ZAŠTO (NE)VOLIM PRAZNIČNU EUFORIJU
Ja sebe smatram ateistom. Vera kao vera u nešto poput Boga još uvek je za mene imaginarna stvar. Nekako sam više sklona nauci i egzaktnim dokazima, nego verovanju u nešto što su ljudi izmislili kako bi njega- Boga mogli okriviti za nevolju, za loš dan, lošu sreću, nepravdu i bolesti, a onda sasvim kontradiktorno, zahvaljivati mu se na dobrim stvarima, dobrim vestima , sreći, dobitku na lutriji itd. priznajem i ja katkad Boga pomenem, ali više iz neke navike nego iz istinske vere).
Ono što mene užasno muči je činjenica da uprkos večini koja veruje u Boga, vidim decu na odeljenju onkologije i promislim: „Šta su ta mala deca, tek zagazila u život, koja nisu stigla ni mrava zgaziti, skrivila Bogu, da ih ovako malene muči iscrpljujučim terapijama a, mnogi od njih i ne prežive tu gadnu bolest?“ . Da li taj isti Bog preko dece možda kažnjava njihove roditelje za neke loše stvari? I onda kad zagusti, kad se sve potroši, živci, vera i na kraju novci (jer ni bolest nije besplatna) opet dobri ljudi pomažu, a Njega nema na vidiku.
Božić na plaži
Božić se slavi svuda u svetu. Da nema tih šarenih kuglica, lampica, okićenih jelki, božićnih pesama, prave božićne atmosfere koja te ponese pa taman da si neke druge vere ili nevernik, uopšte mi ne bi bio zanimljiv. Priznajem, volim te dane u godini jer je jednostavno sve drugačije, šarenije i zabavnije. Volim se tih dana ubaciti u kuhinju, peći kolače, slušati več izlizane Božićne pesme, okititi stan, pripremati jelovnik, okupiti užu porodicu, staviti poklone pod bor i nakon toga biti u pidžami narednih dana.
To su za mene dani za nekakvo druženje, uz sav kič koji je tad dozvoljen. Jer, koliko god se trudim uvek sve da pripremim na vreme, nikad u tome baš ne uspem. Dva dana pred Božić zapravo proživljavam stres velikog inteziteta. Svake godine sebi obećam da ću bar jedanput u životu otputovati na neku topliju destinaciju od Božića do Nove godine, po mogućnosti u zemlju gde se ne slavi Božić , da izbegnem stres i razmišljanja o poklonima i jelovniku. Generalno, kad zbrojim koliko me novca dođe tih par dana blagovanja i pokloni, mogla bih se lepo opružiti na nekoj egzotičnoj plaži. Sad dolazi i Nova Godina. Taj dan nam je nekada, u mom detinstvu bio najvažniji dan u godini. Sećam se da bi pripreme za doček Nove godine trajale mesecima unapred, razmišljalo se gde otići, kakvu haljinu obući, koje poklone kupiti…
Povratak u normalu
Kao detetu, meni je taj dan bio značajan jer sam mogla biti budna dokle god hoću iako bih jedva izdržala do ponoći. Kasnije mi je Nova godina bila radni dan jer sam uglavnom odlazila sa pokojnim suprugom na njegove koncerte uoči dočeka Nove godine. Nakon njegove smrti, nove godine obično dočekam kući , na trosedu, u pidžami, u dobrom društvu i uz dobar film. Zapravo, jedva čekam da to sve prođe i da se život vrati u normalu, jer onda počinje odbrojavanje dana do ljeta.
Ne pravim nekakve velike novogodišnje planove, niti odluke, ali volim napraviti rezime prošle godine. Kad se osvrnem na 2015.,mogu samo reći da mi je bila bolja od prethodne. Neke stvari koje su mi bile teg na leđima su se rešile što je veliko olakšanje. Kad se to dogodi zaista osetim neku posebnu pozitivnu energiju koja mi daje još više razloga za optimizam, koji je teško održati u ovakvoj zemlji i ovakvoj situaciji i vremenu.
Vrlo je važno biti realan kada su očekivanja i planovi u pitanju, da izbegnemo razočaranja.
Zahvalana sam na 2015. godini, koja mi je bila izuzetno mirna u duši i što su svi moji najdraži živi i zdravi. Na žalost, svet baš i nije najmirnije mesto u svemiru, svašta se tu događa i to me zapravo najviše brine. Ja kao nevernica, ipak poštujem život, ljude i životinje, nikoga ne gnjavim, nikome ne namećem svoj način razmišljanja, niti ikoga osuđujem.
Sve što želim svima nama u 2016 godini jesu mir i tolerancija. A sebi želim da budem još bolja u svemu, da mi se još par željica ostvari koje su sasvim realne, a sve povrh toga biće nenadani dobitak. Želim vam svima sretnu i uspešnu 2016. godinu, želim vam zdravlja, više pameti, toleracije i međusobnog razumevanja, manje mržnje, a više ljubavi.
Danijela Dvornik
Danijela Dvornik kaže da nakon četrdesete žene najčešće shvate koliku lepotu, snagu i mudrost nose u sebi. Nakon smrti supruga, balkanske muzičke zvezde Dina Dvornika prošla je veliku unutrašnju borbu, padove, lomove, depresivne trenutke, ali je nakon svega toga i velikog rada na sebi Danijela danas žena koja samouvereno korača kroz život. Mama je ambiciozne i talentovane devojke Elle. Živi u Zagrebu, leto provodi na Braču, pomera svoje granice i lična iskustva rado deli s drugima.
Više o Danijeli Dvornik:
FB Danijela Dvornik
Arhiva tekstova:
Kako je brak izdao ljubav?
Kad pravimo kompromise postajemo nesrećni
Naš život bez Dina
