Globalna zdravstvena kriza neminovno utiče na svakodnevicu ljudi, ali i na njihove odnose. Neizvesnost, osećaj gubitka kontrole, nemogućnost da se utiče na sopstveni život su tek neki od izazova sa kojima se mnogi susreću. Dr Nevena Čalovska Hercog, neuropsihijatar i sistemski porodični terapeut u razgovoru za BGonline govori o tome kako se neguju, čuvaju i unapređuju porodični odnosi, menjaju obrasci poneti iz detinjstva u odraslo doba, postaje arhitekta svog života i živi sa osećajem nemira.
Dr Nevena Čalovska Hercog
Šta je najvažnije za porodicu u ovim vremenima i kako se neguju odnosi unutar nje?
-Porodica je trajna kategorija, naš trajni identitet i nismo ni svesni koliki je ona rezervoar snaga. Tu su ljudi sa kojima živimo, koji su svedoci i akteri našeg života, oni koji najbolje mogu da nas razumeju, prihvate nas, podrže, pomognu, podstaknu nas i nekad upozore, ali traže da i mi sami sebe generišemo isto tako, naš pristup prema porodici, da ih ne uzimamo zdravo za gotovo, da ih negujemo, da ne pretpostavljamo, nego da pitamo i razgovaramo. Mi u porodici podrazumevamo i zato što se bezuslovno prihvatamo i tako smo sigurni, sebi dozvolimo da ne vodimo računa o osećanjima onog drugog. Ako vodimo računa o tome šta naši postupci, naše reči, naše ćutanje ili naše ignorisanje znače za onog drugog, onda ćemo promeniti i atmosferu u kući i između nas.
Koliko je komplikovano promeniti u odraslom dobu obrasce ponete iz primarne porodice (sistem vrednosti, emocionalne obrasce…)?
-Prvo je potrebno da ih prepoznamo, razumemo, da ne okrivimo nikog iz prošlosti što je to tako radio jer je u to vreme to verovatno bio dobar adaptivni mehanizam, a onda da vidimo zašto nam to ne odgovara, šta nam se ne dopada i šta bismo mogli drugačije. Treba videti da li je taj obrazac imperativ i odakle taj imperativ, moram li biti žrtva tog imperativa ili mogu li ja biti arhitekta svog života. To jeste izazov, ali ako ne preduzmemo te male rizike onda će sve biti onako kako jeste. Najviše poražava ljude osećaj da su zarobljeni u svom životu, kao da ga odrađuju ili da su na održavanju zatvorske kazne. Ako se ne pokrenemo, onda se ništa neće promeniti. Nije jednostavno, ali je moguće.
Šta savetujete onima koji imaju problem sa anksioznošću?
-Anksioznost je normalna reakcija na nenormalno stanje koje prate neizvesnost, strepnja, činjenica da ne možemo da planiramo. Svi naši dosadašnji načini funkcionisanja i prevazilazenja teške situacije su pod znakom pitanja ili su nemogući. Moramo naći načina kako da to preživimo. Važno je da, ako možemo, anksioznost transformišemo u oprez, da ne budemo u strahu i panici, već u oprezu. Oprez podrazumeva uzimanje u obzir informacija i preduzimanje koraka, minimalni osećaj da utičeš na okolinu, nekako štitiš sebe i druge i nešto radiš. Važan je izvor informacija, gde se informišete o ovom problemu, a nauka je mnogo do sad saznala o anksioznosti, od toga šta se dešava u centralnom nervnom sistemu do toga kako se manifestuje. Ima jasnih instrukcija o tome šta čovek može da uradi da bi smanjio anksioznost. Svetska zdravstvena organizacija insistira na redovnom cirkadijalnom ritmu, na određenom broju sati spavanja koje se razlikuje od osobe do osobe, na balansiranoj ishrani, redovnoj fizičkoj aktivnosti, tri, četiri puta nedeljno aerobne aktivnosti od 30 minuta što je ekvivalent antidepresivu. Važan je i barem jedan interpersonalni odnos u kojem se osećate potpuno prihvaćeni i sigurni, kao i 15 minuta dnevno meditativnog iskustva gde ste u kontaktu sa sobom i ne očekujete da će vas neko uznemiriti sa bilo kojim drugim zahtevom ili očekivanjem. Uznemirujuće misli treba uzeti u obzir, videti da li ima alternativnih, odakle dolaze i da li su iracionalne ili su racionalne.
Branka Gajić
© by BGonline. All rights reserved
