Strah od razvoda roditelja ostavlja ozbiljne posledice
Kad pričamo o disfunkcionalnim porodicama, ljudi često pomisle na razvedene brakove, siromašne porodice ili one za koje svi znaju da imaju neki očigledan problem. Ali, mnogo je češći primer naizgled „finih porodica“, koje sa strane svi ocenjuju kao primerene i dobrostojeće, u čijoj pozadini postoji prećutni problem zbog kojeg dete ima neki simptom koji ukazuje na poremećaj u odnosima i strukturi porodice.
Porodična tajna
Ono što čini ovakve porodice disfunkcionalnim je obično neki skriveni problem, neka porodična tajna o kojoj ne sme da se govori, lažno ulepšavanje realnosti, zabrana na pokazivanja osećanja i svog mišljenja… Ali, deca kao intuitivna bića to osećaju i nemaju kome da kažu, niti imaju dozvolu od roditelja da na bilo koji način pokažu svoja osećanja. Kad takvo stanje dugo traje, obično se razvija neki psihosomatski problem kod deteta, što je njegov način da ispolji potisnuta i zabranjena osećanja, ali i da reši problem u porodičnim odnosima.
Jedan dečak je još kao mali često osećao netrpeljivost u između roditelja u svojoj kući. Roditelji su se trudili da glume pred decom da je sve u najboljem mogućem redu. Pred drugima su uvek bili zajedno ali hladni i distancirani. Uveče bi se svađali kad deca odu krevet, misleći da ih niko ne čuje. Dete je godinama dobijalo duple poruke i nije znalo kome da veruje, onome šta oseća ili onome šta mu kažu roditelji… Spolja gledano dete je delovalo potpuno u redu i niko nije primećivao ništa neobično. Išlo je u školu, bilo je miran i dobar đak, učitelji su ga voleli, druga deca se ga dobro prihvatala, ali je sa druge strane bilo povučeno. Dečak ništa nije pričao o sebi i svojoj porodici, roditelje bi često predstavljao kao idealne. Ubrzo se utvrdilo da ima opsesivno kompulsivni poremećaj i strahove zbog kojih nije mogao da spava noću. Krenuo je na terapiju i sve je počelo da se smiruje, ali kad god bi brak mame i tate bio u krizi, strahovi su se uprkos terapiji ponovo vraćali ili pojačavali. Tada bi roditelji bili okupirani njegovim problemom i tako je postignut cilj da porodica bude na okupu.
Izbegavanje terapije
Roditelji su uporno izbegavali porodičnu i bračnu terapiju i slali samo dete kod psihoterapeuta. Dete je i na terapiji predstavljalo svoje roditelje kao idealne, dok nije u jednom trenutku isplivalo da ima strah od razvoda roditelja, koji je bio u osnovi svih drugih strahova… Dete je toliko potisnulo svoj strah i emocionalno otupelo da nije uopšte prepoznavalo svoja osećanja, niti ih je bilo svesno, niti ih je osećalo. Ali, osećanja su kao voda, uvek nađu svoj put, a u u ovom slučaju našli su put kroz opsesivno komplusivne misli.
Dug je put dok dete ne razvije emocionalnu inteligenciju koja je godinama zapostavljana i ne počne da otvoreno pokazuje svoje emocije. Isto tako dug je put i do toga da roditelji osveste neophodnost traženja pomoći i značaja razgovora o problemima. Ali, balkanski mentalitet ostavlja mnogo traga i na današnje generacije. Mnoge je sramota da kažu da imaju problem i otvoreno traže pomoć, plaše se šta će drugi da kažu, da ih neko ne osudi, da će da ih druge vide kao neuspešne. Umesto toga, ćute, trpe, glume, takmiče se sa okolinom ko je bolji i uspešniji dok ostavljaju dugoročne posledice svojim potomcima.
Ovakvi roditelji često imaju uverenje da rade najbolju moguću stvar za decu tako što im daju lažnu sliku realnosti, misleći da je za decu bolje da ništa ne znaju jer su mala, treba ih lagati i zaštititi od realnosti… Ono što praksa pokazuje je upravo suprotno, deca uvek treba da znaju istinu, kakva god da je, samo na njima prilagođen način. Tek kada znaju i razumeju realnost, oni će znati šta sa njom da rade.
© by BGonline. All rights reserved
