“Jednog dana je kraljica. Drugog dana krivac za sve. Jednog dana „ti si moje sve“. Drugog dana — „nisi dovoljna“. Toplo- hladno. Kazna pa nagrada. Ljubav na kapaljku. I čovek se ne navuče na ljubav. Navuče se na nadu da će se ljubav vratiti. Izađe iz takvog odnosa kao posle dugog rata. Na nogama, ali sa unutrašnjim ruševinama…”
Danas se govori glasno i gotovo zapovednim tonom: voli sebe, biraj sebe, ne pristaj na mrvice, budi autentičan, ne spuštaj kriterijume. I sve to zvuči lepo. Uredno. Motivaciono. Kao citat zalepljen na ogledalu iznad umivaonika. Ali, život nije instagram objava.
Život je mnogo češće podrum pun starih mirisa iz detinjstva koje ni decenije ne uspeju sasvim da provetre. Pa se pitam: šta ako ono što neko bira spolja izgleda kao „premalo“, a toj osobi je zapravo prvi put u životu — dovoljno? Šta ako je nekome nežna reč vrednija od dijamanta jer je odrastao na emocionalnoj gladi? Šta ako je nekome „Kako si danas?“ najveći dokaz ljubavi koji je ikad dobio?
Zdravlje duše i crne ovce porodice
Da li je ono što je opšte prihvaćeno kao ZDRAVO zaista zdravo za svakog?
Ili i zdravlje duše ima svoju individualnu anatomiju?
Postoje ljudi koji su odrasli prerano. Deca sa podočnjacima na duši.
Mali odrasli ljudi u pidžamama sa medvedićima. Deca junaci. I istovremeno — crne ovce porodice. Otac patološki kockar. Majka emocionalno nezrela. A između njih devojčica koja je naučila da gasi požare pre nego što je naučila da bude dete.
Parentifikovana. Starmala. Uvek budna. Uvek na straži. Takva deca ne odrastaju normalno. Ona se oblikuju kao drvo koje raste na vetrometini — krivo, ali žilavo.
Naučeni da ćute i trpe
Nauče da tuđe potrebe osećaju pre svojih. Da ćute. Da trpe. Da budu korisni kako bi zaslužili ljubav. I negde usput, kao dugme koje otpadne sa starog kaputa, otpadne i osećaj lične vrednosti. Zato kasnije često ne biraju ljubav. Biraju poznato. A poznato ne mora biti dobro da bi bilo privlačno. Dovoljno je da liči na „dom“. I onda se pojavi ON.
Sa pogledom koji vidi baš ono gladno dete u njoj. Sa rečima koje deluju kao melem.
Sa divljenjem koje nikada nije dobila. I ona poveruje. Ne zato što je slaba.
Nego zato što je prvi put neko dotakao mesto koje je godinama krvarilo ispod odeće.
“Šta ako je nekome nežna reč vrednija od dijamanta jer je odrastao na emocionalnoj gladi? Šta ako je nekome „Kako si danas?“ najveći dokaz ljubavi koji je ikad dobio?”
Ljubav na kapaljku
Ali, takvi odnosi često liče na kuću sa prelepom fasadom i trulim temeljima.
Jednog dana je kraljica. Drugog dana krivac za sve. Jednog dana „ti si moje sve“.
Drugog dana — „nisi dovoljna“. Toplo- hladno. Kazna pa nagrada. Ljubav na kapaljku.
I čovek se ne navuče na ljubav. Navuče se na nadu da će se ljubav vratiti. Izađe iz takvog odnosa kao posle dugog rata. Na nogama, ali sa unutrašnjim ruševinama.
A onda nastupe godine. Tihe godine sastavljanja sebe. Godine kada žena skuplja svoje rasute delove kao bisere iz pokidane ogrlice.
I više ne traži bajku. Ne traži vatromet. Nema potrebu da bude nečiji trofej, opsesija, fatalna žena iz filmova. Traži mir. Nekoga ko neće praviti zemljotrese da bi dokazao ljubav. Nekoga uz koga nervni sistem neće biti u pripravnosti.
„Dobro jutro.“
„Jesi li umorna?“
„Tu sam.“
„Zajedno ćemo.“
Emocionalna glad
I sada dolazimo do pitanja svih pitanja: Da li su to mrvice? Ili suvo zlato?
Jer ljudi koji nikada nisu gladovali emocionalno često ne razumeju vrednost običnog hleba. Nekome je luksuz putovanje na Maldive. A nekome miran zagrljaj bez straha.
Nekome je bogatstvo leptiri u stomaku. A nekome odsustvo grča u grudima.
Možda problem i jeste što smo počeli da potcenjujemo tihe ljubavi. One bez spektakla.
Bez velikih scena. Bez emocionalnih rolerkostera koji se pogrešno nazivaju strašću.
A zapravo… najzdravija ljubav često izgleda najdosadnije ljudima naviklim na haos.
Jer mir ne proizvodi adrenalin. Mir ne lupa vratima. Mir ne tera da plačeš celu noć pa da sutradan lebdiš od sreće. Mir samo ostaje. I možda baš zato za neke žene: „laku noć“ izgovoreno sa nežnošću nije mrvica nego dokaz da je duša konačno stigla tamo gde ne mora da preživljava.
Mirjana Martić Pantić, klinički psiholog
