“Brak može da preživi mnogo toga, ali ne može da preživi potpunu emocionalnu distancu”, Svetlana Majkić, psihoterapeut
Zašto sve veći broj parova živi bez intimnih odnosa? Zato što intimnost ne počinje u spavaćoj sobi. Ona počinje mnogo pre toga — u svakodnevnom odnosu, u načinu na koji se dvoje ljudi sreću, vide i doživljavaju, u tome kako organizuju svoje vreme i koliko su zaista prisutni jedno za drugo.
Šta se dešava u „živim brakovima koji više ne žive“?
To su odnosi u kojima partneri dele stan, račune, navike i obaveze, ali ne dele bliskost, privrženost, dodir, ranjivost i želju. Oni funkcionišu kao tim, ali ne i kao par. Često to postane tiha tranzicija u „cimerski“ ili „roditeljski“ brak:
bez konflikata, ali i bez topline. Bez svađa, ali i bez dodira.
Bez drame, ali i bez pogleda koji govori: „želim te“.
I važno je reći — ovo nisu odnosi bez ljubavi.
Naprotiv, oni su često puni lojalnosti, odgovornosti, istrajnosti i zajedničkog činjenja. Puni su brige o deci, porodici, poslu, zajednici. Puni su dela, ali siromašni prostorom za partnerski odnos. U njima se mnogo daje, ali se malo ostaje u kontaktu. I najčešće, nije seks ono što prvo nestane.
Emocionalna intimnost
Prvo nestaje emocionalna intimnost: razgovori, pažnja, interesovanje, dodir izvan spavaće sobe, znatiželja jedno za drugim. A kada nestane emocionalna bliskost, seks više nema gde da „zaiskri“.
Ovo udaljavanje se retko dešava naglo. Ono se dešava tiho i neosetno. Pod pritiskom života, brzine, umora, neusaglašenosti, posla i logistike, kontakt se polako gubi. Posebno u periodima kada dođu mala deca — odnos se svede na obavljanje funkcija.
Intimnost počinje u tome kako razgovaramo
Mesec prođe bez pravog susreta. Onda dva. Onda tri. A onda, neprimetno, prođu godine. Takvi odnosi nisu „neuspešni“ zato što ljudi ne vole jedno drugo, već zato što prestanu da se pojavljuju u odnosu kao partneri. Postanu funkcija, navika, raspored — umesto osoba. A brak može da preživi mnogo toga, ali ne može da preživi potpunu emocionalnu distancu. Intimnost počinje u tome kako razgovaramo.
Kako slušamo bez potrebe da prekinemo. Kako ulazimo jedno drugom u prostor — sa nežnošću, a ne sa napetošću.
Ona se gradi u malim gestovima: u pogledu koji se zadrži,
u dodiru u prolazu, u pitanju: „Kako si stvarno?“, u osećaju da nismo sami u onome što nosimo.
Pod pritiskom obaveza intimnost je krhka
Zato je svesnost ključna. Odnos se ne održava sam od sebe. Potrebna je svesna odluka da ostavimo prostor za kontakt očima, za zajedničke aktivnosti, za dodir koji nije funkcionalan već povezujući. Potrebno je namerno vreme za odnos, jer pod pritiskom obaveza intimnost je krhka — i ako se ne neguje, ona se neosetno uguši. Spavaća soba je samo odraz onoga što se gradi preko dana. Ako nema bliskosti u svakodnevici, ne može je biti ni u spavaćoj sobi.
Intimnost je odraz odnosa. Ona ne nastaje odjednom, već se gradi i bira iznova — svakog dana.
Svetlana Majkić, psihoterapeut
Foto: Maja Topić
