Ušao je u svet odraslih prerano. Sa 14 godina je počeo da živi sam. Roditelji su ga, seća se, sa velikim poverenjem pustili da krene za svojim snovima i iz Zaječara se preseli u Beograd gde je upisao srednju muzičku školu. Naviknut da se stara sam o sebi učio je na sopstvenim greškama, a na tom putu bilo je i razočaranja, izdaja, loših procena, a sve to ga je, kaže, oblikovalo u osobu kakva je vremenom postao. Kantautor Željko Vasić danas gleda na svoje uspone i padove kao na važne lekcije.
-Kad se razočaram, tako prevaren i sam neko vreme osećam ljutnju i bes. Moju kulu od karata su rušili bezbroj puta, ali sam naučio da kad se to desi udahnem duboko, patim neko vreme i onda krenem da gradim ponovo sve sa još više entuzijazma, volje, želje i snage. U tome i jeste najveća mudrost, da naučimo da krenemo iz početka, sa više elana, pa i da gradimo odnos sa ljudima. Svako razočaranje me je nateralo da još više razumem onog ko me je prevario ili je bio loš prema meni. Na kraju ga pobedim svojim dobrim ponašanjem.
Kako odbolovati neke izdaje?
-Teško je kad si ljut i to, istina, ne traje kratko. Mnogo toga zavisi od nas i od toga koliko smo jaki. Odrastao sam od 14 godine sam i borio se sam, što puno govori o mom karakteru. Ne oslanjam se ni na koga, ne verujem mnogo ljudima, ali ne gubim veru u ljude. U meni stanuju nepoverenje i perfekcionizam, zato moram da imam sve pod kontrolom. Ja biram s kim ću da se družim i tako stvaram svoj mikrosvet. Trenutno ne planiram mnogo i imam samo kratkoročne ciljeve.
Jednostavno komplikovan čovek
Željko kaže da je racionalan, da ne priznaje sebi loše dane, ne ulepšava stvarnost i trudi se da se snađe u lošim situacijama.
-Susreo sam se sa sobom odavno i prihvatio da sam težak čovek. Svakog dana čovek treba da u ogledalu kaže sebi sve ono što misli. Jako sam težak u svakom smislu, od poslovanja, do pogleda na život. Najbolja definicija bi bila da sam veoma kompleksan, ali na neki jednostavan način. Jednostavno komplikovan čovek.
Gubitke teško podnosi, baš kao i odlaske onih koje voli.
-Imam prijatelje koji su izgubili borbu u kovid zonama, mnogi lekari nisu imali kad da vide šta se dešava izvan njihovog radnog mesta i verujem da bi bili razočarani kad bi videli kako se narod ponašao kad je trebalo da bude najdisciplinovaniji. Neke sam ljude zauvek izgubio, neki su se izvukli bez teških posledica. Mnogo sam teško podneo odlazak Peđe Marića koji je divan čovek. Pisao je neke pesme za moj novi album, bili smo veoma bliski. Čoveku nakon svega ostaje nada da će biti bolje, kao i vera u dobre ljude… da će oni uspeti da promene nešto. Muškarci plaču, a ja sam taj koji zaplače ponekad. Kad mi je teško ja plačem. Sumanuto je čuvati i potiskivati osećanja. Čoveku je lakše kad se isplače.
Teško je ostati normalan, ali je ipak moguće
Često nije jednostavno biti u koži roditelja tinejdžera, kaže Željko.
-Imam drugarski odnos sa petnaestogodišnjim sinom i za sad ne krije ništa od mene. Poverava mi se, otvoren je, mada nekad pređe granicu i zaboravi da priča sa tatom. Ovo jeste novo doba i mnogo toga je drugačije, pa tako moramo da se uputimo u vreme u kojem živimo da bismo razumeli našu decu. Da bismo ih razumeli moramo prihvatiti nove komunikacije, jer pogled na svet tih klinaca je drugačiji. Nas kao porodicu je zbližilo sve što se dešava poslednjih godinu dana. Razvozim decu po školi što nikad pre nisam radio. Postao sam donekle i domaćica, kuvam i sve radim po kući, jedino ne volim da čistim, a kuvanje mi je inspiracija.
Mnogo čita i ponekad je to psihološka literatura, a knjiga „Bekstvo od slobode“ (From) je jedna od onih kojoj se s vremena na vreme vraća.
-Čemu nas je naučilo sve kroz šta prolazimo? Pre svega da smo jako krhki i da se teško lišavamo ličnog konfora, da smo generalno sebični. Naši preci su ratovali kroz istoriju i bili solidarni, a kod nas solidarnost i empatija postoje samo na društvenim mrežama. Teško je ostati normalan, ali je moguće- zaključuje Željko Vasić.
Košmarni snovi pred koncert
On, klavir i klavirista na sceni Kombank dvorane 6.marta družiće se sa beogradskom publikom.
-Svirka uz klavir je bila privilegija mojih prijatelja na privatnim proslavama, a sad će takav koncept mog nastupa biti u Beogradu. Tog dana ću pevati, malo se šaliti, pričati, pevati svoje i neke druge pesme koje volim. Uvek imam tremu i sanjam pred koncert praznu dvoranu i ponavlja se isti košmar godinama. Još uvek nisam naučio da se opustim.
Branka Gajić
Foto: Srđan Janjuš
