POSAO NAM KROJI RASPOLOŽENJE I ŽIVOT
Fabrika fotografa nastala u trenutku kada se njen osnivač Aleksandra Popović našla na možda najvećoj i najznačajnijoj životnoj raskrsnici. U to vreme, nakon očeve smrti donela je odluku koja joj je pomogla da se nakon lutanja i života u kojem nije bila u potpunosti ispunjena ponovo vrati sebi.
-Jednog jutra, pred polazak na posao, stavljajući ruž, pogledala sam se u ogledalo i upitala se “ko sam postala?”- priseća se Aleksandra.- Već duže vreme sam se vukla na posao, bez volje, čak mrzeći fotoaparat. Pitala sam se gde je nestala ona devojka koja je svuda išla sa fotoaparatom, nije skidala osmeh i ništa joj nije bilo teško. Otišla sam u redakciju, dala otkaz. I bila sam srećna.
Tokom narednih mesec dana Aleksandra je putovala i razmišljala o tome da li uopšte želi da uzme fotoaparat u ruke. Godinama pre toga bila je predavač na brojnim edukacijama i pošto joj je rad sa ljudima prijao, rešila je da ne odustaje od fotografije, već prenosi drugima svoje znanje.
-Na dan tatinog rođendana, sa bratom sam razrađivala biznis plan i kad je trebalo da smislimo ime mom novom projektu, bratovljev prvi predlog je bio Fabrika fotografa. To je bilo to. Dim na mojoj Fabrici je počeo da se dimi. Tako je moja Fabrika nastala istog dana kad je i tata bio rođen.
Plan i program Fabrike iskrojila je po svom ukusu. U njoj je sve zasnovano na praksi, svako istražuje sam, a ona učenike navodi na tom putu, sad već uz pomoć svojih asistenata.
– Na kritičkim radionicama zajedno gledamo fotografije, pričamo o tome šta je i kako trebalo da se uradi da bi fotografija bila bolja. Jednom u dva meseca organizujemo izložbe, a umemo i da neke lepe stvari proslavimo u kafani.
Aleksandra sve češće ima fotoaparat u rukama i ponovo ima istu onu želju kao i pre 15 godina kada je upisala Akademiju.
-Sada fotografišemo zajedno! Fabrika fotografa je jedinstvena po tome što kad jednom kročiš u nju, teško je da odeš. Zašto? Pa, svako je u dubini duše dete i uvek postoji želja za igrom. Budimo maštu, družimo se i među nama nema sujete. Ovde nema borbe oko toga ko će biti najbolji, već vučemo jedni druge i međusobno se motivišemo da budemo najbolji.
Najmlađi Aleksandrin “fabrikant” ima sedam godina, a najstariji uživa u penzionerskim danima.
-Fotograf može biti svako, samo je potrebno da to želi. Postoje različite vrste fotografa, neki su umetnici, neki su tehičari, samo je bitno da su vredni i da ne odustaju.
Iza Fabrike fotografa je sedam izložbi, bili su oficijelni fotografi Beogradskog manifesta, a u pripremi su i foto- jedrenje u julu i septembru, kao i Dani fabrike fotografa u oktobru kada će proslaviti drugi rođendan.
Aleksandra Popović je rođena 1981.godine u Kruševcu, gde je završila gimnaziju, društveno- jezičkog smera. Diplomirala je na Akademiji umetnosti BK u klasi profesora Milana Aleksića. Zavrsila je menadžment kulture i umetnosti na Fakultetu organizacionih nauka.
Prvu samostalnu izložbu imala je 2000. godine u holu gimnazije u Kruševcu.
