zime tako što je razgovarala sa onima koji je intimno poznaju: sa Fincima koji u avgustu počinju da se pripremaju za hladno godišnje doba ili sa ljudima u gradu Tromse u Norveškoj koji od novembra do januara ne vide sunce, sa ljudima koji su preživeli bolest, neki neuspeh, izolaciju i očajanje i iz toga izašli preporođeni, sa ljudima koji su u bliskom dodiru sa surovostima prirode i istražujući kako se treba pripremiti za zimu, kako izdržati njene najsumornije dane i kako dočekati proleće.
Ovo je knjiga o učenju toga da prepoznamo zimu u nama, da se svesno bavimo njom, čak da je uvažavamo. Nikada zima nije naš izbor. Ne biramo da se bavimo prezimljavanjem, ali možemo da izaberemo kako to činimo.
Knjigu “Zima u nama” po ceni od 899 dinara + troškovi dostave možete poručiti telefonom 066060820 ili putem porudžbenice:
