Uz porodicu sa osmehom kroz život
Pre pet godina je sa svojim saigračicama doživela tešku saobraćajnu nesreću nakon koje joj je amputirana leva noga do kolena. Ono što je bilo sasvim izvesno u tom trenutku je da je zauvek prekinuta karijera jedne od naših najperspektivnijih košarkašica, ali Nataša Kovačević se već dve godine kasnije našla na parketu Crvene Zvezde i pokazala da nemoguće postaje moguće onda kad to jako želiš. Ova nesvakidašnja i hrabra devojka danas je veoma aktivna u svojoj Fondaciji Nataša Kovačević, koautor je knjige “Koraci”, sjajan motivator i devojka o čijoj se inspirativnoj životnoj priči snima dokumentarni film “Skok”.
-Kad ostaneš bez jedne noge tražiš oslonac na nekim drugim stranama- priča nam nekadašnja košarkašica Nataša Kovačević dok su joj oči ispunjene neobičnim sjajem. Puna života, planova i snova ova hrabra dvadesettrogodišnja devojka sa dve faklutetske diplome i mnogo životnih izazova iza sebe, kaže da su joj u najtežim trenucima pored njene porodice snagu pružili i neki ljudi koje do tad nije poznavala, apsolutni stranci velikog srca. Neki od njih su i članovi Francuske košarkaške federacije koji su dali veliku podršku dokumentarnom filmu koji se snima o Nataši.
-Uspeh se ne meri samo brojem pređenih koraka-podseća Nataša Kovačević i dodaje da se jasno ne seća kako je razmišljala pre saobraćajne nesreće. -Nesreća me nije promenila, ali su neke moje osobine koje sam već tad posedovala tokom teškog peroda došle do izražaja. Ono čemu me je nesreća naučila je sasvim sigurno da cenim svaki trenutak i da je sreća u malim stvarima. Sad mnogo bolje znam kako se uživa u kafi s prijateljima, trenucima s porodicom, smehu. Posle nesreće sve to mnogo više vrednujem.
Nesreća kao izazov
Prevrtanje autobusa u kojem je bila sa svojim klubskim drugaricama i splet okolnosti nakon kojih joj je amputirana noga do kolena Nataša naziva nesrećom, ali ima i drugi naziv za ovaj sudbinski preokret njenog života.
-Izazov je definitivno pravi naziv za taj dan jer sam tada dobila priliku da savladam jednu od najvežih životnih lekcija- priseća se Nataša. -Dok sam ležala na travi i čekala hitnu pomoć čvrsto sam odlučila da neću posustati, sigurna da više neću igrati košarku što se kasnije pokazalo kao netačno razmišljanje. Bila sam sigurna u to da ću maksimalno biti optimistična, ali i da će ljudima oko mene biti mnogo teže.
Natašinim roditeljima, bratu i bliskim prijateljima je po rečima ove neustrašive devojke bilo mnogo teže nego njoj da prihvate nove okolnosti.
-Pogledala sam se u ogledalo, rekla sebi da nije kraj sveta i da ću se vratiti normalnom životu. Dve godine kasnije sam igrala košarku. Dva i po meseca sam ležala u bolnici, bežala iz nje, jednostavno nisam htela da me ta igra sudbine veže za krevet i da posustanem. Htela sam da idem napred i borim se, ali to ne bi bilo moguće da nisam imala vetar u leđima koji su mi slali svi ti ljudi kojima sam neizmerno zahvalna, počevši od porodice, prijatelja i onih koji me nisu poznavali.
BEŽANJE IZ BOLNICE
Dok se priseća svojih bolničkih dana Nataša nam otkriva jedan od njih koji će zauvek pamtiti.
-Bila sam još uvek na štakama, nisam imala protezu, ali sam pobegla tog dana iz bolnice i na ulici srela čoveka koji mi je sa dve teške kese u rukama, verovatno sa pijace, išao u susret. Kad me je ugledao podigao je stisnutu pesnicu i poslao mi tako snagu i poruku koju nikad neću zaboraviti. Tad mi je sve to mnogo značilo i nikad neću moći da izrazim zahvalnost svim ljudima koji su bili uz mene.
Snaga misli je i u Natašinom slučaju pokazala svu svoju moć, a ona dodaje i da se najjača snaga ipak nalazi u samom čoveku.
-Šta god da se desi promene kreću iznutra i iz naših razmišljanja. To mi je pomoglo da brzo prebrodim težak period. U glavi sam presekla da neću dozvoliti da me sve što se dogodilo promeni. Moj osam godina stariji brat i ja smo se dogovorili da ćemo “podići” roditelje koji su jako teško doživeli moju nesreću. Mama je bivša košarkašica Crvene Zvezde koja je osvojila i Kup šampiona Evrope, ali je povučena i ne pojavljuje se u javnosti. Ona je jedna od najzaslužnijih osoba što sam baš ovakva kakva jesam. Ponosna sam nakon svega na snagu koju su moji roditelji tad pokazali.
Kućno vaspitanje i zdrave ambicije krase oduvek ovu devojku koja već sad ima dve fakultetske diplome.
-Kroz celo mje školovanje i bavljenje sportom vaspitavana sam tako da je škola uvek na prvom mestu. Ako bih dobila lošu ocenu ne bih išla na trening sve dok je ne popravim. Ja sam primer da se sportska karijera može završiti u svakom trenutku, a obrazovanje koje steknemo ostaje nam zauvek. Diplomirani sam ekonomista u turizmu, a završila sam i Fakultet za sport gde sam stekla zvanje diplomirani sportski menadžer. Kada sam nakon nesreće dobila stipendiju na tom fakultetu to mi je veoma značilo. Prisilno odsečena od sporta, ta prilika mi je dala nadu da ću na neki način ostati vezana za sport. Deo sam projekta FIBE Time out i trenutno pohađam master studije liderstva i menadžmenta, a to znanje će mi sigurno značiti u budućnosti.
Sa svojim životnim iskustvom i retorikom Nataša Kovačević je i sjajan motivacioni govornik.
-Uživam dok držim motivacione govore. Ako moja priča, knjiga ili film motivišu makar jednu osobu da se lakše izbori sa ličnim izazovima onda je sve ovo vredelo.
Na pitanje koga ona sluša i čije savete sledi Nataša se nasmejala i rekla da su to pre svega njeni roditelji i brat.
-Imala sam jedan susret sa psihologom, dan nakon nesreće. Nakon pet minuta razgovora sa mnom mom ocu je rekla da će njoj trebati psiholog ako bude ostala sa mnom još deset minuta. Volim da pričam sa sobom i razrešim sama nedoumice i kreiram svoje dalje korake. Najčešće pred spavanje vodim sa sobom takve razgovore. Porodica je izvor moje energije. Sve odluke donosim nakon konsultaije s njima. Porodica je nešto najvažnije u životu, podrška koja je bezuslovna, baš kao i ljubav koju tu dobijate. Čuvajte ono što je vaše. Sve je lepše kad ste s nekim i u timu. Lakše je kad imate s kim da podelite teret koji nosite na svojim leđima- poručuje Nataša.
Branka Gajić
Foto: Vladimir Marković
