“Preosetljive osobe sve vide, čuju, osećaju sa svih pet čula koja su u funkciji ispitivanja realnosti. Hipersenzitivnim osobama ta čula znače mnogo više nego nekome ko nije takav. Previše svega im stvara veliki stres. To su anksiozni karakteri, ali to ne znači da su bolesni i da su im potrebni lekovi.”
Nekad su se ljudi ustručavali da se obrate psihologu za pomoć ili povere nekome da su se obratili bračnom ili psihološkom savetniku. Dete koje je bilo na razgovoru sa školskim psihologom zbog nekog nestašluka u očima drugih obično je viđeno kao „problematično“.
Danas se, na sreću, više nego pre, govori o važnosti mentalnog zdravlja, očuvanja psihe, razumevanju emocija. Klinički psiholog Ljiljana Jagodić kaže da su tome doprineli razvoj društvene svesti, obrazovanje ljudi, kao i dostupnost literature na ovu temu i objašnjava da mentalno zdravlje podrazumeva balans između emocionalnog, ponašajnog i kognitivnog dela ličnosti, odnosno da su tri stvari na koje se obraća pažnja kad je reč o mentalnom zdravlju.
Kako se oseća emocionalno zdrava osoba?
-Emocionalno zdrava osoba ima osećaj balansa, nema težih ispada i promena raspoloženja, prisutna je razvijena dobra tolerancija na frustraciju što je osnova mentalnog zdravlja. Savremeni čovek je svakodnevno izložen vestima koje ga frustriraju i zato je važno razvijati toleranciju na frustraciju koja se gradi od dečijeg doba pa do kraja života. Takođe, važno je napomenuti, da ljude ne frustriraju iste stvari kad imaju 10, 20 ili 50 godina. Mi se usklađujemo sa našim reakcijama, a celog života se učimo toleranciji na frustraciju. Svako će jednom da fizički odraste, ali stepen mentalne i emocionalne zrelosti nije kod svakog isti.
Po čemu se sve razlikuje svakodnevica preosetljive osobe?
-Nisu svi ljudi isti, nemaju isti karakter. Neki su senzitivniji od drugih, pa tako nešto što je za neku osobu lako za neku drugu nije. Ali, to ne znači da je ova druga osoba mentalno bolesna, već je u tom domenu možda manje jaka u odnosu na ovu prvu. Preosetljivim osobama je mnogo teže, one sve vide, čuju, osećaju sa svih pet čula koja su u funkciji ispitivanja naše realnosti i hipersenzitivnim osobama ta čula znače mnogo više nego nekome ko nije takav. Previše svega im stvara veliki stres. To su anksiozni karakteri, ali to ne znači da su bolesni i da su im potrebni lekovi. Treba prihvatiti sebe onakvog kakav jesi. Anksiozni karakter se ne menja i te osobe su više nego ostali empatične, bolji su prijatelji, roditelji, braća, sestre, često su omiljeni među ljudima.
Šta opisuje osobe sa anksioznim karakterom?
-To nije isto kao anksiozni poremećaj koji podrazumeva neke druge simptome među kojima je i panični napad. Anksiozni karakter ima veliki broj ljudi, smatra se 20-30 %populacije. Mnogi se plaše tog svog karaktera, dok ne shvate da to može biti njihova prednost, a ne njihova mana. Za psihologa je bolje da bude pomalo anksiozan i kao takav je bolji psiholog jer možda bolje može da oseti i prepozna karakter , emociju osobe sa kojom radi, lakše pruži podršku nego neko ko nije takav. Sa tim karakterom se čovek rađa. To je trajna osobina ličnosti. On je hipersenzibilan i hipersenzitivan, kod njega su sve emocije i sva čula na maksimumu. Ta je osoba zabrinuta hronično, ali ipak obavlja svoje obaveze, Napetost je prisutna, ali nije parališuća. Češće reaguje stresom,, ali se brzo smiri. Nema izraženih psihosomatskih simptoma stalno. Svi smo mi ponekad anksiozni, a reč anksioznost ima koren u nemačkom jeziku gde reč ankst označava strepnju, brigu. Ovaj pojam je prvi uveo Frojd. Nekad je anksioznost dobra. Zbog te brige, osoba je opreznija, ne srlja. Nije strašno biti anksiozan karakter, ali ako su simptomi anksioznosti previše izraženi, prate ih fobije i strahovi, onda je reč o poremećaju gde je potrebna stručna pomoć. Mnogi preosetljivi ljudi misle da su bolesni, ali to nije tako. Ako zbog svoje preosetljivosti i anksioznosti ne spavate i ne hranite se kako treba, imate poremećene međuljudske odnose, vremenom to može dovesti do anksioznog poremećaja. Suočavanje sa strahovima je važno. Ako ih izbegavamo to vodi ka anksioznom poremećaju, a dugoročno u depresivnom poremećaju.
Zbog čega su najčešće ljudi zabrinuti?
-Preterano brinemo o različitim stvarima, mladi ljudi najviše brinu o tome kakav utisak ostavljaju na druge, deca pate zbog loših odnosa između roditelja ili se plaše da će ostati bez njih, a na tom uzrastu je začetak razvijanja ozbiljnijih anksioznih poremećaja. Roditelj je taj koji treba da uči dete kako da razvija toleranciju na frustraciju, ali roditelji je često još više uvećavaju međusobnim neslaganjem ili zanemarivanjem. Neka deca se plaše toga da će ih ostaviti roditelji, da će morati sve sama, tinejdžerima je značajno koliko su prihvaćeni u društvu, šta ljudi misle o njima, dok mladi nakon završetka studija brinu o tome da li će biti sposobni da zadovolje očekivanja poslodavca, partnera, kakvi će biti roditelji. Važno je napraviti razliku između anksioznosti koju svi ponekad osećamo (oko 35%populacije je ponekad u životu anksiozno) i anksioznog poremećaja za koji je karakteristično crno belo razmišljanje, katastrofiranje, preterano analiziranje, ruminacija, osećaj intezivnog iracionalnog straha, itd. Na primeru to izgleda ovako: osoba koja ima anksiozni poremećaj zamišlja sopstveni otkaz koji će zbog kašnjenja na posao dobiti s vrata, dok je anksiozni karakter prilično zabrinut zbog reakcije koju će njegovo kašnjenje izazvati, ali ne misli da će se to završiti otkazom.
Koji simptomi predstavljaju „crvenu lampicu“ i znak da se treba obratiti za stručnu pomoć?
-Crvena lampica su u ovim slučajevima katastrofiranje, preterana generalizacija, “crno belo“ razmišljanje, ruminacija, overthinking, preterana analiza svega i svačega, nemogućnost održavanja fokusa, stalna preterana potreba za kontrolom. Problem nastaje kad čovek zbog tih simptoma ne spava dovoljno jer kad nema dovoljno sna, iscrpljeno je i telo mozak. Svi ti simptomi ukazuju na preterani stres i da je potrebno zatražiti stručnu pomoć. Postoje vrlo jednostavne tehnike, npr. tehnike disanja kojima se kontroliše stres. Mnogi ljudi brzo odustaju jer je za sticanje i učenje tih tehnika potrebno vreme, kao i kod svakog drugog treninga. Od jednog odlaska u teretanu ne dobijamo mišiće. Vežbe disanja su veoma efikasne i uvek primenljive, a traju po 2-3 minuta. Ili Autogeni trening I slično. Nekad je mnogo lakše uzeti lek čak i kad to nije potrebno.
Čime ljudi sami sebi „podgrevaju“ sopstvene strahove?
– Time što se stalno bave stvarima na koje ne mogu da utiču. Ne treba ignorisati ono što se dešava oko nas, važan je određeni stepen informisanosti koji će vam dati predstavu o tome šta se zbiva, ali ne treba istraživati detalje, gledati npr. uznemirujuće snimke. Time sami sebi podgrevamo negativnu emociju. To je tzv. fenomen kuvane žabe. Voda se polako zagreva, a žaba ništa ne oseća dok voda ne počne da vri. A onda je kasno jer je skuvana. Tako i mi dok ne puknemo gledamo i ono što treba i što ne treba. Kad čovek „pukne“ dešava se gubitak kontrole, odnosno ono čega se anksiozni ljudi plaše. Oni imaju strah od ludila, hospitalizacije, gubitka kontrole, misle da svi primećuju na njima koliko su izgubili kontrolu nad sobom, a to u stvari niko ne vidi. Sve ovo osećaju ljudi koji u tom trenutku doživljavaju panični napad. Plaše se da će to biti njihovo trajno stanje, ali sve dok smo svesni toga da to nije naše trajno već samo trenutno stanje to govori i o našem mentalnom zdravlju, da smo sposobni da napravimo razliku kako se u tom trenutku osećamo i kako smo se osećali dok smo biti dobro.
Zašto je važno svoje emocije podeliti sa drugim?
-Značajno je popričati sa osobama koje su najbliskije, sa partnerom, roditeljima, prijateljima, podeliti svoje emocije bez zadrške. Ljude ne treba da bude sramota što se tako osećaju. Često su ljudi zabrinuti, ne spavaju i većina je nekad kroz to prošla. Ljudi koji primete da vam nije dobro u psihološkom smislu, a neadekvatno odreaguju, to su ljudi koji su sigurno kroz nešto slično prošli, ali nisu to u vezi sa sobom prihvatili. Kad kritikuju ili se rugaju ne prihvataju taj deo sebe i to je neka vrsta projekcije na drugog. Oni ne žele da prihvate taj slab deo sebe i lakše im je da druge komentarišu nego da kažu sebi da su slabi. Najbolji prirodni lek za teskobe i anksioznost je bilo koja fizička aktivnost, ali ne preterana. Kad se ode u drugu krajnost opsesija brigom se zameni opsesijom svojim izgledom i to je isto patologija. Razgovor sa bliskim ljudima je lekovit. Izbegavajte toksične ljude, one koji su vam neprijatni čak i ako je to najbliži član porodice. Možete mu oprostiti ako ne zna bolje, ali ga ne treba trpeti. Zdrava ishrana je važna kao i san koji je preduslov mentalnog, fiziološkog i emocionalnog zdravlja.
Branka Gajić
Foto: BGonline
