SVAKO IMA SVOJU SREĆU, TUGU, BOL I TAJNU

Ima posebne lepote, one koja vas potpuno okupa iznutra i otvara fioke koje ste zaboravili da pospremite u takozvanim dijadnim vežbama koje su mi bile omiljene tokom studiranja joge.
Staneš mirno i opušteno ispred osobe. Nije bitno poznaješ li je ili ne. Oboje zatvorite oči i malo sredite misli, disanje, oslušnete sebe… Potom, otvorite oči i pogled pustite da putuje kroz zenicu bića koje je pred vama. Da li smo to ispred ogledala? Čije su ovo oči? Ma, da li je lepo netremice gledati nekoga koga i ne poznaješ, bez skretanja pogleda toliko dugo? Pa na trenutak pobegneš pogledom, spustiš ga, to isto učini i osoba sa kojom vežbu radiš… Zatim počneš da se smeješ, kao dete, a treptanje postane intenzivnije…

Ogledalce duše

Hej, pa gledam u dušu pravo. A instruktor te lagano vodi: opusti se… Ispred tebe stoji jedinstveno, neponovljivo biće… posmatraj, raduj se, uživaj u unikatnoj lepoti! Naravno, pomisliš da su putokazi kroz krug u koji ulaziš neponovljivi. I svako je jedinstvena ćelija Univerzuma i svako je lepota neponovljiva. Ovakve oči, ovakvu dušu, retko da mogu sresti, videti, identičnu. Ujedno, podsetiš se i da si ti ta jedinstvena ćelija beskrajnog kosmosa. Uputstva se nastavljaju: ispred tebe je biće koje diše isti vazduh, biće koje kao i ti ima svoje snove, ostvarene, neostvarene, potrebe, želje, uspehe, neuspehe, jačinu, slabost, svoju genetiku, navike, mogućnosti, zapise predaka, a potrebe su nam svima iste. Nije bitno koliko ko ima godina, da li je mlad ili u zrelom dobu, vitak, atraktivan, jednostavan, stilizovan, krupan, sa sređenom fruzurom ili ne… Osoba koja je pred tobom ima svoju sreću, tugu, nosi neku svoju tajnu, ko zna od kada bol zatrpan i trenutke smejanja i plakanja, i leta i pada. Ispunjena je emotivno ili je ranjena, izgubila je drago i blisko biće i teško živi sa time… Možda baš biće koje posmatraš boji trenutke samoće posebnim zvucima, bojama nadanja. Nosi torbe prepune sadržaja života baš kao što ih i sam nosiš.
Putujući kroz drugog putuješ i kroz sebe. Neretko krene i poneka suza, otvori se i lepo i bolno, pa i šareno… Nakon par minuta vežba se završi zahvalnošću divnom biću sa kojim si vežbao i toplim zagrljajem. Utisak dugo nosiš kao privezak na lančiću lepote rada na sebi. Kao ogledalce duše.
Duša… Setih se  misli čuvenog  Frojda koji je rekao da je detinjstvo roditelj duše i to je odličan uvod za korake ka sebi kroz koje želim da vas povedem. Duša zatitra u samo meni jako poznatom putovanju kroz vreme.

Praznina i ljubav koja je leči

Dete sam mešovitog, mediteransko-kontinentalnog braka. Roditelji su mi bili izuzetni ljudi i učili su me da poštujem, osetim, prepoznam duhovnu lepotu i vibraciju liturgije kada sam sa tatinom porodicom, ali i mise kada sam sa maminom. Izuzetno volim ovu hrišćansku simbioznu u svojim genima.
Prva sećanja na detinjstvo vezana su za molitvu koju me je naučila nona Ane, mamina majka. U san sam odlazio mantrajući „Anđele moj mali, moj čuvaru dragi! Čuvaj me dok živim da ništa ne skrivim. Terezice mila, ponizno te molim kazi dragom Isusu da ga puno volim!“ A ja sam znao često da ponovim „Kaži mami i tati da ih puno volim“… Nedostajali su mi beskrajno i upravo ta praznina nadomešćena izuzetnom pažnjom, negovanjem sa puno ljubavi  bake, tetke, familije, ostavila je traga u mom oblikovanju i odrastanju.
Kroz razne škole i psihologije, kroz knjige, razgovore sa prijateljima , poruke tibetanskih mudraca zaključili smo da prvih sedam godina života i ono što naučimo u njima i to kako nam pomognu da se duša izvaja, ima više značaja  od svih škola i fakullteta koje u životu završimo.

Anđeo čuvar

Nakon rođenja u malenoj bolnici na čarobnom dalmatinskom ostrvu Braču, u magičnom Supetru (ime nosi po Svetom Petru, ključaru nebeskih vrata) odakle mi je majka, doveli su me u Beograd, ali na kratko. Ne sećam se na žalost tih bebećih dana. Nakon što su me roditelji krstili u crkvi Svete Petke, iz najbolje namere (siguran sam u to) odneli su me kod bake na ostrvo da bi oni mogli da rade, a mene lišili čuvanja od strane komšiluka, vrtića, gužve i nepoznatih ljudi. Mogu samo da zamislim koliko sam ja njima nedostajao i kroz šta su prolazili u nekim svojim trenucima…
A moji trenuci i detinjstvo i oblikovanje duše… Pored tananih reči upućenih mome anđelu čuvaru sećam se i bakinih priča. Mnoge sam pre ili kasnije kroz život shvatao i potvrdio. Do mnogih odgovora sam i kroz lične greške dolazio.
„Duša je jedno posebno tkanje. Sve mustre liče jedna na drugu, ali svaka ima neki svoj bod, neki svoj deo tkanja koji je poseban i prepoznatljiv.  I svako tkanje je posebno i vredno. To što se moliš anđelu da ništa ne skriviš upravo je zadatak koji ti život kroz  situacije, iskušenja, izazove donosi- da ne raniš ni svoju, ni duše drugih ljudi. I da znaš da je u životu jedini važan parametar kakav si čovek. Ljudi se dele na dobre i one druge. Ne na zanimanja, obrazovanje, pozicije, ugled, bogatstvo u materijalnom, prolaznom smislu… U amanet i tebi i svim unucima ostavljam zadatak da budete dobri ljudi. A svi se rode dobri. Na žalost, neke život, nedostatak ljubavi, razumevanja, nesigurnost, izdaja… preoblikuju. Ne shvate problem kao zadatak koji treba rešavati nego mu se prepuste i iskrzaju svoju dušu puneći je zavišću, ljubomorom, pakošću, strahom, mržnjom… Možda i nemaju nekoga ko istinski želi da se bavi njima, pruži im ruku razumevanja i spasa, da im pokaže putokaz. Najlakše je slabog šutnuti  nogom da se skotrlja u ambis. Kada god možeš pomozi, razumi, neguj toleranciju.“

Život sa radošću i bolom

Svaka reč kojom me je napajala i dan danas posebna je muzika u mojoj duši. Posebno deo u kome je naglasila “sebe treba da gradiš, a nikada druge da osuđuješ i sortiraš“. „Ne možeš na osnovu par sati ili nekog vremena provedenog u društvu, na osnovu izgleda ili samo prema priči koju servira deklarisati tog nekog kao dobrog ili lošeg. Mnogo vremena treba provesti sa osobom, naći se i u dobrim i onim težim situacijama, videti kako se prvo ophodi prema sebi, prema roditeljima, bližnjima, prijateljima, neprijateljima, da li se u dobru uzvisi a u zlu ponizi, da li proda najbliskijeg zarad nekog trenutka, sebičnog uživanja ili zarad svoje egzistencije, poštuje li decu, ljude, životinje, biljke, prirodu… živi li Isusa na koga se poziva kroz dela ljubavi. Druge treba da poštuješ i razumeš, samo sebe da menjaš i gradiš…“
Nikada nisam zaboravio deo u kome mi je nežno i sa očima punim suza rekla: „Dođu zvani i nepozvani gosti u život. Padne im žar cigarete, izgore ili pocepaju deo divnog tkanja duše. Vlasnici kriju ta oštećenja, stavljaju na mustru pepeljare, vaze, ukrase, ni sami ne žele da ih gledaju, čak forsiraju i štirkaju, boje, ove druge cele delove kako bi pažnja bila usmerena na njih a ne na rupe… Ne sklanjaj nikada sam to što vidiš na drugim mustrama. Ako možeš pomozi onima koji su ti dragi, sa kojima živiš poverenje uz puno poštovanje da zavole i ta oštećenja. I ti ih imaš i imaćeš ih, život ih donosi. Voli svaki deo svoje mustre, ne stidi se, ne živi iluziju, spoj se sa sobom…“
Shvatio sam mnogo kasnije da mi je poručila da se sa svakom emocijom treba zavoleti, spojiti, dati joj svoje mesto u životu i raditi sa njom uz puno poštovanja. Ne treba pomerati pepeljare sa bušotina duše. U suprotnom se manipuliše tuđim slabostima i zadaje još više bola koga tu ima očigledno puno… I naravno , najvažnija tabla među putokazima bila je i ostala ljubav.

Glas učitelja

Kroz život sam upoznao i dela libanskog pisca i publiciste Halila Džubrana i mnogo zavoleo sve što je napisao i način na koji je odmotao svoje tkanje svetu. Uz preporuku da pročitate njegov „Glas učitelja“ za sećanje na ovo putovanje darujem vam njegovu priču o pouci duše:
„Moja me duša poučavala te me naučila da ljubim ono što drugi mrze, naučila me iskrenosti koju drugi nemaju, te mi je objasnila da ljubav nije odlika onoga ko voli, već voljenoga. Pre nego što me duša tome naučila, ljubav za mene beše tanana nit razapeta između dva bliska kočića, a sada je ona za mene oreol bez početka i kraja, koja obuhvata sve što postoji i koja se lagano širi da bi obuhvatila sve što će biti.
Moja me duša poučavala te me naučila da nisam bolji od skitnica, niti viši od titana. Pre nego što me duša tome naučila, ljude sam delio na dve grupe: na slabe, dostojne saosećanja ili prezira, i na moćnike, dostojne da ih sledim ili da se protiv njih pobunim. Sada znam da sam kao jedinka sazdan od onoga od čega su svi ljudi sazdani: moja vanjština je kao i njihova, moja nutrina je kao i njihova, moji ciljevi su i njihovi ciljevi, moj put je i njihov put. Ako oni greše, i ja grešim, ako dobro čine, ponosim se njihovim delom, kada ustaju, s njima ustajem, kada sednu, s njima sedim.
Moja me duša poučavala te me naučila da svetiljka koju nosim nije moja i da pesma koju pevam nije u meni nastala. Jer, ako nosim svetlost, nisam ja svetlost, ako i jesam lira zategnutih struna, nisam ja svirač.
Moja me duša poučavala, brate, i pouke mi dala. Tebe je tvoja duša poučavala i pouke ti dala. Ja i ti smo bliski, jednaki. Sva razlika među nama u tome je što ja pomalo glasno govorim, a ti skrivaš ono što je u tebi, i to skrivanje je izvesna vrlina„.

S ljubavlju, poštovanjem i zahvalnošću,
Peđa Filipović

Fotografije: Sonja Abramović
Mesto snimanja: WABI SABI

 

 

© by BGonline. All rights reserved

Prijavite se za newsletter BGonline-a! Radite na sebi, tu uvek ima posla!

Leave this field empty if you're human: