Deca u potrazi za srećom ne stižu da zavire u svoj svet…
Odrastanje uz jedan televizor, jedan ili dva tv programa, na igralištima, među golovima i koševima, odlasci na izlete u prirodu, duge vožnje biciklom, svakako su mnogo zdraviji izbori za odrastanje. Deca 21. veka sve više vremena provode uz mobilne telefone, komjutere, tablete i nedovoljno komuniciraju tako zagledani u ekrane.
Kod svih uspešnih ljudi, bez obzira na to čime se bave, rano detinjstvo je bilo izuzetno važno za njihov uspeh – kaže dr Ranko Rajović, lekar, specijalista interne medicine koji se godinama bavi istraživanjima u oblasti neurofiziologije i neuroendokrinologije, član međunarodnog odbora Mensa za darovitu decu i saradnik UNICEF-a, stručnjak za rani razvoj inteligencije i autor NTC sistema učenja kojim se podiže intelektualni potencijal dece. Dr Rajović napominje da je zadatak roditelja da pomogne detetu da bude samostalno, spretno i okretno, da je važno pričati mu od malena priče, čitati mu knjige, provoditi vreme u prirodi…
Različita su mišljenja o tome da li se inteligencija nasleđuje od roditelja. Šta na tu temu kažu naučna istraživanja i vaša saznanja?
-Ranije je važilo mišljenje da je do genetike 100%, a da okruženje može da utiče na razvoj inteligencije, ali i da ne može mnogo da promeni to što smo dobili od svojih roditelja. Pojedini naučnici govorili su da je taj odnos 70:30 u korist genetike ili 50:50, a bilo je i onih koji su tvrdili da je okruženje zaslužno 70%, a genetika 30%. Ono što nam neurofiziologija govori jeste da je okruženje važno skoro 100%, pa je zato važno razumeti da je genetika potencijal i da je važna 100%. Razvoj tog potencijala, tj. genetike zavisi od okruženja skoro 100%. Tako dolazimo do toga da je najbolje da to gledamo ovako: genetika 100% i okruženje skoro 100%- priča dr Ranko Rajović u razgovoru za BGonline.
Šta je važno za razvoj inteligencije i da li se propušteno može nadoknaditi?
-Uz genetiku i okruženje za IQ je važna i ishrana trudnice, kao i majke u periodu dok doji bebu. Isto tako važna je i hrana koju dajemo detetu. Genetiku ne možemo menjati, ali zato okruženje i ishranu moramo uvažavati. Poznato je da je formiranje mozga najintenzivnije tokom trudnoće i u prvim godinama života. Profesor Lihtman sa Harvarda čak i tvrdi da su ljudi fetusi do treće godine, jer mozak još nije završio razvoj. Zato je najvažniji period za razvoj mozga upravo taj, tokom trudnoće i prvih nekoliko godina života.Važno je da ishrana bude mešovita, sa što manje industrijski prerađene hrane. O tome se puno toga zna i piše, ali jedan oligoelement je izuzetno važan za povezivanje neurona, a njega nema dovoljno u ishrani. To je jod. Upravo zbog manjka joda u ishrani, uvedena je jodizacija soli, ali poznato je da trudnica, kao i mala deca ne mogu da unose puno soli. Zato je važno da se izvor joda pronalazi u namirnicama (morski proizvodi, jaja, mlečni proizovodi…), a ne u soli. Pojedine namirnice mogu blokirati unos joda u organizam (kelj, karfiol, kikiriki i pojedini lekovi), pa je najbolje jod unositi kroz mineralne vode koje sadrže prirodno rastvoreni jod. Bolje je da o tome roditelji vode računa dok je dete malo, jer se kasnije neke stvari ne mogu popraviti. Upravo za roditelje sam napisao knjigu “IQ deteta-briga roditelja” kako bi naučili šta je korisno, a šta štetno za razvoj deteta tokom prvih godina života.
Koje greške najčešće prave roditelji u odgajanje dece?
-Posle skoro 20 godina rada u ovoj oblasti, mogu da grupišem greške u nekoliko kategorija. To je kad roditelji sebi olakšavaju i smanjuju obaveze oko deteta i rešavaju problem dosade svom detetu, a ne znaju da je dosada važnan faktor razvoja. Posebna grupa sa mnogo roditeljskih grešaka je prezaštićivanje. Razumem roditelje koji imaju puno obaveza i gledaju da malo sebi olakšaju neke stvari, ali moraju znati da to može oštetiti razvoj deteta. Dešava se da roditelji guraju dete u kolicima do druge, treće ili čak i četvrte godine života. Kad ih pitam zašto to rade, obično dobijam odgovor – lakše nam je. Ili daju mekanu, pasiranu hranu do druge, treće godine i odgovor je isti – lakše nam je. Ili roditelji popodne žele malo da odmore, došli su konačno posle osmočasovnog radnog vremena, doveli dete iz vrtića, a dete im skače po glavi, po stolovima, stolicama, hoće da ide u park ili na igralište. I onda je nekako najlakše rešenje uključititi TV gde dete pronalazi nešto interesantno što mu okupira pažnju. Isto tako važno je da roditelji razumeju šta se detetu dešava u glavi kad ima problem dosade. Dosada je neprijatno stanje i dete traži da mu roditelji pomognu. Pre 20 i više godina dete je samo rešavalo problem dosade, tako što ode na igralište u park, pronalazi vršnjake i igra se. Danas su tu roditelji koji pomažu deci da savladaju problem dosade, tako što ih animiraju ili kupuju video igrice ili igračke koje deca požele ili im organizuju 4 do 5 različitih aktivnosti i deca nemaju vremena da zavire u svoj svet, da istražuju, da rešavaju problem dosade, pa čak i ne znaju značenje reči “dosada”.
Često ističete da je prezaštićivanje velika prepreka za razvoj deteta. Zašto je važno da se roditelji ne ponašaju tako?
-Mi smo biološka bića i razvijamo se u interakciji sa prirodom i moramo da budemo izloženi okruženju. Dete mora da trči, da preskače, možda i da padne i izguli kolena ili laktove, jer u tom procesu se razvija, povezuje motoričke i misaone procese. Imam primer kad su u jednoj školi u Somboru roditelji peticijom tražili da se ukine kros, jer dete kad trči kroz šumu može da zapne za koren drveta, da padne ili stane na neku neravninu, ugane nogu, doživi neku težu povredu. Rekli su i da će roditelji tužiti školu ukoliko dođe do povređivanja. Pozvali su me iz škole, održao sam predavanje roditeljima, tako da su već dan posle predavanja povukli peticiju.
Generacije dvadesetog veka odrasle su uz, uglavnom, stroge režime vaspitanja, dok današnje roditelje kritikuju da su prevše blagi. Gde je zlatna sredina?
-Traženje granice prezaštićenja i strogog vaspitanja je zapravo mudrost roditeljstva. Dete mora da ima jasne granice koje postavljaju roditelji. Prirodno je da dete pokušava da pređe preko te granice, ali granica je tu, pa ćemo lako vratiti dete. Ukoliko roditelji ne postave granicu i dozvole detetu da radi šta hoće, onda ulazimo u problem, jer dete sebi ne može odrediti granicu. Ako ovo znamo, onda uz puno ljubavi i strpljena nećemo pogrešiti.
Opšta navika roditelja čija deca odrastaju uz pametne tehnologije jeste da im daju telefon ili tablet u ruke kada nemaju vremena ili načina da ih animiraju. Kako savremena tehnologija utiče na razvoj dece?
-Nove tehnologije su korisne, ali roditelji moraju znati da mogu biti i štetne ako ih dete puno koristi. Štetnost je u tome da dete gubi osećaj vremena, pa može da igra i po 20-30 minuta, ima slučajeva i po 2-3 sata. Uz gubitak osećaja vremena i nedostatka dosade, prima preko video igrica na stotine impulsa i svaki uspešno urađen zadatak u video igrici ispunjava ga srećom. Onda nastavlja dalje sa igrom pun uzbuđenja i iščekivanja, pa opet prođe novi nivo i opet je srećan. To prelazi u naviku i niko više ne može da zameni video igricu. I onda roditelji pokušavaju da dete izvuku iz tog začaranog kruga. Zato je važno u startu defnisati granice i držati se tog dogovora.
Kažete da našim đacima nedostaje funkcionalno znanje. Kako im pomoći? Imate li savet za roditelje, vaspitače i učitelje?
-Ono što kritikujem je nedostatak neuronauka u pedagogoji jer smatram da moramo da uvodimo savremenije metode i pomognemo deci. Tek onda možemo očekivati rezultate. To znači prvo edukaciju roditelja, da ih naučimo koje aktivnosti su dobre, a koje štetne za razvoj deteta, pa tek onda da naučimo vaspitače i na kraju učitelje. Roditelji su često zbunjeni, pojavljuje se čitava jedna industrija koja nudi rešenje roditeljima i proverene metode (a da niko ne zna ko je to proverio ni koji je to naučni časopis objavio) i roditelji zbunjeni vode dete na 2-3 različite aktivnosti, a da pri tom i ne znaju šta da očekuju, kakav će biti rezultat, da li je to korisno ili nije za dete. Neka uvek dobro razmisli – šta je korisno, šta dete voli, da li dete rado ide na tu aktivnost ili odbija da ide. Kad roditelji urade svoj deo posla, onda dete prelazi u vrtić i školu i moramo da uvodimo nove metode, kako bismo razvili funkcionalno znanje, tj. osposobili dete da povezuje naučene informacije. Funkcionalno znanje je važno za budućnost, jer već danas možemo da vidimo da puno zanimanja koja su mežu najtraženijima, nisu ni postojala pre 10 godina. To znači da je priroritet svake države da razvija funkcionlano znanje i da učimo decu da povezuju informacije koje su naučili, jer od toga zavisi i njihova budućnost, ali i cele države. Često govorim da dete već sa tri godine, kad nauči svoj jezik (što je najteže što ćemo naučiti u životu), može da radi i neke kompleksnije stvari kroz igru i tako aktivira neke misaone procese i sposobnosti koje mu ostaju za ceo život. Ako propustimo taj period, onda neće razviti biološke potencijale u punom obimu. Ako želimo nešto da uradimo i pomognemo deci, moramo sinhrono da edukujemo roditelje, a onda i vaspirače i učitelje. I moram da upozorim, kako bih zaštitio pre sve ga decu, da su u Srbiji, Hrvatskoj i Crnoj Gori počele da se pojavljuju knjige i priručnici koje nisam ja pisao, niti stručno pogledao, a neki primeri su u njima pogrešno objašnjeni. Moj savet roditeljima je: gledajte da dete bude spretno i okretno, pričajte mu od malena priče, čitajte mu knjige, provodite puno vremena u prirodi, neka vam deca hodaju bosa kad god to mogu, neka nauče neke veštine (da sade cveće, da šiju, da pecaju, da znaju da zakrpe gumu na biciklu…) i postavljatje im pitanja za razmišljanje.
Branka Gajić
Foto: Ema Bednarž
© by BGonline. All rights reserved
